O Malti i njenim vitezovima

O Malti i njenim vitezovima

Mesec je maj, 1565. godina. Zastrašujuća flota od 200 brodova, iz Carigrada plovi ka malenom arhipelagu, jedva vidljivom na pomorskim kartama Mediterana.

Veliku ekspediciju na put novih osvajanja, ispratio je jedan od najvećih sultana Osmanske imperije u njenom šestovekovnom postojanju. Njegovo ime budi nemir, jezu i strahopoštovanje. Već u poodmaklim godinama, ali podjednako moćan i gladan novih pobeda, svoju armadu u pohod ispratio je Sulejman Veličanstveni.

Njegovi najbolji admirali i zapovednici, među kojima su bili paše, Pijal i Mustafa, kao i strašni Turgut ili Dragut Reis, pred sobom su imali jedan jedini zadatak: da tih nekoliko rasutih ‘kamenčića’ u srcu Mediterana, preotmu od starih znanaca. Te stare znance već su jednom, četrdesetak godina ranije nakon šestomesečne opsade, primorali da napuste svoj dom. Godine 1522. palo je ostrvo Rodos, a sada je na redu bila Malta.

Južno od Sicilije, istočno od Tunisa i severno od Libije, nekoliko ostrva prkosno lebdi na vetrometini. U odnosu na te prekomorske susede, Malta više liči na nekoliko kamenčića, tek tako bačenih po ustalasanom modrom tepihu. Za gotovo svako ostrvo na Mediteranu, kaže se da poseduje ‘izuzetno povoljan geostrateški položaj’, ali u slučaju Malte, ova teza podvučena je linijama boje zlata, sunca i krvi.

Za Feničane, ona je bila ‘skriveno mesto’ – Melita (poreklo današnjeg imena ostrva najverovatnije potiče iz tog perioda), rimski car Hadrijan joj dodeljuje status municipijuma, Arapima je još jedan plen u riznici dragocenosti stečenih u osvajačkom zanosu nošenim islamom, sve do dolaska strašnih Normana… Osmanskoj imperiji ostrvo će ostati kost u grlu, vitezovima svetog Jovana utočište i dom, sve dok se Napoleon ne posluži lukavstvom u pohodu na Egipat i primora ih na novu selidbu.

Britancima će sijati poput ordena na reverima imperijalne uniforme, a za vreme Drugog svetskog rata, Teodor Ruzvelt će je nazvati ‘kamičkom svetlosti u okeanu mraka’ do konačne 1964. godine, kada Malta postaje ‘svoja’ i nezavisna.

Od tri velika ostrva, najveće, najnaseljenije i najurbanizovanije je Malta, za njim sledi ruralniji, autentični Gozo, i maleni i nenaseljeni Komino. Samo četiri države Evrope po površini manje su od Malte (Vatikan, Monako, Luksemburg i Lihtenštajn), ali malo je onih koje se mogu podičiti takvim versko-kulturno-istorijskim nasleđem, očuvanom u hramovima, spomenicima, jeziku, tradiciji i arhitekturi. Tako je, na primer, malteški jedini semitski jezik kojim se govori u Evropi i interesantna je mešavina arapskog, italijanskog i engleskog jezika, za strance pomalo čudan, nemelodičan, zbunjujuć.

Imena nekih gradova takođe ne zvuče baš ‘evropski’: Birkirkara, najveći grad na ostrvu, zatim, Gzira, Marsašlok, Mdina, Rabat, Slima, Budžiba… Ima naravno i onih sa ‘milozvučnijim’ imenima poput, Sent Džulijansa, Viktorije, Florijane i naravno, glavnog grada – Valete, dosledne svom srednjevekovnom karakteru, ozbiljnosti i lepoti.
Praćena misterioznim pričama o njihovom nastanku, poreklu, tvorcima i nameni, graditeljska čuda razbacana po svetu, ne prestaju da intrigiraju naučnike, umetnike, avanturiste i sanjare. Ne tako poznati kao Stounhedž u Velikoj Britaniji ili egipatske piramide, mada, znatno stariji od njih, malteški megalitski hramovi najtajnovitija su mesta na ostrvima. Za početak, procenjuje se da su neki od njih stari bezmalo 6.000 godina i to ih svrstava u red najstarijih sakralnih objekata na svetu. Prastanovnici Malte, koji su ovamo najverovatnije stigli sa Sicilije, poštovali su kult boginje plodnosti i prinosili joj žrtve.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

U hram se ulazilo kroz prolaz uokviren džinovskim kamenim blokovima, dva vertikalno i na njima jednim horizontalno postavljenim, neki dužine 5 metara, a težine i do 5 tona. Budući da da tadašnji graditelji nisu poznavali izum kao što je točak, niti su se služili metalnim oruđem, hramovi u očima posmatrača izgledaju još kolasalnije i misterioznije.
Najpoznatiji i najstariji hram, Gdžantija, nalazi se na Gozu. Hiljadama godina pokriven zemljom i zaboravom, sačuvan od nemilosrdnog ujeda zuba vremena, dočekaće da ga ponovo ogreje sunce i bude otkriven 1788. godine. Kao i svi hramovi neolitskog čoveka sa Malte, i ovaj je okrenut ka jugoistoku, a ono što ga izdvaja od ostalih, jeste tlocrt u obliku lista deteline.

Uz Gdžantiju, značajni su još i Hadžar Kim i kompleks hramova – Taršen. Otkriveno je da su neimari mlađeg kamenog doba koristili primitivne kuglične ležajeve, kako bi teške blokove transportovali do gradilišta, da su neki od hramova bili ukrašeni interesantnim spiralnim dekoracijama, kao i predstavama životinja u plitkom reljefu. U kamenim nišama nalaze se udubljenja, nekada verovatno ispunjena vodom koja je služila za ritualno pranje.
U svakom slučaju, u zavisnosti od afiniteta, stepena obrazovanja i interesovanja, malteški hramovi su za jedne samo ‘gomila kamenja’, za druge, pak, prvorazredna atrakcija.

Malta je jedina država na svetu koja na svojoj zastavi nosi orden neke druge države. Britanski kralj Džordž VI je stanovnicima ovog usamljenog mediteranskog protektorarata (Malta je bila u sastavu Britanske imperije od 1800. pa sve do 1964. godine), dodelio orden krsta svetog Đorđa 15. juna 1942. godine. Orden zauzima počasno mesto u gornjem levom uglu zastave, vertikalnom linijom po sredini podeljenoj na dva polja, belo i crveno. Po legendi, opet zbog zasluga i iskazane hrabrosti u borbi protiv Arapa, normanski vođa Rodžer 1091. godine cepa parče svoje zastave crveno-bele boje i daje ga hrabrim Maltežnima.

Negde u to vreme, u Jerusalimu, kraj crkve posvećene svetom Jovanu Krstitelju, trgovci iz italijanskog grada Amalfija osnivaju bolnicu u kojoj će se lečiti oboleli i iznemogli hodočasnici. Vitez Žerar širi mrežu bolnica na putu ka Svetoj zemlji i iz družine lekara, ratnika i bolničara, nastaće vojničko-bolničko-viteški red Svetog Jovana, poznatiji kao Hospitalci ili Jovanovci.

Vremenom, naročito nakon pada Jeruslima u hrišćanske ruke tokom Prvoga krstaškog pohoda, vitezovima jača ugled, bogatstvo, moć i slava. U svojim redovima, jedni uz druge red su činili vitezovi iz Portugala, Navare, Kasitilje, Bavarske… Poput jedinstvene preteče Evropske zajednice, nakon pada Akre 1291. godine i poslednjeg hrišćanskog utvrđenja, red pronalazi privremeno utočište na Kipru, a od 1309. godine, nešto trajnije, na Rodosu.

Sa ostrva, koje je nekada bilo dom jednog od sedam čuda antičkog sveta, pognute glave, vitezovi odlaze u izbeglištvo 1522. godine, sve dok im jedan od navećih vladara u istoriji ‘starog kontinenta’ i car Svetog Rimskog carstva, Karlo V Habzburški (ili Karlos V od Španije) 1530. godine nije ustupio Maltu kao trajno utočišta.

„Kirija“ koju su vitezovi zauzvrat plaćali kralju bila je više nego simbolična, jedan izdresirani soko godišnje.
Vitezovi su birali najboljeg među sobom i proglašavali ga za velikog majstora, a geslo njhovog reda glasilo je: ‘Odbrana vere i pomoć napaćenima’. Njihov novi dom neće dugo ostati spokojan. Topovska đulad ispaljena sa osmanskih brodova sa početka ove priče, nasilnički će pokucati na vrata tvrđava svetog Elma, Mihajla i Anđela.
Priroda nije bila preterano izdašna prilikom darivanja Malti. Ona se ne može pohvaliti bujnom vegetacijom, spektakularnim pejzažima i prostranim plažama pokrivenim sitnim peskom. Ipak, jedna od najvećih prirodnih luka na svetu nalazi se upravo ovde. Gledajući mapu Valete i susednih gradića smeštenih uz obalu, postaje jasno zaštu su svi ti silni osvajači želeli ovo ostrvo za sebe. Poput prstiju razgranate šake, zalivi kao fjordovi usecaju se u kopno, čineći jedinstvenu mrežu luka i pristanište, a oko i iznad njih tvrđave. Zalivi su neobično duboki, i do 30 metara, pa su idealni za pristajanje nekada trgovačkih brodova, a danas i ogromnih, prekookeanskih turističkih kruzera.

I Turci i vitezovi, zajedno sa ostrvljanima i dobrovoljcima, pred sobom su imali podjednako težak, gotovo nemoguć zadatak. Napadačima su zidine utvrđenja izgledale neosvojive, a branioci su se suočavali sa jednom od najžešćih opsada u istoriji ratovanja. Nakon mesec dana ljutog vojevanja, tvrđava svetog Elma, uz stravične gubitke na obe strane, pada u osmanske ruke. Da bi zastrašili neustrašive vitezove, Turci šalju raspeta, na drvenim krstovima obezlavljena tela vitezova da plutaju zalivom. Veliki majstor Žan de Valet, koji je vodio odbranu ostrva im preko zidina, iz topova u turskom pravcu ispaljuje odsečene glave zarobljenih turskih vojnika.

Pravo je čudo da do danas nije snimljen filmski spektakl o opsadi Malte. U njemu bi se videlo koliko je malo nedostajalo da i ovog puta vitezovi budu poraženi, nadahnuta borba do granica fizičke i mentalne iscrpljenosti, jedno septembarsko jutro 1565. i katarke brodova Osmanske imperije, kako polako nestaju na horizontu.

Veliki majstor Žan de Valet, junak ove, jedne od prelomnih epizoda u istoriji Malte, nakon uspešne odbrane, započeće zidanje grada koji će nositi njegovo ime. Neće dočekati da u njemu zasluženo uživa, jer će se upokojiti tri godine nakon te famozne 1565.

Njegova statua zauzima počasno mesto na prostranom platou ispred predsedničke palate u ovom nevelikom, ali znamenitom gradu. Najjužnija prestonica Evrope, nekada arapska Meula, doživeće svoj barokni preobražaj. Titulu najlepšeg zdanja poneće ko-katedrala svetog Jovana. Njena unutrašnjost blista, gotovo zaslepljujućim sjajem. Mermerne ploče ispod kojih počivaju mnogi vitezovi ukrašavaju njen pod, a zidove, između ostalih, platna jednog Karavađa.

Ruševine nekadašnjeg neoklasičnog zdanja opere koja je stradala u nacističkom bombardovanju, vešto su preuređena u letnju scenu i nastupe pod zvezdanim nebom. Nešto niže, glavnom pešačkom promenadom – ulicom Republika, stiže se do Palate velikog majstora, danas pretvorene u muzej. Sa gornjih Baraka bašta, počasna paljba iz topova koji su nekada branili grad, svakodnevno u 11 časova podseća na dane stradanja, strepnje i hrabrosti.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Evropska prestonica kulture za 2018. godinu odavno već nosi laskavi nadimak, Superbisima (Najponosnija).
Nešto južnije, u samom srcu ostrva, sa usamljenog platoa lebdi nekadašnja prestonica – Mdina. Opasana srednjovekovnim zidinama, ljubomorno čuva svoj zavodljivi mir. Danas je zovu ‘gradom tišine’, jer je pošteđena buke motornih vozila, a razlog je jednostavan: u njemu danas živi svega oko 300 stanovnika. Među njima ima potomaka plemićkih porodica, pa i samih vitezova, a uličice, palate i maleni trgovi koje susreću i kraj kojih svakodnevno prolaze, podsećaju na kulise filmskog grada. Velelepna barokna kapija iz 1724. godine, nastala opsežnom rekonstrukcijom gradskih zidina pod palicom francuskog arhitekte Šarla Mondiona, poznata je onima koji gledaju i vole sagu o Starkovima, Lanisterima i Targarijenima. Naime, jedna od scena verovatno najpopularnije serije današnjice – ‘Igra prestola’, snimana je upravo ovde. Susret sa Mdinom treba zakazati baš na ovom mestu, a onda će sama, poput vremešne i ćutljive domaćice, bez reči goste povesti dalje, ka katedrali svetog apostola Pavla i gradskog bedema, odakle se pruža pogled na gotovo polovinu ostrva.

Kao na platnu širokom desetinama kilometara, smenjuju se brežuljci i pitome doline, tu i tamo ispresecane njivama, zbijena naselja uz obalu, a kupola jedne bazilike u daljini intrigira svojom veličinom. Mosta, tipično uspavano mesto sa nekoliko hiljada stanovnika, kakvih na ostrvu ima pregršt, udomila je najveću bogomolju Malte, a njena kupola ju je proslavila širom sveta. Njen prečnik iznosi zapanjujućih 37 metara a rimski Panteon poslužio je kao arhitektonski model. Posvećena Uspenju presvete Bogorodice, građena je na mestu ranije crkve u periodu od 1833. do 1860. godine. Da bi što pre bila završena, celokupno stanovništvo se uključilo u proces izgradnje, čak i nedeljom, pa i praznicima.

Kolosalno zdanje i ponos Moste je i tog dana, 09.04.1942. godine, okupilo u sebi vernike na popodnevnoj misi. Zlokobni zvuci sirene najavljivali su vazdušnu opasnost i bombarderi sa svastikama na krilima, nadvili su se nad ostrvom. Tristotinak vernika zatečenih pod kupolom biće svedoci neverovatnog događaja, pravog čuda. U 16 časova i 40 minuta, bomba teška 500 kilograma probija zid kupole, pada na tlo, odbija se i kotrlja neeksplodiravši naočigled prisutnih. Od tada crkva u Mosti (od 2018. bazilika), privlači hodočasnike i turiste. Kopija bombe se čuva u malenom crkvenom muzeju koji je posvećen ovom događaju.

Ostrvo čuvaju sveti Publijus, sveta Agata i sveti apostol Pavle, koji je 60. godine doživeo brodolom u zalivu Malte, koji od tada nosi njegovo uzvišeno ime. Dok je ostrvom vladao viteški red Hospitalaca, tri relikvije zauzimale su posebno mesto u srcima vitezova i one su ih čuvale i pratile tokom vekova. Šaka svetog Jovana Krstitelja, čestice Časnog krsta i ikona Bogorodice, čuvane su, voljene i poštovane. Njihova neverovatna sudbina seliće ih, i sa vitezovima ih pratiti u epopeji.

Jedna od tri ikone presvete Bogorodice koje je, po verovanju, sveti apostol Luka naslikao gledajući u Bogomajku, ujedno i među prvim ikonama hrišćanskog sveta, postaje neprocenjivi duhovni artefakt u viteškom trezoru. Za hrišćane, one imaju posebnu veličinu, značaj i moć, jer se veruje da je sama Bogorodica izlila svoju blagodat na njih.
Nije pouzdano kako su relikviije dospele u posed Jovanovaca, tek, one postaju neodvojivi, najuzvišeniji deo prtljaga prilikom selidbi iz Svete zemlje, sa Kipra, Rodosa i Malte.

Ikona Bogorodice, skromnih dimenzija (44 x 36 cm), jednostavne i uzvišene lepote, optočena dragim kamenjem, dobiće ime ‘Filermosa’, po brdu koje se nalazi na severu Rodosa. Na njegovom se vrhu i danas nalazi manastir u kome je ova ikona čuvana kao zaštitnica reda i ostrva. Godine 1522, kada će jedan od bedema hrišćanstva na Mediteranu pasti u turske ruke, i relikvije sa vitezovima napuštaju ostrvo i odlaze u neizvesno, sve do ‘skrašavanja’ na Malti. Nakon sistematskog pljačkanja dragocenosti na ostrvima, 1798. godine, Napoleon Bonaparta svoju krvavu avanturu nastaviće u Egiptu, a vitezovi ponovo primorani u izgnanstvo, nikad se više neće oporaviti i dostići dotadašnju moć.

Tek tada počinje neverovatno putovanje dragocenih relikvija. Deo reda koji je novo utočište potražio u carskoj Rusiji ih predaje novom patronu – ruskom caru Pavlu I, i one će se tamo zadržati sve do Oktobarske revolucije. Sledeća stanica bila je Danska, gde je relikvije na čuvanje primila kneginja Marija Fjodorovna, majka poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II Aleksandroviča. Neko vreme sveti predmeti zadržaće se u Ber, da bi njihovo, novo privremeno utočište, postao prestoni grad kraljevine Jugoslavije.

Obasjane sunčevim zracima tek rođenih iznad Košutnjaka, svetinje su svoj varljivi zemaljski mir pronašle pod kupolom dvorske kapele svetog Andreja Prvozvanog. Kralj Aleksandar Karađorđević, pruživši utočište hiljadama izbeglih Rusa nakon Oktobarske revolucije, zadužio je i, 1928. godine, na poklon dobio retko priman i poklanjan dar. Već navikle na selidbu, praćene mirisom gareži i razaranja nakon šestoaprilskog bombardovanja, kralj Petar II ih sa sobom nosi u izbeglištvo ka Crnoj Gori i predaje ih Gavrilu Dožiću, 41. patrijarhu Srpske pravoslavne crkve. Do kraja rata čuvaće se u manastiru Ostrog, a potom i u sefu Državne bezbednosti, nakon čega netragom nestaju dragulji sa ikone.

Danas se ikona ‘Filermosa’ čuva u muzeju na Cetinju, proglašena za nacionalno blago Crne Gore, dok se njeni sveti saputnici čuvaju u Cetinjskom manastiru.

Viteški red svetog Jovana, suvereni je subjekt međunarodnog prava bez sopstvene teritorije, ima status posmatrača u UN i neguje diplomatske odnose sa 107 država sveta. I dalje moćan i uticajan, red učestvuje u diplomatskim aktivnostima Vatikana, a prepoznatljiv je i po humanitarnom radu. Njihovi napori da pod svoje okrilje vrate svetinje koje su ih vekovima pratile i čuvale, za sada izgledaju uzaludno. Šaka svetog Jovana Krstitelja i čestice krsta na kome je Isus Hrist razapet na Golgoti ostaju u manastiru, a Bogorodica ‘Filermosa’ u takozvanoj ‘plavoj kapeli’ muzeja na Cetinju. Sa strepnjama pre, i zahvalnišću nakon bitaka, u memljivom potpalublju brodova nošenim burama i svetinjama podizanim Njoj u čast, nad ikonom su lebdele molitve koje su počinjale sa: „Tebi, Bogorodice koja se boriš za nas, uznosimo pesme pobedne, a izbavivši se od zla – pesme zahvalne, mi, sluge tvoje, Bogorodice.“

U luci Marsašloka, slikovitog mesta na istoku ostrva, pristaju ribarski brodići sa bogatim ulovom brancina, lignji, raža i školjki. Ko želi da obeduje ukusno pripremljena jela od sveže ribe i plodova mora, treba da se uputi ka Marsašloku. Autobuska linija broj 84 pravo, sa glavne autobuske stanice u Valeti, vodi ovamo. Jedan u nizu restorančića smeštenih uz obalu je i ‘Filippo’, koga već godinama vodi porodica doseljenika sa susedne Sicilije. Jedna Tamara, devojka koja radi u restoranu, na Maltu je, u potrazi za poslom došla iz Beograda.

Gotovo da nema, hotela, restorana ili nekog drugog ugostiteljskog objekta gde kao konobari, barmeni ili recepcioneri zaposleni marljivo rade, uglavnom mladi i sredovečni pečalbari iz Srbije. Po nezvaničnim procenama, ima ih oko 30.000 i slove za vredne i sposobne radnike pa posao pronalaze brzo i lako.

U bašti restorana ‘Filippo’ za stolom servirani su karpaćo od lososa, pasta sa školjkama i pržene lignje. Uz krišku čuvenog malteškog hleba ‘ftira’ i čašu vina, večera postaje doživljaj.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Author: Aleksandar Mikić

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

X