Kad padne noć na Tbilisi

Kad padne noć na Tbilisi

Kad padne noć na Tbilisi

Zaustavivši se na raskrsnici, skromno odevena starica, dostojanstvenog držanja i pogleda, tri puta pobožno se prekrsti okrenuta ka katedrali Tsminda Sameba. Optočena svetlošću, bogomolja je blistala na uzvišenju iznad reke.

Odmah iza starice, u prizemlju dvospratne zgrade, žalosno oronule fasade, iz pekare ‘Ti’flis’, zanosno zamirisa kačapapuri, mčadi i čoti puri. Nečujno, ka domovima stanara, kroz cevi debljine kao boca gruzijskog vina, protiče gas. Te cevi su nezaobilazan kolorit i deo kulisa čitavog grada. Razapete uz zidove, pa prelomljene na lakat, nestaju u tlu, pa ponovo niču na najrazličitijim mestima. Drvored platana u otmenoj aveniji-arteriji grada, Ruštaveli, ukrasila je i usamljena palma, a u dvorištu jedne od stotine crkava nalazi se nekoliko mladih stabala masline. Sve je ovde neočekivano: tremovi i terase kuća i zgrada koji izgledaju kao da će se srušiti sledećeg trenutka, opasno nakrivljeni zidovi, poduprti masivnim čeličnim gredama, a samo nekoliko stotina metara dalje, hoteli dostojni pariskih Jelisejskih polja, lepršavo razapet pešački Most mira futurističkog izgleda, dostojan potpisa samog Santijaga Kalatrave. Ispod njega protiče Mtkvari, ili Kura, moćna reka, nekada izvor života, a danas ljubimica građana Tbilisija.

Tbilisi je jedan od najstarijih gradova u delu sveta koji budno leži u južnom Zakavkazju, na razmeđi Evrope i Azije. Sa tri strane okružen planinama, oduvek strateški važan, nerado predavan i teško osvajan, bio je na meti mnogih vojski i vojskovođa. Kao takav, on i njegovi stanovnici su kroz istoriju dugu bezmalo tri milenijuma, stradavali i patili. Ipak, da je graditeljska, humana i stvaralačka moć silnija od razaralačke aveti uništenja, primer je upravo ovo mesto. Jedan od simbola glavnog grada Gruzije, statua ‘Majka Gruzija’ ili Kartlis Deda, koja ponosno motri na grad sa brda Sololaki, upravo simbolizuje duh žitelja Tbilisija i ove lepe zemlje. Kolosalna statua, visoka 22m, predstavlja ženu obučenu u tradicionalnu gruzijsku nošnju: u levoj ruci joj je pehar vina, kao izraz srdačne dobrodošlice svakom ko puna srca dođe ovamo, a u desnoj ruci, pripremljen mač, za one koji imaju i namere osim da budu dragi gosti…

Do ovog mesta, nezaobilaznog prilikom posete Tbilisiju, iz parka Rajke vodi moderna žičara. Naknada za adrenalinsku vožnu, koja traje tek nekoliko minuta jeste fenomenalan pogled na čitav grad. Tek odavde postaje jasno koliko je, u stvari, Tbilisi veliki grad koji grabi u korak sa vremenom, zadržavajući osobeni šarm i identitet, uklesan u srcima njegovih stanovnika. Gradilišta su na svakom koraku, dizalice neumorno rade, a nove moderne zgrade niču širom grada.

Sa žičare se može stići i do tvrđave Narikala, svedoka vremena i ostarelog stražara grada i botaničke bašte u kojoj, čini se, raste sve, od četinara do palmi, od platana do maslina i smokava, a o cveću da i ne govorimo.

Maršutke – sveprisutni kombiji, sa dvadesetak mesta za sedenje, osnovni su vid gradskog prevoza po Tbilisiju, ali i čitavoj Gruziji. Kad se jednom nauči na njih, njihov red vožnje i raspored linija, transport po gradu i zemlji postaje brz i jeftin (32 dinara košta jedna vožnja, dok je karta za metro tričavih 20 dinara). Nedosanjani san, na primer Beograđana, već dugo je ovde java. Metro Tbilisija je tačan, jeftin, sa doduše svega dvadesetak stanica. Bukom i arhitekturom stanica, podseća na ne tako davna vremena kada je Gruzija bila jedna od republika velikog SSSR. Naravno da se tragovi komunističke prošlosti susreću svuda i naravno da ima onih, uglavnom starijih, koji tvrde da se tada živelo bolje i sigurnije. Zvuči poznato?

Živopisne ulice starog grada, na levoj obali reke, naročito Kote Bkhazi, pune su barova, restorana, butika, suvenirnica, menjačnica i turističkih agencija koje gostima, uglavnom iz susedne Rusije, nude brojne i dobro organizovane izlete po čitavoj zemlji i gravitiraju ka centralnom gradskom trgu – trgu Slobode (Tavisuplebis moedani). Ovaj trg, poprište brojnih istorijskih događaja, pamti i neka svoja druga imena, kao i spomenike koji su ga nekada ukrašavali, a danas, njegovo centralno mesto zauzima veličanstveni spomenik sa fontanom i masivnim stubom, krunisanim pozlaćenom kompozicijom-statuom svetog velikomučenika Đorđa koji ubija aždaju. On je zaštitnik grada, ali i čitave države, i po ovom svetitelju, Gruzija-Georgija-Đurđija je i dobila ime. Do 1990. se trg zvao Lenjinov, a pogađate, na centralnom delu je stajala i njegova statua.

Za ljubitelje muzeja i galerija neizostavni su Nacionalni muzej Gruzije, Nacionalna galerija kao i Muzej lepih umetnosti.

A šta tek reći o gruzijskim vinima? Postoji verovanje da je tradicija pravljenja vina na ovom području jedna od najstarijih na svetu. U jednoj od brojnih vinarija starog grada, okruženoj ateljeima i ponekim čempresom, ispijajući čašu akšemija, nedaleko od nagnute sahat-kule, jedna pesma, najpre tiho, pa sve glasnije, protiče mojim mislima. Sasvim slučajno sam je čuo na radio Beogradu mesecima pre dolaska u ovaj grad. Zove se ‘Pesma Tbilisiju’, u izvedbi meni nepoznatog Krste Perovića. Nastala je davne 1960. godine i verujem da je, baš kao i meni, mnogima poslužila kao inspiracija da se ovamo upute. „Tbilisi, o grade večne radosti, najlepši kad zora te okupa..“

Na jednoj od tezgica, postrojenih u nekoj od poprečnih ulica koja vodi ka pozorištu Mardžanšvili, na kanapčićima su visili čurčkali (popularno nazvan gruzijski sneakers, u čijem središtu se uglavnom nalazi orah, obavijen želatiranim sokom od grožđa), slatkiš vredan svake pažnje. Mladići i devojke, nenapadno i pristojno obučeni, užurbano šetajući, osvajali su subotnju noć.

Author: Aleksandar Mikić

Podelite ovaj članak...

1 komentar

  1. Šarmom starih , patinom presvučenih, vremena opisan Tbilisi. Autoru čestitke. Stvara nam želju da krenemo put Gruzije.

    Pošaljite odgovor

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *