Od Beograda do Aleksandropolisa – 4. deo

Od Beograda do Aleksandropolisa – 4. deo

Od Beograda do Aleksandropolisa – 4. deo

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Delta Marice (Evrosa) – Carstvo ptica

Kad se od vizitorskog centra krene nazad ka Aleksandropolisu, odmah pored jedne „BP“ (British Petroleum) benzinske pumpe nalazi se skretanje na sporedni asfaltni put – koji, pošto pređete železničku prugu, prelazi u (dobar) makadamski put, odakle dalje ulazite u mrežu sličnih puteva koji vode na sve strane – a između su, upravo tim putevima ograničena, jezerca, močvarice, i druge vodene površine u kojima uživaju silne ptičje vrste (a ovde ih ima, u pojedinim delovima godine, i preko tri stotine; uzgred, u Zasavici su registrovane 182 ptičje vrste, tek da vidite o kakvom se ptičjem bogatstvu ovde radi). Vozeći se polako kolima (najbolje je da imate električni automobil pa da vas ptičice ne čuju), dok vam malecke žabe skakuću po putu oko automobila, svakih par minuta nailazite na razne, neobične, male i velike ptice koje vas ili nezainteresovano gledaju ili ipak plašljivo zalepršaju krilima i odu na neko mirnije mesto, daleko od dosadnih turista iz Beograda, možda pomalo besne, kunući nas svojim ptičjim mozgovima: „Dabogda ih zakačio neki ptičji grip!“.

01I tako, nagledavši se silnih roda, čaplji, i to malih i velikih belih, pa zatim crvenih čaplji, severnih vivaka, tankokljunih, crnih i zelenonogih sprudnika, labudova, ražnjeva, crnorepih, čaplji kašikara, vlastelica, pa sve do belih pelikana, malih vranaca, rečnih galebova i morskih kormorana – stižete polako i do morske obale – širokog peščanog pojasa koji se, kroz formirane sprudove, prostire duž egejskog plićaka i podseća na dunavsku obalu kod, recimo, Slankamena… Što se tiče onih silnih ptičjih vrsta, nisam ih ja baš prepoznao, već samo navodim deo ptičjih vrsta iz ogromnog spiska vrsta koje ovde dolaze, prolaze ili stalno žive.

A pošto su u blizini i visovi i obronci Rodopskih planina, to pruža i dodatno stanište za još čitav niz kraljevskih ptica – kao što su orao kliktaš, zlatni orao, riđi mišar, crni lešinar i beloglavi sup. Posmatrači ptica ovde ne bi stigli ni da se okupaju u moru, pa ni da jedu ni spavaju – od ovolikog ptičjeg bogatstva!

Osim ptica, delta je dom i za 40 vrsta sisara – od šakala i evropskih tekunica, preko lasica i jazavaca, pa do divljih svinja i divljih mačaka… i čega sve ne, uključujući obavezno i turiste, što divlje, što pitome.02

Samo malo dalje niz put, između delte i predgrađa Aleksandropolisa, nalazi se međunarodni „Dimokritos“ aerodrom, i zaista je zanimljivo šta tehničko osoblje aerodroma preduzima u vreme najvećih migracija ptica, i da li aerodrom u tim periodima godine uopšte radi? Inače, od prijatelja sam čuo da se u nekim delovima godine, kada su najveće ptičje migracije, potpuno zatvara i magistrala od Aleksandropolisa ka Turskoj.

Da zaključimo priču o delti brojkama: reka Marica (Evros) je dugačka 528 kilometara, od kojih 310 teče kroz Bugarsku, a 218 kilometara predstavlja granicu Grčke sa Bugarskom i Turskom.

Izlet u Tursku

Proboj preko turske granice – ka Galipolju!

03Pošto smo letovali na svega 40 kilometara daleko od turske granice, nije bilo nikakve dileme da bi trebalo napraviti izlet i u nekadašnje Osmanlijsko carstvo. Jednom carstvo – uvek carstvo – barem bi se to reklo po prvom utisku – pri prelasku granice.

Pa tako, pošto izađete iz Grčke, prelazite most preko reke Marice, gde – na mostu – prvo prelazite pored dva grčka (NATO) stražara, a zatim, posle nekoliko metara, pored dva turska (takođe NATO) stražara, veoma mlada, a mrkog pogleda (dok im ne mahnete, pa im se usne razvuku u grčko-turski osmeh), da biste zatim konačno stigli pred, brojne, službene zgrade turske pogranične zone, dok su na sve strane istaknute velike crvene zastave sa zvezdom i polumesecom. Odmah pored, nalazi se i jedan omanji garnizon sa turskim vojnicima, tek da se zna da je Turska, i dan danas, prava i velika vojna sila, a i šta bi drugo, sa večito nemirnim granicama.

I onda, kao ništavni turisti, stajete četiri puta pred raznim šalterima. Na prvom (ako me pamćenje ne vara), uzmu vam zeleni karton i saobraćajnu dozvolu; na drugom šalteru vam traže pasoše; na trećem vam ponovo uzmu i saobraćajnu dozvolu i pasoše i zalepe neki bar kod na zadnjoj korici pasoša, da bi vam na četvrtom šalteru ponovo tražili pasoše, da bi skenirali taj nedavno zalepljeni bar kod. Sva sreća, bili smo maltene jedini na granici, pa smo i pored četvorostruke gnjavaže brzo ušli u Tursku.

04Nisu nam bile potrebne nikakve vinjete (pošto naš izlet nije uključivao vožnju po turskim autoputevima), a ko želi – može i ovde časkom da promeni nešto evrića u turske lire.

I tako, krenusmo putem ka Kešanu, a zatim ka Galipolju, Čanakaleu i Troji, dakle – i na jednu kraću posetu azijskom kontinentu! Ceo taj evropski deo Turske, da odmah primetim, deluje vrlo doterano, na sve strane se nešto gradi i dograđuje, gradovi deluju moderno i održavano, uz nove, sveže asfaltirane drumove (od kad je Marko prestao da ih ore), sa po dve trake u jednom smeru i sa brojnim raskrsnicama sa kružnim tokovima koja elegantno razrešavaju moguće saobraćajne gužve na isključenjima sa glavnog puta. Iako je ograničenje na takvim putevima bilo 80-90 kilometara na sat, vozi se stotka i više (naravno, ja ne), i desi se da vas obiđe i poneki autobus ili kamion, vozeći svih 120 na sat, pa ono „vozi ko Turčin“ važi i dalje, ali ništa više od „vozi ko Bugarin, Grk ili Srbin“.

05Od granice do Kešana ima tridesetak kilometara, i – ako ne nastavite za Istanbul – tu skrećete ka jugu, ka Galipolju (do kojeg odatle ima još 70 kilometara). Ova (dosadna) rastojanja navodim jedino da bih skrenuo pažnju na to koliko je Turska (neverovatno) velika zemlja, ogromnih prostranstava, pa nam je i za naš izlet, kojim smo samo štrpnuli od severozapada Turske, trebalo 550 kilometara vožnje!!

Uzgred, posle granice smo prvo prošli kroz Ipsalu, kuda bi trebalo da prođe tzv. „Turski tok“ da bi se tu negde na granici sa Grčkom ulio u „Teslin tok“. Koliko smo mogli da procenimo, toka, tj. tokova, a ni gasa odatle, još nema ni na vidiku.

Poluostrvo Galipolje – malo istorije – od 14. do 20. veka

Od mesta Galipolja ima još 50 kilometara do Ečebata, odakle se trajektom prelazi u Čanakale, a odatle vam fali još tridesetak kilometara do Troje. Uz još nekoliko desetina kilometara koje napravite po poluostrvu Galipolje, obilazeći interesantne spomenike – eto gde se napravi onih 550 kilometara (kao da ste od Beograda stigli do Evzonija, tj. Đevđelije!) Naravno da je mnogo lepše da ovu turu pravite iz dva-tri dana, ali ako nema druge…06

Uglavnom, posle nekoliko mesta srpskih poraza, stigosmo i do jedne pobedonosne lokacije! Naime, na području Galipolja, davne 1312/1313. godine, vojska kralja Milutina, a predvođena velikim vojvodom Novakom (Noletom?) po nadimku Grebostrek, potukla je do nogu osmanlijsku vojsku koja se već bila razbaškarila po Trakiji, boreći se uz katalanske najamnike i merkala dalje prodore u Evropu, pokušavajući da „pritisne“ Vizantiju i sa zapadne strane. Na molbu vizantijskog cara Andronika Drugog, njegov zet – kralj Milutin je poslao u pomoć svog najboljeg vojskovođu sa 2000 teško oklopljenih konjanika (a verovatno i drugom pratećom vojskom), pa je družina Halil paše teško nastradala, što je bio i prvi okršaj između srpske i turske vojske. Dakle, 1312. godine smo poveli 1:0, ali je kasnije došlo do prelaska iz „keca u dvojku“ i to sa velikom razlikom u drugom poluvremenu, sa zaustavnim vremenom od oko 5 vekova.

08Ova Grebostrekova pobeda je Srbiji omogućila još nekoliko decenija samostalnosti, pa je svakako jedna od veoma značajnih srpskih vojnih pobeda, te je zato ovoliko i opisujem. U tu čast je vojvodi priređen i poseban, trijumfalan doček u (tadašnjem) Konstantinopolju, kojim je Andronik Drugi Paleolog pokazao svoju zahvalnost.

E sad, sâmo, precizno mesto tog okršaja, osim što znamo da je bilo na Galipolju, nismo uspeli da pronađemo, a teško je i bilo očekivati da Turci drže negde spomenik u čast svog velikog poraza.

Osim pohoda Novaka Grebostreka, interesantno je pomenuti i „galipoljske Srbe“ – naše zemljake (možda Sremce, možda Velikomoravce?) koji su bili prisilno preseljeni na ove prostore sredinom 16. veka. Galipoljski Srbi su uspeli da, tokom tri veka, očuvaju svoj identitet (ne treba ni pominjati koliko je to bilo teško) i to, pretežno, u selu Bajramič (koje se nalazi južno od Čanakalea). Nakon balkanskih ratova preselili su se u Kraljevinu Srbiju, u okolinu Skoplja, ali su se – nezadovoljni novim ognjištem – vratili nazad u Tursku! Ipak, 1922. i 1923, kao i većina drugih hrišćana, morali su se iseliti iz Turske, spašavajući glave, a nova destinacija bilo je selo Pehčevo (na samom istoku Makedonije, istočno od Štipa i Kočana). Potomci galipoljskih Srba se danas izjašnjavaju kao Makedonci, ali i to je verovatno bolja varijanta nego da su ostali u ondašnjoj Turskoj u tim teškim i opasnim godinama.

09Za Turke, Galipolje, pre svega, predstavlja mesto jedne od odlučujućih bitaka iz Prvog svetskog rata, gde su uspeli da se odbrane od napada Saveznika, tj. Britanskog carstva (Velike Britanije pojačane Australijancima i Novozelanđanima) i Francuske. Uglavnom, Saveznici su pokušali da se, osvajanjem Galipolja, domognu Istanbula, i da time naprave veliki strateški korak u daljem ratovanju sa Centralnim silama, što im nije uspelo – a tokom skoro jednogodišnjeg ratovanja na ovom prostoru izginulo je više od sto hiljada vojnika (procene idu do 130 hiljada?) a ranjeno ih je oko 260 hiljada! Drugo, ko zna u čijim bi rukama danas bili Dardaneli, pa i Bosforski moreuz, da je ova saveznička akcija uspela?

10Turci ovu bitku zovu „Bitka kod Čanakalea“ (obližnji grad koji ću kasnije opisati), Amerikanci „Pohod na Dardanele“ a drugi učesnici, prosto, „Galipolje“, s tim što se u zemljama čije su armije proporcionalno imale i najviše žrtava – Australiji i Novom Zelandu – 25. april – dan kada su se Saveznici iskrcali na Galipolje – obeležava kao „ANZAC (Australian and New Zealand Army Corps) day“ – i to se obeležava u njihovim zemljama, ali i u Turskoj, gde se, na taj dan, zajedno nalaze potomci galipoljskih ratnika – sa obe strane nišana. Galipolje je, inače, i bitka u kojoj se proslavio i Mustafa Kemal paša Ataturk, otac, tj. osnivač moderne Turske, tako što je, u neku ruku, u ključnom trenutku uspeo da zaustavi i organizuje obezglavljenu tursku vojsku i odbrani strateška mesta na Galipolju od savezničkog proboja, a u skladu sa svojim činom i ovlašćenjima. Otprilike nešto slično onome što je učinio vojvoda Živojin Mišić na mioničkom mostu, u trenutku paničnog povlačenja srpske vojske pred Austrougarskom, s tim što je naš vojvoda ipak (re)organizovao celu armiju a ne samo manje delove.

11Po istorijskim izvorima, a i prema ratnim pričama preživelih, u trenutku kada je Ataturk povezivao „konce“ turskih vojnih redova, izdao je sledeću naredbu svojim vojnicima: „Ne naređujem vam da napadate. Ja vam naređujem da poginete! Za vreme koje prođe dok mi ginemo, druge trupe i komandiri će stići da zauzmu naša mesta!“ Uspešno odigranom odbranom, ipak nije bilo neophodno da svi izginu, pa tako ni Ataturk.

Uglavnom, poluostrvo Galipolje je – i po dužini i po širini, mesto ogromnog broja spomenika, memorijalnih centara i grobnica, od kojih je nekoliko zaista impresivnih dimenzija. Glavni turski spomenik nalazi se na jugozapadnom rtu Galipolja, praktično na ulazu u moreuz između Evrope i Azije, nekadašnji Helespont.

Nastaviće se…

Author: Slobodan Ogrizović

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *