Cuba Linda – Havana

Cuba Linda – Havana

Cuba Linda – Havana

Moje prvo daleko putovanje, prvi rođendan na plaži, prvo leto u januaru, prvi dolazak na Kubu. A prvi put se dugo pamti. Ovi prvi su se svi desili odjednom i zbog toga je utisak snažniji, pamtljiviji, emotivniji.

Slaganje kockica je trajalo dugo, i to u nepovoljnim uslovima za planiranje putovanja. Ipak, u nekim optimalnijim se ne bi ni složile ovako dobro. Tada sam započela svoje putovanje do mesta do kog možeš stići jedino sam.

Negde sam već pomenula onu parolu „ako ti se negde ide, a nemaš sa kim, ti svakako kreni i usput ćeš sresti ljude slične sebi“. Ovde sam dobila priliku da je testiram i pokazala se potpuno tačnom. Zaista sam usput srela ljude slične sebi. Sjajnu ekipu. Margarita, Julio, Goranka, Neda, Jelena, Mijo, Sabrina, Taki, Jovana, Miljana, Žaklina. Do momenta kada smo sleteli u Havanu imali smo čitav dan da se upoznamo. Tamo nas je dočekala Nevena i zaljubljivanje u Kubu je moglo da počne.

Havana-na-na
Moj radar je na prvi pogled zaključio: Havana je prelep grad. Gusto su nanizane stambene višespratnice sa istrošenim, ali raskošnim fasadama. Sve izgledaju kao da su građene sa namenom da u njima budu smeštena sedišta svetskih banaka na primer, a zapravo ih nastanjuju siromašnije porodice. Kako smo i mi bili smešteni u jednoj takvoj zgradi u starom jezgru grada, odnosno u HH (home hospitality), imala sam priliku da zavirim u organizaciju prosečnog tamošnjeg života.

Ovde je klima dozvolila da se život tokom cele godine odvija uglavnom napolju. Zbog toga pristup organizaciji i uređenju stambenog prostora ovde nije kao u klimatski surovim područjima. Prozori najčešće nisu zastakljeni, ali svi imaju drvene šalukatre, i na svima su rešetke radi bezbednosti. Posebno su mi bili interesantni atrijumi. Iako tesni, oko njih na svakom spratu kruže hodnici, potpuno otvoreni kao terase, i povezuju sve sobe u stanu.

Havana je ogroman grad, saobraćajno vrlo dobro organizovan, istorijski bogat, arhitektonski romantičan, turistički bezbedan, higijenski ometen. Čuvene oldtajmere svih boja možete naći svuda. Onako uglačani i sjajni zaista izgledaju moćno. A njihova unutrašnjost je poleđina ove slike. Sedišta su prekrivena ćebadima jer delova za zamenu nema; komandne table uglavnom ne rade jer delova za zamenu nema; prozori se ne mogu otvoriti kao ni vrata sa unutrašnje strane, jer delova za zamenu nema. Ali svaki ima kreativno pričvršćen tablet preko kog vozač pušta muziku i spotove i obavezno će vas pitati koju pesmu želite da slušate, što znači da će vožnja taksijem kroz Havanu svakako biti odličan provod. Naš kubanski hit tada je bio Bailando 🙂

Malekon, poznato šetalište uz more, dugo je 8km i obavezno je za obići u Havani. Odatle je dobar pogled na Morro tvrđavu sa prepoznatljivim svetionikom, koja je svojevremeno čuvala ulaz u zaliv. Kada je more mirno, na širokom betonskom bedemu ovog šetališta može se sedeti, posmatrati grad ili pučina, odatle se i peca. Ali kada se pokrenu veliki talasi i udare u ovaj zid, rasprše se i po nekoliko metara uvis, a ponekad pređu preko šetališta i ulice, pa je tada prilaz čitavom Malekonu zabranjen.

Trgova u Havani ima dosta, a po neki se spaja sa parkom. Dečijih igrališta u starom gradu skoro da i nema. Škole su razbacane po ulicama tako što su prizemlja pojedinih zgrada iskorištena za po par učionica. Prodavnica u konceptu na koji smo mi navikli, uopšte nema. U pokojoj pekari nećete naći slana peciva; čak i ona sa šunkom su prelivena nekim medenim prelivom. Teretane, berberaji, suvenirnice, piljarnice, sve vire iz hodnika, garaža, a neke izlaze na ulice. Sigurna sam da mi je pogled na tezge sa kojih se zajedno prodaju banane, nekakve rotkve, sveže meso i mleko u flašicama od vode upitne čistoće, bio zabavan jer smo se hranili isključivo po restoranima. Da sam nekim slučajem hranu morala da spremam sama verovatno bih umrla od gladi.

Kučići na ulicama nose oko vrata „lične karte“ sa svojom fotografijom i na njima piše da su zvanični zaštitnici grada Havane. Gospođe kubanke u nošnjama, sa tompusima i lepezama, koje sede ili se šetaju po centru grada, takođe imaju isprave gde piše da su ovlaštene da poziranje za fotografisanje sa vama i naplate. Svi školarci nose uniforme i po njihovoj boji se razlikuju uzrasti. Ovdašnje žene veoma vole da oblače mini suknje i čipkaste čarape (takve još nigde nisam videla). Ovo nema veze ni sa njihovom starosnom dobi, niti sa vitkom linijom, pa su kombinacije raznolike.

Za desetak dana koliko smo ukupno proveli u ovom gradu rekla bih da je ovo još jedno mesto za provesti nekoliko najboljih godina života. A to što bih nabavku sveže hrane mogla smestiti u mračnu stranu Havane, kompenzovala bih onim blesavim, čipkastim čarapama (fotografije nema, paparazzi tehnika mi ne leži).

Sve fotografije u tekstu su delo autorke Maje Gajinov. Ukoliko su vam se svidele, više njenih fotografija pogledajte ovde

Ostale zanimljive putopise pročitajte ovde.

Author: Maja Gajinov

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *