Biciklom do Španije – dnevnik jednog bicikliste

Biciklom do Španije – dnevnik jednog bicikliste

Biciklom do Španije – dnevnik jednog bicikliste

Evo jednog neobičnog putopisa mladog Ljubiše Šljivića, koji je biciklom od Beograda do Barselone putovao 27 dana. Pisan je veoma iskreno i emotivno i pročitaćete ga u jednom dahu, a posebno treba naglasiti da je Ljubišina akcija humanitarnog karaktera (on je svojom vožnjom podržao već započetu akciju Snežane Radojčić za obezbeđivanje krova nad glavom baki Živani i njenim unucima), o čemu se možete informisati na sledećoj stranici. A evo kako je Ljubiša uspeo da postigne svoj cilj:

San je ostvaren.

Kotrljao sam biciklom zemljama Evrope.

8 zemalja ✔
3.000 km ✔
500+ varošica, gradova, metropola ✔

27 dana.

Ne mogu reći da nije bilo teško. Ali je bilo neverovatno.

Nakon svega, ostaje osećaj ogromnog zadovoljstva, ponosa, sreće.

Kotrljao sam brdovitim predelima Bosne, od Andrićevog Višegrada do Trebinja, dušu su mi uzela brda Bosne, pa potom redom, obalom Jadranskog mora, od tvrđave u Dubrovniku, preko pretoplog Šibenika, Zadra, Rijeke, pa sve do šumovite i u tim danima izuzetno kišovite Slovenije.

Kotrljalo se dalje od Trsta, uz morsku obalu, putevima na velikim visinama do Monfalkonea, a zatim dugim, nepreglednim ravničarskim predelima do uzanih ulica i brojnih mostova Venecije, pa polako do grada romantike – Verone, obalom najvećeg jezera Italije Lago di Garda pa sve do grada mode – Milana.

A potom brzo nazad ka moru.

Na red je došla prelepa Ligurijska oblast i vožnja uz obalu Ligurskog mora – Đenova, Imperia, San Remo.

Uslovi za bicikliste – nestvarni.
Tuneli od nekoliko desetina kilometara napravljeni samo za bicikliste i pešake sa dve trake.

A onda dugo čekana Azurna obala, pa redom.
Od luksuznih ulica Monte Karla, Monaka, preko predivnih dugačkih plaža Nice, Antiba, filmskog grada Kana pa sve do San Tropea.

Uz dosta muke, vetra i oblaka, potom, nastavljam duž bogatih vinograda, potom četinarskih šuma, preko Tulona, zaobilaznim putevima, Provansom, poljima lavande, preko Marseja do Monpeljea.

Umor stiže polako, ali odlučujem da nastavim dalje znamenitostima siromašnijim predelima Bezjea i Perpinjana.

Na red je došao jedan od izuzetno srećnih momenata – tabla sa natpisom Španija.

Pre toga obilazak tvrđave Belegard, mimo svakog plana, ali morao sam, obožavam stara utvrđenja.
I obilat obrok, šerpa kupina koje sam nabrao na samom vrhu planine.

Tada doživljam nešto što nisam do tog momenta. Sedim, na vrhu planine, ispod mene, u daljini brda Francuske koje sam prešao, a iza, takođe u podnožju brda Španije. I kao da sve to nije dovoljno, oblaci, puno oblaka koji prolaze tim gorama, sve ispod mene.
Sedim, razmišljam odakle sam pošao i gde sam sad, blizu cilja. Nit bi se smejao nit plakao, ćutiš i uživaš u momentu, a oči pune suza, radosnica, presrećan sam bio!

A onda se probijaju svi dotadašnji limiti, kotrljam, za moj organizam, ogromnu kilometražu, ulazim u Đironu, na brzinu je obilazim i hitam ka poslednjoj stanici.

Vremena je sve manje. Probio sam rok 8 dana.

I eto je. Napokon.
Barselona. Posle toliko vremena.

Tačno 25 dana je trebalo doći do nje.
Možda i dragulj ovog putovanja.
Grad u kom sam najviše uživao. Neverovatno prijatna atmosfera se oseća, ljudi izuzetno prijatni, turista jako puno, uređene staze za bicikle po čitavom gradu, znamenitosti koliko ti duša poželi.

Nije sve bilo ni tako fino i prelepo.

Vozio sam pod pratnjom policije u Italiji zbog izlaska na autoput, izbegao kaznu od 500 evra za vožnju biciklom uskim kaldrmama Venecije.

Spavalo se po plažama, vrhovima planina, parkovima, žbunju, jednom i među ježevima, po klupicama, pumpama, autobuskim stanicama i aerodromima, pravo je uživanje bilo naći suvog lišća i sitnog peska ne bi li spavanje u vreći bilo udobnije, uz svega tri noćenja u krevetu.

Kišonosni oblaci su me pratili kroz Sloveniju i većim delom Italije, kao i hladna jutra u istim predelima.

Teško je kada moraš ljude zamoliti da spavaš ispred restorana, pumpe, na trotoaru, kada ih zamoliš za flašu vodu da natočiš i naiđeš na zid – „zatvorena vrata“.

Ali najbitnije, bez problema, zdravstvenih i oko bicikla. Gume, lanac, oprema, sve je izdržalo.

Sa malo novca video sam mnogo toga, upoznao sebe, pomerao svoje granice preskakanjem svake nove prepreke koja bi mi stala na put, upoznao sam kulturu drugih naroda, video kako oni to žive, ali najdragocenije što ostaje nakon ovakve avanture svakako su poznanstva.

Jako puno sam ljudi upoznao, na putu i nakon njega, a to je ono što nema cenu.

Nadam se da će se i humanitarna akcija koju sam podržao ovom vožnjom takođe uspešno završiti i da će baka i njeni unuci dobiti siguran krov nad glavom.

Author: Ljubiša Šljivić

Podelite ovaj članak...

1 komentar

  1. Svaka čast Ljubiša. Pre svega za tvoje plemenite namere, izdržljivost, istrajnost, veru…Kapa dole.

    Pošaljite odgovor

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *