Dvorci Bavarske – gnezda Kralja labuda

Dvorci Bavarske – gnezda Kralja labuda

Dvorci Bavarske – gnezda Kralja labuda

Nekada, ne tako davno, živeo je jedan kralj. Za razliku od nekih drugih monarha viteškog kova, sa raširenim mapama na širokom stolu, ordenjem na reverima i starim planovima za nove bitke, ovaj je živeo noću, a danju spavao pod tamom teških i neprozirnih zavesa.

Kraj njega, za prestolom bogate kraljevine, nije sedela kraljica neizrecive lepote, već je bio zaljubljenik u opere i mitologije, a jednog slavnog kompozitora je spasao propasti i bio mu mecena. Uz to, zaduživao se preko svake mere, a sa prestola je svrgnut medicinskim izveštajem potpisanim od strane tima psihijatara koji ga nikada nisu videli… Zvuči kao bajka u iskrivljenom ogledalu, zar ne?

Ovog kralja su zvali „Kralj Bajki“, ali i „Ludi Kralj“ i ono što je ostalo za njim jeste mit, dirljiva priča o sanjivoj potrazi za lepšim, grandioznijim, bajkovitijim. To, i nekoliko fantastičnih dvoraca. Oni koji su u uvodnim pasusima naslutili da je ovo priča o kralju Ludvigu II i dvorcima Bavarske, bili su potpuno u pravu.

Iako glavni grad najrazvijenije nemačke savezne države i treći grad po veličini u Nemačkoj nije tema ove priče, nezaobilazan je delić jedinstvene slagalice koja će do kraja priče biti sastavljena.

Rođen kao potomak manastira Apud Munihen, na prelasku iz prvog u drugi milenijum, rastao je vekovima i stasao u jedan od najznamenitijih gradova Evrope. Pivopije prilikom pomena njegovog imena prosto ustrepte, naročito s jeseni kada uz milione popijenih krigli piva, miris pečenih kobasica i mahniti svetlosni ples ringišpila, život postaje Oktobarfest. Drugi, pak, prvo pomisle na jedan veliki fudbalski klub, svetsko prvenstvo u fudbalu ili Olimpijske igre. Ima i onih koji prvo pomisle na Burgerbraukeler, Pivnički puč i jedno ime koje ovde neće biti navedeno.

Minhen nije samo grad za „velike dečake“. U njemu se može uživati na hiljade načina. Krase ga kosmopolitski duh i atmosfera, brojne galerije, palate i muzeji (prvi među njima je najveći Tehnički muzej na svetu (Deutsches Museum) a tu je i nezaobilazni BMW muzej), prostrani i divno uređeni parkovi, šoping i šetališne zone, pivnice, restorani, kafeterije.

Svega dvadestak minuta vožnje od srca prestonice, raskošnog Marienplaca (Marienplatz), potrebno je da bi se autobusom stiglo do kraljevskog doma porodice Vitelsbah, Ninfenburga (Nynmphenburg). U jednoj od odaja kompleksa raskošne palate, avgusta meseca 1845. godine, Ludvig Oto Fridrih Vilhem došao je na svet. Kao prvo dete Maksimilijana II od Bavarske i Marije od Pruske, rastao je slično kao i njegovi vršnjaci iz drugih evropskih kraljevskih porodica. Detinjstvo odeveno u krutu košulju dvorskog vaspitanja i držanja, beskrajno dugi i dosadni časovi jezika, jahanja i lepih manira. Ne preterano vezan za svoje roditelje (za njega je majka bila samo „kraljica supruga mog prethodnika“), Ludvig je želeo da postane neko sasvim drugi.

Mašući štapom umesto mačem po visokoj travi ravnice u podnožju Alpa, maštao je o junacima nordijske i germanske mitologije: Tristanu i Izoldi, Loengrinu i vitezu okruglog stola – Parsifalu. O njima je čitao i budan sanjao odrastajući u letnjikovcu Hoenšvangau (Hohenschwangau), otmenom zamku blagorodne loze Vitelsbah.

Guste četinarske šume i proplanci obavijeni maglom, koja se spušta sa visokih planina, nekoliko decenija kasnije, poslužiće kao kulisa predstave u kojoj će Ludvig tumačiti glavnu ulogu. Centralni deo te zamišljene pozornice zauzeće dvorac Nojšvanštajn (Neuschwannstein), remek-delo arhitekture vođeno maštom i inspirisano operama Riharda Vagnera.

Na presto kraljevine stupa u 19. godini, nakon iznenade smrti svog oca, Maksimilijana II, i to u vrlo nepovoljnom geopolitičkom trenutku za Bavarsku.

Mladi kralj, visok, lep i naočit, iako voljen među podanicima, nije bio previše zainteresovan za državničke obaveze. Njegovo žezlo, mač i kruna, bili su umetnost, muzika i arhitektura. Sve više izbegavajući formalne prijeme, protokole i susrete na najvišem nivou, Ludvig se okreće svojim strastima: građenju velelepnih i vrtoglavo skupih dvorca, a naročito, pozorištu i operi. Negde u to vreme, karijera jednog od najslavnijih kompozitora, esejista i teoretičara muzike koga je svet ikada video, lagano klizi ka provaliji. U stalnom begu od dugova, sumnji supruge gonjene njegovim neverstma, ali i neadekvatnog prijema njegovih opera, Rihard Vagner na dvor mladog kralja stiže, reklo bi se, u poslednji čas. U maju 1864. jedan je pronašao utočište i pokrovitelja, a drugi umetnika kome se divio. Kompozitor je na dvoru proveo pola godine, a onda ga je životni put poveo dalje.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Zaneseni kralj započinje svoje građevinske poduhvate krajem sedme i početkom osme decenije 19. veka. Pre toga, u potrazi za inspiracijom, put ga je odveo u Versaj, taj panteon apsolutizma, glamura, moći i bogatsva. Poželeće jedan takav dvorac za sebe, u svojoj domovini, te angažuje dvorske arihitekte ne bi li mu snove, najpre perom i šestarom, a potom mermernim pločama, ciglama i mistrijom, pretvorili u javu. Tako, počinje da se gradi zamak Linderhof, jedino zdanje završeno za kraljeva života.

Baš kao i slavni Šenbrun (Schönenbrun) u Beču, i ovaj je nastao na mestu lovačke kuće slavnih predaka.

Preuređivanjem, proširivanjem i nadograđivanjem letnjikovca sa baštama i parkom, posle više od petnaest godina, dvorski kompleks će dobiti konačni izgled. Na samom jugu Bavarske, na oko sat vremena vožnje od Minhena, uz granicu sa Austrijom i u blizini gradića Etal (Ettal), Linderhof, poput okamenjenog princa, u svojoj lepoti i usamljenosti pozira na obodu šume. Ljupke bašte i park za koje se pobrinuo arhitekta Fon Efner (baš kao što su to činili i njegovi preci za vladarsku porodicu Vitelsbah još od 17. veka), okružuju romantično zdanje zamka.
Elegantno Ambasadorsko stepenište, nalik onom u Versajskoj palati, bazen sa vodoskokom visine 25 metara i fontana boga Neptuna, samo su uvertira za ono što posetioce čeka unutar zamka. Fascinacija i divljenje su, izgleda, blagi izrazi  za ono što je Ludvig II osećao prema „Kralju Sunca“, odnosno,  Luju XIV. Njegovi portreti, biste, duh apsolutizma i oči boje neograničene moći, pratiće posetioce kroz petnaestominutno razgledanje praćeno diskretnom škripom parketa i audio-vodičem. Letnjikovac dostojan monarha moćne kraljevine, svojom dekoracijom, rasporedom prostorija i naglašenim akcentom na detaljima, neodoljivo podseća na „Versaj u malom“. Baš kao i u verovatno najpoznatijem zamku sveta, jedna za drugom se ređaju: Spavaća soba, Soba za obedovanje, prijem i naravno, Sala sa ogledalima. U ovoj poslednjoj, Ludvig je, noćima, obasjan svetlošću stotina sveća i njihovim odsjajem u ogledalima, kao u nekakvom beskrajno dugom zvezdanom bulevaru, sedeo i čitao. Zaneseni noćobdija sa krunom je izbegavao prisustvo posluge, a voleo je da ugošćuje, samo u mašti, naravno, svoje prijatelje i rođake po boji krvi: Luja XV, Mariju Antoanetu i madam Pompidu.

Da bi tu, zamišljenu svitu, ugostio kako dolikuje, neko je morao da postavi stolnjak, tanjire, pribor, svećnake, pripremi hranu, postavi čaše za vino i otvori bocu bavarskog rizlinga. Adekvatno rešenje, po kome bi svečana trpeza bila postavljena bez prisustva posluge, izvedeno je vrlo vešto. Ispod prostorije za obedovanje postavljen je mehanizam koji bi jednostavnim sistemom poluga, sajli i zupčanika, sto, kroz otvor proprcionalan njegovoj veličini, podigao na źeljeno mesto. Tako je romantična senka Luja XIV, „Kralj Meseca“ kako je sebe Ludvig doživljavao, mogao na miru da obeduje i ćaska do duboko u noć. Nimalo mu nije smetalo to što je jedna od gošći život skončala na giljotini sedamdesetak godina ranije.

„Nastavite, nastavite!“, veselo bi uzvikivao kralj svojim uvaženim gostima. Njegov glas bi odzvanjao sablasno praznom prostorijom, a negde u zoru, odlazio bi na počinak. Kada bi se probudio, u sumrak, u parku, „doručak“ bi ga čekao postavljen pod lipom, koja i danas postoji. Stara je više od 300 godina.

Nekoliko interesantnih objekata u okolini zamka, privlači pažnju posetilaca. Muzički paviljon, Mavarski paviljon, kapela i čuvena Venerina pećina (Venus Grotto), tvorevina koja savršeno oslikava ekscentričnost, privrženost Vagneru i megalomanski duh junaka ove priče. Prvi čin Tanhojzera, poslužio je kao inspiracija za gradnju jedne pećinice, koja bi ilustrovala i poslužila kao scenografija slavne opere. Ispunjena vodom iz potoka, bila je pozornica kralju koji bi u njoj plovio čamcem u obliku labuda. Čitav ambijent osvetljvali su, za to doba više nego futuristički svetlosni snopovi lampica koje su menjale boju i bile pokretane sistemom od 24 dinama.

Gradnja Linderhofa bila je tek početna stanica Ludvigovog graditeljskog karavana i na nesreću njegovih zajmodavaca, palata u Versaju još jednom će poslužiti kao model i inspiracija.

Od Minhena je potrebno oko sat, a od dvorca Linderhof dva sata vožnje autobusom do gradića Prin, smeštenog na obali jezera Kimze (Chiemsee). Kimze ili „Bavarsko more“ kako ga još iz milošte zovu, blistavo je ogledalo prekrasne prirode kojom je okružen. To je i najveće bavarsko jezero koje sa okolinom čini područje omiljeno izletnicima i onima koji vole druženje sa prirodom, duge šetnje uređenim šumskim stazama, vožnju bicklom ili možda kajakom. Jednostavno rečeno, uslovi za rekreaciju  su ovde idealni. Prin je ujedno i luka iz koje feriboti isplovljavaju ka jednom od jezerskih ostrva.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Neznatno veće od Velikog ratnog ostrva na ušću Save u Dunav (238 naspram 211 hektara), Hereninsel (Herreninsel) ili „Gospodsko ostrvo“, najveće i najpoznatije na Kimze-u. Nakon kraće  plovidbe i šetnje stazama koje se, čas ukrštaju, čas razilaze, stiže se do najvećeg zamka „Kralja bajki“- Nove palate Herenkimze (Herrenchiemse Neus Schloss). Gradnja ovog zdanja trajala je od 1878. do 1886. godine, pod palicom čuvenog arhitekte Georga fon Dolmana, nikada nije završena i koštala je, tadašnjih 17 miliona maraka. Preračunato u valutu kojom se danas služe Nemci, dolazi se do cifre od neverovatnih 250 miliona evra. Da je bar toliko sati Ludvig proveo u palati… Ni toliko! Kralj je u septembru 1885. godine, u delu palate koji je bio dovršen proveo čitavih 9 dana.

Iako Herenkimze zaista podseća na palatu u Versaju, nikada nije poslužio kao dom plemića i okrunjenih glava koji bi bezbrižno provodili dokone dane u izobilju i dvorskim spletkarenjima. Herenkimze je zamišljen kao rezidencionalna palata samog Ludviga.

Da, samog.

Istina, u januaru 1867. Ludvig je verio svoju rođaku, vojvotkinju Sofiju Šarlotu od Bavarske, ali do venčanja nikada nije došlo, jer jer je veridba raskinuta u oktobru iste godine. Na osnovu sačuvanih delova kraljevog dnevnika i pisama, ispostaviće se da je Ludvig bio homoseksualno orijentisan. Posvedočene su tako intimne veze sa jednim mađarskim glumcem, čuvarom kraljevske ergele – izvesnim Rudolfom, kao i sa nekim dvorjanima.

Neobarokna fasada građevine koja dostojanstveno i prilično verno kopira Versaj, samo je još jedan omaž liku i delu kralja Luja XIV. Ona nije u celosti kao njena „daleka rođaka“. Nedostaju joj bočni delovi, ali je zato centralni deo palate gotovo identičan. Od planiranih 70 soba, 16 je dovršeno, a ostatak prostorija, iako van domašaja očiju posetilaca, pomalo su sablasni podsetnik neostvarenih ambicija kralja Bavarske. Za razliku od originalnog Versaja, u Herenkimzeu se moglo živeti mnogo komfornije, uz sve blagodeti centralnog grejanja, tekuće vode, nužnika i tople kupke, dakle, uz sve ono o čemu je Ludvigov uzor mogao samo da sanja.

I opet, glamurozna „Galerija ogledala“ sa salonima rata i mira, soba za obedovanje sa već dobro poznatim mehanizmom i najvećim lusterom od Majsen porcelana na svetu, zatim kraljevska spavaća soba i državni apartman. Na kraju, stiče se utisak, da su arhitekte, pa i kralj, koji je često nadgledao gradnju, uspeli u svojoj nameri. U nameri da na jednom nevelikom jezerskom ostrvu  sagrade palatu dostojnu divljenja.

Skupi građevinski poduhvati jesu iziskivali velike pozajmice ali su, sa druge strane, doprineli da ekonomija određenih delova Bavarske ojača, a da se njeno stanovništvo angažuje kao radna snaga. Stotine radnika, dunđera, tesara, kovača, umetnika, pekara i kuvara bilo je angažovano na duže vremenske periode. Pored već pominjanih nadimaka nadenutih Lidvigu II, nastao je još jedan – „Naš kralj“. Imao je običaj da se „inkognito“ pojavi u nekom bavarskom selu, valjda tražeći privremeno pribežište od svakodnevne dvorske rutine, a bogato bi nagrađivao domaćina koji bi ga ugostio. Održavao je kontakte sa svojom rođakom, slavnom princezom, a kasnije i kraljicom, Elizabetom – Sisi. Voleli su duge zajedničke šetnje kroz prirodu, čitanje poezije… Za nju, on je bio „Orao“, a on je nju oslovljavao sa „Golubice“.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Mnoge će prvi taktovi Valkire (Vallkyrie) elisama helihoptera nositi pravo u džungle Vijetnama. Kultna scena filma „Apokalipsa danas“ Fransisa Forda Kopole iz 1979. godine, proslavila je Vagnerovu operu na globalnom nivou, ali ona je i stotinak godina ranije bila voljena i rado slušana, naravno, isključivo u operskim salama i pozorištima. Valkire su poslanice vrhovnog boga nordijske mitologije, Odina. Jašući sa njim nebeskim svodom, rame uz rame, zadužene su da nakon bitke biraju one koji su dostojni Valhale, prebivališta ratnika palih u boju.

Opere Tanhojzer, Valkira, Loengrin i Parsifal, nastale po istoimenim junacima nordijske i germanske mitologije direktni su „krivci“ za nastajanje i slavu jednog od, bez ikakve sumnje, najlepših dvoraca na čitavoj planeti. Okružen planinskim vencem sa jedne strane i dolinom kojom će, čini se, svakog trenutka zaplesati vile, sa druge, izdiže se kao iz sna, zamak Nojšvanštajn (Neuschwanstein).

Fotografije sa njegovim dobro poznatim kulicama i plavim kupastim krovovima već godinama i decenijama poziraju na ekranima računara i mobilnih telefona širom sveta. Diznijevi crtači su, posmatrajući ga, skicirali zamak u kome je na odru, princeza Aurora dočekala svog princa u animiranoj verziji bajke „Uspavana lepotica“.

Sredinom devetnestog veka talas obnove srednjovekovnih dvoraca zahvatio je deo vladarskih kuća Evrope. Jedan za drugim, vlastodršci su na temeljima starih, podizali nove, uglavnom u neoromanesknom stilu. Dvorci koje je Ludvig posetio u mladosti, Vartburg (Wartburg) i Pjerefonds (Cháteau de Pierrefonds), poslužili su kao uzor za izgradnju. Kamen temeljac postavljen je u septembru 1869. godine, a gradnju su pratile izmene prvobitnih planova, dovijanje arhitekata u savlađivanju tehničkih, a kralja finansijskih prepreka. Kako su prolazile godine, zamak je počeo da dobija svoje obrise, a usamljeni kralj nije mogao da pretpostavi da se neće nauživati među njegovim zidinama.

Put do zamka, sa parkinga, po izboru se može preći romantično – kočijama, jednostavno – autobusom, ili najjednostavnije i najzdravije – hodajući. Polučasovna šetnja kroz šumu ka vrhu brdašca sa kog se kao nekakva mitološka ptica, sa punim pravom šepuri zamak, poslužiće kao provera kondicije i prilika da se udahne svež planinski vazduh.

Kao eklektičko zdanje, Nojšvanštajn u sebi objedinjuje elemente različitih arhitektonskih i umetničkih stilova, od kojih, što se spoljašnosti tiče, dominira neoromaneskni. Omaž srednjovekovnom graditeljstvu je očigledan, kao i težnje da se u ovom parčetu raja, vreme nekako zaustavi ili barem uspori.

Panoramski pogled na poslednji zamak „Kralja labuda“ i njegovo čudo na Labudovoj steni (Ime zamka u prevodu sa nemačkog znači „nova labudova stena), najlepši je sa Marijinog mosta (Marienbrucke) koji se hrabro proteže iznad klisure Pulat (Pöllat). Sa tog mesta prirodno je upitati se kakav li se tek pogled pruža iz dvorca i šta se sve krije unutra.

Od ambicioznog plana i uređivanja 228 soba zamka, završeno ih je 15. Dostojan spokojnog sna neustrašivog viteza, pretesan je da primi oko 6.000 dnevno, ili 1,3 miliona posetilaca godišnje. Zato se poseta dvorcu zakazuje mesecima unapred. Dok se strpljivo čeka na ulaz, u tačno određeno vreme, takoreći „u minut“, saznanje da je onaj koji je zaslužan za njegovo postojanje, ovde proveo nešto malo manje od pola godine.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Kome je trebao kralj koji je danju spavao, a noćima čitao, obedovao sa imaginarnim prijateljima ili usamljen gledao predstave? Kome je trebao kralj koji za sobom nije ostavio potomka i naslednika i koji je podizao basnoslovno skupa zdanja za čiju se izgradnju zaduživao se preko mere?

Zaverenici, koji su žustro mahali izveštajem psihijatara o navodnoj mentalnoj nesposobnosti monarha da i dalje sedi na tronu kraljevine Bavarske, zakucali su desetog juna 1886. godine u četiri časa ujutro, na vrata ovog veličanstvenog zdanja. Znali su da je u to nedoba kralj sigurno budan. Dan kasnije, uz pratnju, Ludvig je prebačen u jedan zamak u blizini jezera Starnberg u kom je, nekoliko dana kasnije, pronađen mrtav, u 41. godini života. Navodno se „Kralj bajki“ utopio, mada, po svedočenju kraljevog ribara, koji ga je u blizini mesta tragedije čekao, ne bi li ga prebacio na drugu stranu jezera u sigurne ruke monarhovih pristaša, u trenucim tragedije začuo se pucanj.
Verovatno se nikada neće saznati da li je kralj ubijen ili se radi o samoubistvu. Tek, na mestu gde je pronađeno njegovo telo 13. juna 1886. godine, podignut je kameni krst i tu se svake godine održavaju komemoracije. Na čelu zavere je stajao Ludvigov ujak Luitpold, koji je, da ironija bude potpuna, samo šest nedelja nakon Ludvigove smrti otvorio zamak za posetioce.

Zamak koji je želeo samo za sebe, do danas je posetilo oko 50 miliona ljudi i pošto je otvoren, bilo je mnogo onih koji su pohrlili da vide kako je to, barem na tren, biti kralj. Neki od njih su sa sobom poneli poneki „suvenir“, ali ne iz prodavnice koja danas postoji u sklopu kompleksa, već neku od „sitnica“ iz dvorskog inventara. Tako su netragom nestali brojni predmeti koji bi danas bili neprocenjivi artefakti.

Više od 130 godina kasnije, grupe turista u koloni, ulaze jedna za drugom u unutrašnost dvorca. U zdanje koji je Ludviga verovatno stajao života, ili je bar ono bila kap u prepunoj čaši intriga. Za razliku od prethodna dva, ovde nema simbola i glorifikacije kraljevske moći.

Umesto „Kralja sunca“, sveprisutan je motiv labuda, viteštva i bajki na tavanicama, rezbariji, porcelanu. „Soba trona“, inspirisana vizantijsko-normanskim smislom za ukrašavanje sakralnih objekata, posebno je dragocena i lepa, kao i mala veštačka pećina između dnevne i radne sobe. Kao i u Herenkimzeu, ono malo dana koje je kralj ovde proveo, mogao je da uživa u tehničkim dostignućima kao što su centralno grejanje, topla i tekuća voda. U toaletu, Ludvig bi se umivao nad lavaboom, naravno, u obliku labuda, a iz sobe za presvlačenje, put vodi ka muzičkoj sobi koja je bila namenjena Rihardu Vagneru. Sve je u Nojšvanštajnu baš kao u bajci: i kraljevski krevet sa baldahinom i lusteri i soba za obedovanje, sve do stražarnice i kuhinje iz koje su, nekada, u pola noći dopirali mirisi specijaliteta spremljenih za njegovo visočanstvo.

Zanimljivo je i to da je do maja 1945. godine u zamku bilo pohranjeno zlato nacističke Rajhsbanke i da ono, nakon premeštanja na drugu lokaciju, nikada nije pronađeno.

Ponekad se točak istorije zakotrlja u krajnje neočekivanom smeru, zastane, pa nastavi dalje negde sasvim drugde. Trošeći enormne količine novca za gradnju palata koje bi služile kao utočište njegovoj mašti i ekscentričnim duhu, bežeći u irealno i samoću, Ludvig Ii Bavarski je od sebe napravio mit koji, ka njegovim samačkim bastionima, privlači putnike sa svih paralela i meridijana.

Sa najvišeg prozora kule noću se pomalja jedna silueta. Ludvigov duh i dalje lebdi nad zamkom.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Author: Aleksandar Mikić

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *

X