Pnom Pen – Daleko od očiju, sve bliži srcu

Pnom Pen – Daleko od očiju, sve bliži srcu

Retki su, čak i oni sa solidnim poznavanjem geografije, koji na karti sveta umeju da pokažu gde se to nalazi Kambodža.

Verovatno su još ređi oni koji bi znali da kažu ime njenog glavnog grada koji leži na obalama triju reka. Kraljevina Kambodža, po površini najmanja država Indokine i jedna od najsiromašnijih na azijskim kontinentu, svojim prirodnim lepotama, sunčanim plažama, nadaleko čuvenim Angkorom i svojim glavnim gradom, sve više privlači pažnju i prisustvo turusta iz svih krajeva sveta. Okružena Laosom, Vijetnamom, Tajlandom i Tajlandskim zalivom, Kambodža ili zemlja Kmera, dom je naroda duge, slavne i bolne prošlosti.

‘Brdo dame Pen’ ili Pnom Pen je po predanju osnovan 1372. godine, i to na mestu gde je dobrostojeća udovica Pen pronašla svete relikvije. Naime, nakon poplave, Pen je u deblu drveta indijskog oraha (drvo koki) koje je reka Toni Sap izbacila na obalu, pronašla četiri bronzane statue Bude i jednu kamenu, hindu boga Višnua. Pen je to protumačila kao božanski znak, pa je na tom mestu podignula hram, koji će u početku biti ishodište hodočasnika, a vekovima potom oko njega će nastati današnja prestonica Kambodže.

Brdo visoko 27 metara i budističko svetilište Vat (hram) Pnom na njegovom vrhu, čuvaju uspomenu o nastanku grada i njegovom osnivaču. Ovaj sakralni kompleks čine nekoliko stupa u kojima se čuvaju urne sa pepelom kraljevske porodice i centralni hram – pagoda, sa nekoliko metara visokom blještavom bronzanom statue Bude. Ona zauzima centralno mesto u hramu, a oko nje su na postoljima, u vazama i na tepihu poređani zavetni darovi, cveće i sveće. Unutrašnji zidovi ukrašeni su muralima na kojima su prikazane scene iz Budinog života i Reamkere, kmerske verzije čuvenog indijskog epa Ramajane.

Spiritualnost ovog mesta nadahnjuje i motiviše da se budizmu pristupi temeljnije i kao jednoj od najstarijih i najzastupljenijih religija sveta, sazna nešto više.

O tome, na primer, ko je bio Sidarta Gotama? Gde se nalazi mesto Lumbini, a gde reka Neranđara? Kakva je razlika između teravada, mahajana i vađrajana budizma i zašto je lotosov cvet simbol čistote i ponovnog rađanja? Potraga za odgovorima vratiće one koje za njima tragaju u šesti vek pre hrišćanske ere, odvesti na putovanje u Nepal, Indiju, na Sumatru. Dobri poznavaoci istorije Beograda znaju, na primer, da je jedan od prvih budističkih hramova u Evropi podignut baš na Zvezdari.

U podnožju strmih, i u skladu sa tradicijom ukrašenih stepenica, koje vode ka svetilištu, dečaci sede na klupama, a kraj njihovih nogu, u kavezima punim ptica nalik vrapcima, prilična je gužva i pernati žagor. Običaj je da se za njihovu slobodu dečacima plati simbolična cena: za jedan američki dolar, dve ptičice će odlepršati iz ruku onih koji se na njih sažale.

Iako nije smešten u njegovom geografskom središtu, Vat Pnom je nulta tačka grada, meta hodočasnika i turista, i mesto gde se održava glavna proslava kmerske Nove godine. Ona se obeležava 13. ili 14. aprila, nakon svršetka žetve, u praskozorje spasonosnih monsunskih kiša.

Jedan od najlepših gradova jugoistočne Azije leži na obalama reka Toni Sap, Basak i moćnog Mekonga. Iako je osnovan pre više od šest vekova, tek je dolaskom francuskih kolonijalnih vlasti počeo da stasava u pravog lepotana od grada. Toliko lepog da je početkom 20. veka počeo da se dostojno nosi sa laskavim nadimkom – ‘Biser istoka’.

Pnom Pen postaje prestonica Kambodže ili ‘zemlje Kmera’ sredinom 19. veka, a za njegov preobražaj pobrinuli su se francuske arhitekte i urbanisti. Tada, i u narednih stotinak godina, gradom počinju da niču novi trgovi, palate, škole, hoteli, muzeji, sportska igrališta, zatvorene pijace i stambene zgrade, a paralelno sa njima trasiraju se široke ulice, bulevari i šetališta. Iz tog perioda potiče i jedno od najreprezentativnijih obeležja grada – spektakularni kompleks Kraljevske palate.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Iza visokih zidina koji ga okružuju, kriju se mnogobrojni paviljoni, sale, palate i stupe, uz prekrasno uređene vrtove, travnjake i popločane platoe. Budući da je ovo i dalje zvanična rezidencija suverena Kambodže, njegovog veličanstva Norodoma Sihanoma, duh kraljevine ovde je življi nego igde drugde. Iako je Kambodža po državnom uređenju kraljevina, monarh tumači svoju sporednu, ceremonijalnu ulogu. Ekscentrični kralj (rođen 1953. godine) je, recimo, instruktor klasičnog plesa, odrastao je i školovao se u Pragu, dugo je radio kao ambasador svoje zemlje u Parizu, zakleti je neženja i bonvivan, a njegov zadatak bio je i predstavljanje Kambodže u UNESCO-u. Palata u kojoj boravi kada se nađe u Pnom Penu, nastala je u periodu kada je kraljevina Kambodža već egzistirala kao francuski protektorat. Za razliku od kolonijonalne arhitekture profanih zdanja koja su nicala širom grada, kraljevska rezidencija je sagrađena u tradicionalnom kmerskom stilu, tako elegantnom i prepoznatljivom po zašiljenim tornjićima na krovovima, kolonadama vitkih stubova, kao i prebogatom unutrašnjom i spoljašnjom dekoracijom inspirisanom budizmom i mitologijom. Uz premise tajlandske arhitekture koja je imala snažan uticaj prilikom gradnje čitavog kompleksa, često tanka linija između ukusnog i dopadljivog, sa jedne i kičastog i prenatrpanog sa druge strane, ovde ni u jednom trenutku nije pregažena.

Najznačajnije i najveće zdanje koje poput otmene dame koja svojom smelošću, smirenošću, lepotom i otmenošću dominira čitavim kompleksom je hala trona. Pored toga što je otvorena za posetioce, i dalje se u njoj održavaju audiencije, sastanci i prijemi kraljevske porodice i njenih gostiju. Svojom prebogato dekorisanom unutrašnošću, hala trona nastavlja da impresionira svakog ko se nađe u njoj.

Za njom sledi paviljon mesečeve svetlosti, zamišljen kao pozornica za tradicionalni kmerski ples ,’na oko’ prilično usporen ali sasvim jedinstven. Plesačice obučene kao apsare, odnosno kao milosnice kraljeva iz angkorskog perioda (9.-14. vek), senzualnim ritmičkim pokretima, kostimima i čarobnim osmehom, mame pažnju i uzdahe, bilo da se posmatraju na nekim od scena namenjenim ljubiteljima plesa kakvih ima širom grada ili uklesane u kamenu, na reljefima nekog od tri stotine angkorskih hramova na severu zemlje. Pandani vilama u slovenskoj i nimfama u grčkoj mitologiji – apsare zauzimaju posebno mesto u hinduizmu i budizmu, a njihova otelotvorenja u vidu lepih devojaka na sceni, pravi su ukras i zaštitni znak kulture, folklora i tradicije ove tople i daleke zemlje.

Srebrna pagoda nije tako raskošna niti dimenzionalno proporcionalna hali trona ili paviljonu mesečeve svetlosti. Ipak, hram kralja i njegove porodice u sebi krije dragocenosti neprocenjive sakralne i materijalne vrednosti. Među njima su zlatne i kristalne statue Bude optočene dijamantima, a sam pod je pokriven sa 5.000 srebrnih ploča teških po jedan kilogram. Hram okružuju stupe u kojima počiva pepeo članova kraljevske porodice, konjanička statua Norodoma Sihanuka – kralja koji je abdicirao u korist svog sina i sadašnjeg kralja 2004. godine, a za vreme čije vladavine je Kambodža prošla kroz izuzetno dramatičan period i konačno, maketa Angkor Vat-a, simbola ove zemlje koji je svoje mesto našao i na državnoj zastavi, a o kome će biti pisano u nekom od narednih putopisa.

U neposrednoj blizini veličanstvenog kompleka Kraljevske palate nalazi se Nacionalni muzej Kambodže. U zdanju jedinstvene dalekoistočnjačke arhitekture u kojem se od 1924. godine čuva oko 14.000 eksponata značajne umetničke i istorijske vrednosti i lepote. Sve ono što nije stradalo u ratovima ili što gramzivi trgovci umetninama nisu uspeli da otmu, prošvercuju, prodaju ili preprodaju, zauzelo je svoje mesto u nekom od četiri dela muzeje gde se, hronološkim redom putuje kroz nastanak, razvoj i dostizanje punog umetničkog izraza stvaraoca sa ovog podneblja hiljadama godina unazad. Izbavljene iz komada kamena, svetlo dana su ugledale brojne statue Bude, Bodisatve, zanosnih apsara, Višnua, Šive i drugih Hindu bogova i božanstava. Njima prethode i prate ih etnografskska kolekcija, keramičke posude i praistorijsko oruđe i oružje. Zapravo, ovaj muzej može da posluži kao dobra uvertira beskrajnoj lepoti angkorskih hramova na severu zemlje.

Bulevar Sisovat Kuaj (Sisowath Quay) koji se proteže uz obalu reka Toni Sap i Mekonga, ugostio je najlepšu promenadu u gradu. Otmeno šetalište okićeno drvoredom palmi, klupama i travnjacima, smešteno je uz obalu reke sa jedne strane, a prekoputa, jedan do drugog nižu se, kao po nekoj matrici, restorani najrazličitijih kuhinja sveta, hoteli, prodavnice i saloni za masažu. Na jednom kraju bulevara u blizini kraljevske palate, podignuti su ultramoderni tržni centri i hoteli, namenjeni uglavnom bogatoj klijenteli iz Kine, a na drugom, noćna pijaca koj je, kao što joj samo ime govori, otvorena samo noću. Noćne pijace su uobičajene za ovaj kraj sveta, namenjene su turistima i na njima se, obično do ponoći prodaju suveniri, bižuterija, odeća, kozmetika, igračke. Kraj tezgi sa svom ovom robom, u zasebnom delu pijace, pripremaju se lokalna jela, uglavnom pržene nudle i pirinač, cede se sokovi i prave šejkovi od manga, banane, ananasa, lubenica… Tezgica pričvršćena za bicikl čiji vlasnik i vozač luta unaokolo vozeći je, nudi sasvim posebnu vrstu delikatesa. Toliko posebnu da se čak i fotografisanje ovih specijaliteta naplaćuje jedan dolar. Uredno sortirani, sveže prženi u palminom ulju na meniju su škorpije servirane na štapiću kao ražnjići, larve, skakavci, poneki jelenak i druge razne vrste insekata. Prosto da čoveku pođe voda na usta.

Za one koji ‘nemaju stomak’ za ovakve gastronomske avanture, plastične stoličice i stolove, te odsustvo HASAP standarda, kmerska kuhinja nudi široki spektar ukusa u sasvim pristojnim restoranima širom Pnom Pena. Cene u jelovnicima su istaknute u američkim dolarima (valuta koja je podjednako zastupljena kao i domaći riel), pored imena svakog jela istaknute su fotografije istog i sastojci od kojih su napravljena. Najpoznatije nacionalno jelo je amok. Najčešće se servira u listovima banane koji vešto presavijeni formiraju četvrtastu posudu poput činije, može biti pripremljen sa ribom ili piletinom. Glavni sastojci su krem od kokosovog mleka i kari koji zajedno sa ostalim sastojcima čine ukusnu kombinaciju koja većini turista postaje omiljeno jelo tokom boravka u Kambodži.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Ovaj deo grada najpopularniji je među stranim turistima, naročito noću. Nekoliko poprečnih i paralelnih ulica sa bulevarom Sisovat Kuej počinju da žive punim plućima tek sa zalaskom sunca. Tada, treperava svetlost neonskih reklama barova i diskoteka sladunjavih imena postaju previše privlačna, da bi joj se željni zabave i provoda mogli odupreti. Pozivi oskudno i degutantno odevenih, ali ipak lepih devojaka zavaljenih u barske stolice, podsetiće na delove Bangkoka. I ovo je jedno od lica Pnom Pena, sve popularnijeg među željnima lake i jeftine zabave.

Koliko god ona bila bolna, potresna, užasavajuća i neprijatna za uho, priča o onome što je zadesilo ovu zemlju za vreme Vijetnamskog rata i mračnom periodu koji je usledilo nakon njega, mora biti ispričana. Ova tragedija je utkana čak i u turističku ponudu grada, ali o tome nešto kasnije. Naime, kroz džungle na istoku zemlje je, za vreme rata između Severnog Vijetnama sa jedne i Južnog Vijetnama i SAD-a sa svojim saveznicima sa druge strane, prolazio čuveni ‘Ho Ši Minov put’, linija tajnog snabdevanja boraca Vijetkonga ljudstvom, hranom i oružjem i municijom. Da bi sprečili dotok pomoći, tadašnji predsednik SAD-a Ričard Nikson naređuje tajno bombardovanje teritorije Kambodže uz granicu sa Vijetnamom, gde kao koleteralna šteta strada, po nekim procenama oko 150.000 civila. No, to će biti tek skromna uvertira za ono što će se narodu Kambodže desiti u periodu od 1975. do 1979. godine. U senci pada Sajgona i okončanja Vijetnamskog rata, u aprilu 1975. godine, nakon višemesečne opsade, u Pnom Pen umarširaće jedinice zloglasnih Crvenih Kmera. Tog, 17. aprila, počeće ‘nulta godina’ novoosnovane Narodne Republike Kampućije i jedan od najmračnijih eksperimenata u ljudskoj istoriji. Svo stanovništvo gradova (čak i bolesnici, osobe sa invaliditetom i trudnice) je za samo nekoliko dana evakuisano pod navodnim pretnjama američkih bombardera i smešteno u ‘radne jedinice’, tj. logore na poljoprivrednim imanjima širom zemlje. Pnom Pen, u kome je zajedno sa izbeglicama do tada živelo gotovo tri miliona ljudi, krajem aprila iste godine ostao potpuno pust, nezamislivo prazan. Pod monstruoznim zapovedništvom Salot Sara, svetu poznatijem pod konspirativnim imenom Pol Pot, u naredne četiri godine stradaće, često na najbrutalniji način, u ovom, takozvanom auto-genocidu, oko dva miliona ljudi.

Na obodu grada, na nekih dvadesetak minuta vožnje od centra, nalazi se jedna od masovnih grobnica koja je pretvorena u memorijalni kompleks – Čoeng (Choeung), Polja smrti. Na ovom strašnom gubilištu, pronađeno je 17 masovnih grobnica sa preko 8.000 tela. Komemorativna stupa, u sebi čuva 5.000 lobanja, kao strašno znamenje prošlosti. Prolazeći kroz kompleks utabanim stazama uz potresnu priču lokalnog vodiča, na prašnjavom tlu, naziru se kišom isprane, još uvek neekshumirane kosti nesrećnika koji su ovde pokopani, kao i ostaci njihove odeće.

Poseta Muzeju genocida ‘Tuol Sleng’ je ništa manje potresno iskustvo. Učionice i dvorište nekadašnje srednje škole smeštene u širem centru grada, poslužile su kao mučilište i stratište za oko 20.000 zlosrećnika. Kao tajni zatvor pod oznakom ‘S-21’, u kome su ispitivani, mučeni i zverski ubijani svi oni za koje se posumljalo da na ovaj ili onaj način suprotstavljaju Komunističkoj partiji i njenim bizarnim agrarnim reformama. U negdašnjim učionicama, na sablasnim panoima izložene su fotografije zatvorenika, metalni krevet za koje su bili vezani i mučeni, okovi kojima su bili vezani.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Nemo koračajući kroz muzej, svako od posetilaca na neki sopstveni način proživljava jad onih koji su, ne tako davno, ovde ispustili poslednji dah. Napuštajući ‘S-21’, sa gorčinom u sebi postavljaju pitanje: zar je moguće da su ljudska bića u stanju da ovako nešto učine drugim ljudskim bićima? Na izlazu iz muzeja, jedan od nekoliko preživelih zatvorenika za stolom u hladu suncobrana prodaje svoju biografiju.

Prvi novinari koji su dobili priliku da u svet pošalju sliku iz, tih godina najizolovanije zemlje planete, bili su iz Jugoslavije. Preko Kine, uz poziv i odobrenje Pola Pota lično, petočlana ekipa je stigla u potpuno pust Pnom Pen. Naredne dve nedelje provešće sa patrolama Crvenih Kmera, obilaziti radne logore i intervjuisati jednog od najvećih monstruma novije svetske istorije – Pola Pota. Vešto prikrivajući istinu o tome šta se u Kampućiji zbiva, političko rukovodstvo Crvenih Kmera je nevešto ‘zamazalo oči’ novinarima iz Jugoslavije koji su i sami počeli da sumnjaju da se u ovoj zemlji nešto strašno dešava. Svet je za stravičnu sudbinu kambodžanskog naroda saznao 1979, nakon što su vijetnamske trupe ‘oslobodile’ zemlju.

Primetno je da se Kambodžanci, što je sasvim razumljivo, nerado podsećaju i pričaju o auto-genocidu koji je sproveden nad njima pre četrdesetak godina. Pognute glave i dugo ćutanje su najbolji odgovor na pitanja o ovoj temi.

Pravo mesto za ponovni susret sa sadašnjicom jeste Centralna gradska pijaca. Kada je sagrađena 1937. godine u art deko stilu, bila je to najveća zatvorena pijaca u čitavoj Aziji. Njena naizmenično stepenasto-polukružna kupola boje kajsije, jedan je od simbola grada. Od suvenira, preko nakita, sveže ribe, rakova, školjki pa sve do antikviteta, odeće, elektronskih uređaja, sportske opreme. Posebno interesantan deo pijace je onaj u kome su smešteni restorančići, sa jednostavnim pultovima i hoklicama oko njih. Lignje ili gambori na žaru, čorbe sa teletinom, povrćem, nudlama i začinskim biljkama, pohovane banane i razne druge voćke, prženi pirinač sa ovim ili onim.. Ovaj mali gastronomski festival boja, mirisa i ukusa održava se svakodnevno pod krovom Centralne pijace.

U okolini pijace, uostalom kao i u čitavom gradu, građevinske dizalice i kranovi izvode svoj monotoni mehanički marš. Moderne zgrade niču kao pečurke posle kiše, gradi se i rekonstruiše neverovatnom brzinom pa je sva prilika da će se i Pnom Pen, najveći grad na dvanaestoj reci po dužini na svetu – Mekongu, pridružiti drugim indokineskim metropolama i da rame uz rame sa njima trči ka sutrašnjici. Već je sasvim očigledno da su najzainteresovanije za investiranje na ovom podneblju kompanije iz Kine, na šta ukazuju natpisi na bilbordima i panoima oko sveprisutnih gradilišta.

Bulevarom Norodom svakodnevno prođe hiljade motocikala i automobila, kombija, autobusa i kamiona. Ipak, jedno prevozno sredstvo nosi status simbola grada ili bar najpoznatijeg prevoznog sredstva. Tuk tuk ili motorna rikša (postoji sijaset varijanti ovog vozila kao i njegovog naziva širom Azije) je idealno sredstvo prevoza u užurbanim sredinama sa ulicama često zakrčenim neshvatljivim gužvama. Udobne prikolice sa mestima za četiri osobe, prikačene za motore brzo stižu do odredišta. Znamenitosti i svakodnevni život na ulicama su opipljiviji i na dohvat oka u ruku, mnogo pristupačniji, nego, recimo vozeći se standardnim taksijem. Tuk tuk-ova ima na svakom koraku, jeftini su, pouzdani, a najednostavniji način da se dođe do vozila nude brojne aplikacije sa mobilnih telefona.

Na mestu gde se ukrštaju dve žile kucavice grada, bulevari Sihanuk i Norodom, na kružnom toku smešten je jedan od novijih simbola grada i čitave Kambodže. Spomenik nezavisnosti podignut je 1953, na petogodišnjicu sticanja nezavisnosti od Francuske. Njegova monumentalna lepota posebno dolazi do izražaja noću, kada ga obasja svetlost reflektora. Spomenik, 37 metara visok, modeliran je kao stupa sa kupolom, koja simbolizuje pupoljke lotosovog cveta, simbola budizma, odnosno čistote i nevinosti. Nešto dalje, na travnatoj aleji je i spomenik kralju Norodomu Sihanuku, savremeniku i prijatelju Josipa Broza Tita, prethodnog kralja Kambodže i oca Sihamona – trenutnog kralja.

U neposrednoj blizini je i Vat Botum park. Mladići i devojke sedeći na pločniku šćućureni u grupicama, sramežljivo se kikoću, slušaju muziku i uživaju u noći koja nekako iznenadno pada na Pnom Pen. Nekoliko hrabrih dečaka izvodi akrobacije na rolerima, drugi igraju fudbal dok se ulični prodavci karamelizovanih kokica već polako pakuju i odlaze na zasluženi odmor.

Kambodžanci su topli, srdačni i predusretljivi domaćini. Uz blago razvučeni osmeh na licu, spremni su da saslušaju i pomognu. Pozdravom sklopljenim ispruženim dlanovima i blagim naklonom prilikom susreta sa strancima, iskazuju smirenost koja se kao virus prenosi na one koji stupe u kontakt sa njima. Vidljivo odsustvo nervoze, srdžbe i zabrinutosti, bez obzira na sve kroz šta su prošli i trenutno nestabilnu političku situaciju, osobine su koje krase stanovnike ove zemlje.

Vreme je da se krene ka njenom severu, ka Siem Reapu i veličanstvenom Angkoru.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Author: Aleksandar Mikić

Podelite ovaj članak...

1 komentar

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

X