Putovanje sa detetom: Kina i Japan

Putovanje sa detetom: Kina i Japan

Putovanje sa detetom: Kina i Japan

Na ovaj put smo krenuli nekoliko dana posle Sofijinog prvog rođendana. To je bilo naše prvo interkontinentalno putovanje sa njom. Nismo bili sigurni u to šta nas čeka, ali verovali smo da mi to možemo.

Mnogi ljudi su nas pitali da li smo normalni što vodimo Sofiju baš u Kinu. Zaključili smo da ljudi imaju mnogo pogrešnih predrasuda kada je ta zemlja u pitanju. Kina je jedna moderna, čista, uređena i veoma zanimljiva zemlja. Mi smo je posetili i 2011. i znali smo šta treba videti u Pekingu. Ono što nismo znali je da je Peking za tih 6 godina napredovao na najneverovatniji način. Primera radi, 2011. je u Pekingu postojala samo 1/3 metro mreže u odnosu na danas. Zbog činjenice da ih je mnogo, sve je uređeno do najsitnijeg detalja. Na svakih 20-30 metara ćete naći kantu za smeće, javni prevoz funkcioniše perfektno i nikad nismo čekali metro duže od 3 minuta. Upoznali smo slučajnog prolaznika čije ime je po naški Zoran, koji govori dosta dobro srpski jezik, voli Srbiju i filmove kao što su Valter brani Sarajevo i Most. Peking je grad koji se munjevito menja i raste, ali jako ponosno čuva svoju istoriju. Kontrasti su potpuno neverovatni, od imperijalističkih građevina dinastija Ming i Qing, preko komunističkih masivnih građevina do modernih, futurističkih delova.

Sofija pravi prve korake, još uvek uz našu pomoć, po najlepšim mestima u Pekingu. Lokaciju Nebeskog hrama su odredili carski Feng Shui učitelji na mestu gde se spajaju Nebo i Zemlja, a sam hram je zamišljen kao spona između njih.

Letnja palata je ogroman carski kompleks hramova, parkova, jezera, paviljona i mostova. Jedan je od najlepših primera kineske arhitekture. Teren je brdovit, pa smo morali da ostavimo kolica na ulazu i da nosamo Sofiju tokom celog obilaska. Ona je malo snimala okolinu, malo klopala i pomalo spavala. Sjajno dete.

Kineski zid je najveća građevina na svetu, čija dužina iznosi 8.851km. Tog dana smo zaboravili nosiljku, tako da smo malenicu nosali na rukama. Veliki zid je izgrađen na veoma nepristupačnim planinskim predelima, tako da obilazak zahteva malo kondicije. Obilazili smo sekciju Mutianyu. Do samog zida se dolazi na dva načina: prvi je da se popneš i spustiš žičarom, a drugi je da se popneš žičarom, a spustuš toboganom. Mi smo planirali drugu opciju, ali usled činjenice da smo zaboravili nosiljku, vratili smo se žičarom. Ipak nije bezbedno sa jako malim detetom na toliki tobogan bez nečega što će je sigurno i čvrsto držati uz nas. Penjati se po toj građevini je zaista poseban doživljaj. Kada smo prvi put bili u Kini obišli smo Badaling sekciju, koja je podjednako lepa, ali prepuna turista. Mutianyu je mirniji deo, malo je manje strm i prijatniji za obilazak sa detetom. Imalo bi se o Pekingu još mnogo toga reći, ali toliko za ovaj put.

Čekajući let iz Pekinga počinjemo da primećujemo koliko je aerodrom prilagođen putovanjima sa decom. Sofija stiče neka od prvih azijskih poznanstava. Letimo u Chengdu, prestonicu kineske provincije Sečuan. Sam grad je značajno premašio naša očekivanja, iako smo imali samo dva dana za obilazak. Oduševio nas je spoj drevnih carskih četvrti i hramova i modernog, futurističkog grada. Metro u Chengdu-u je jedan od najmodernijih, najčistijih i najlakših za snalaženje. Na svakom koraku se vidi kako se ruše sive komunističke zgrade i niču neboderi.

Za svakoga nalazimo ponešto što nas zanima. Ivan uživa u ljutoj sečuanskoj hrani. Neba je oduševljen Maovom statuom koja dominira centralnim trgom. Sofija, Milena i Cvrca se gube po rezervatu pandi. Činjenica je da se pande smatraju kineskim nacionalnim blagom, mada te neodoljive životinje vole ljudi širom planete. Trenutno ih je ukupno manje od 2000 u celom svetu, a 70% populacije se nalazi na teritoriji Sečuan provincije.

Imali smo sreće da prisustvujemo hranjenju mladunaca u rezervatu i videli smo tri bebice pande stare oko 2 nedelje. Kada se rode bebe pande, one su male, slepe i ružicaste. Prosečna težina novorođenog mladunčeta je oko 100g, što je 900 puta manje od težine majke. Koliko je to ogroman odnos objasnićemo na primeru: kada bi u ljudskom svetu bio takav odnos beba od 3,5kg bi imala majku od preko 3000kg.

Vozimo se brzim vozom, čija brzina dostiže i 250km/h, iz Chengdu-a do Leshana. Tamo idemo u obilazak velikog Bude iz Leshana. Džinovska statua isklesana u litici planine Emej, iznad dve reke koje se ulivaju u reku Min, jedna je od najvećih statua Bude na svetu. Izgrađen je na mestu gde je voda bila izuzetno nemirna zbog čega su se često dešavale brodske nesreće i voda je odnela mnogo života.

Kineski monah Haitong je započeo gradnju verujući da će Buda smiriti vode triju reka. Izgradnja je trajala 90 godina i naposletku je toliko kamenja bilo uklonjeno sa stena da su tokovi reka promenjeni i život u Leshan-u je procvetao. Buda je visok 71m, širok 28m, a glava je duga 15m. Kažu da 100 monaha može da sedne na jedno stopalo. Naći se iznad i ispred ove statue ostavlja bez daha. Čitavo okruženje Bude, kao i planina Emej, stavljeni su na listu UNESCO svetske baštine 1996. godine. Uživamo u predivnim scenama. Sofija je veća atrakcija tih dana i od Bude i od pandi i svega oko nas. Kinezi obožavaju bele klince.

Ljudi su je masovno slikali, davali joj razne sitnice, devojčice su skakale od sreće kad je vide. Odlazimo na aerodrom i dok čekamo da čekiramo prtljag, Sofija pravi prve samostalne korake. Presrećni se pakujemo u avion i krećemo u Japan.

Dolazimo u Zemlju izlazećeg sunca, ostrvsku monarhiju u istočnoj Aziji. Japan je moderna, tehnološki vrlo napredna zemlja, ali takođe zemlja koja nudi bogatu tradicionalnu kulturu. Putovanje od jedne tačke do druge je uvek jednostavno i efikasno, bilo da se koriste takozvani metak vozovi ili metro. Neverovatno je što je u Japanu sve savršeno čisto i uređeno, a vrlo je teško naći kantu za smeće na ulici. Nije čudno da vidite na jednom mestu devojke obučene u kimono, zatim najnovije modele svedskih top end dizajnera i Harajuku stil. Ubrzo smo shvatili da je suština u ljudima, koji su toliko uviđajni i ljubazni da je to ponekad delovalo nestvarno. Tamo se živi potpuno drugačije, radi se 12 sati dnevno, vlada red, rad i disciplina. Posle Kine u kojoj je sve grandiozno, na ogromnim površinama, u Japanu se zaista ističe umetnost minijature. Utiska smo da je svaki pedalj maksimalno iskorišćen.

Stigavši u Tokio, smeštamo se u oblasti Asakusa, u tradicionalnu rjokan sobu, u kojoj se spava na prostirkama na patosu. Tokio je zaista grad budućnosti. U njegovoj široj metropolitenskoj oblasti živi preko 35 miliona ljudi. Grad leži na ogromnom prostranstvu, ali je očigledno da je prostor limitiran. Viđamo gomilu kapsula hotela, zgrada koje izgledaju kao da će eksplodirati od malih stanova, velika je gužva i na ulicama i u metrou u vreme kad se ide i vraća sa posla. Inače postoje dva različita metro sistema. Negde sam počitao da gde god da se nalaziš u Tokiju vrhunska hrana je u najgorem slučaju udaljena 300m. Tamo se jede u restoranima koji su usko specijalizovani. Često nude i samo jedno jelo čiju su pripremu doveli do perfekcije generacijama unazad. Zabavno je. Na svakom ćošku su automati koji nude najrazličitija pića, sladolede, slatkiše, odeću, klopu i još svašta nešto. Nedostaje nam još vremena za istraživanje ovog vrlo raznolikog megapolisa, ali moramo dalje.

Sledaća stanica je Kjoto, grad koji je hiljadu godina bio prestonica Japana. Ako želite da vidite tradicionalnu stranu Japana, tu se zaputite. Grad je sačuvao svoj istorijski šarm u više od 2.000 hramova, baštama, parkovima i drvenim kućama sa sivim keramičkim krovovima. Gion je oblast koja je najekskluzivnija i najpopularnija gejša četvrt u Japanu. Do današnjeg dana u mnobrojnim čajžinicama gejše zabavljaju goste. To iskustvo košta od 900 dolara pa naviše po osobi. Postoji alternativna opcija, takozvani Gion korner, turistička varijanta, jednostavna predstava koja pokazuje samo obrise pojedinih veština gejše. Kjoto je zaista predivan i nekako mističan.

Za kraj smo ostavili Osaku. Centralni deo Dontobori izleda kao kad bi te neko spustio u 3D strip. Nenonska svetla, ogromni ekrani, bilbordi, pokretne reklame… Klopa u ovom delu je svet za sebe. Kažu da građani Osake najviše novca troše na hranu i da je to japanski grad koji je najopsednutiji hranom. Klopa je bila ukusna. Dobro se jelo i pilo tih dana.

Ne mogu da privedem kraju priču o Japanu, a da ne pomenem čuvene toalete. Fazon je da imate gomilu dugmića koji pokreću razne oblike luksuza u toaletu: greju dasku za wc šolju, puštaju muziku, peru vas sa svih strana na različite načine, suše, mirišu, ispuštaju zvuke koji kamufliraju šta god se dešava u WC-u. Mora da se proba da bi se sudilo o tome, naša iskustva su različita.

Vraćamo se u Peking, u kome imamo još jednu neizostavnu stvar da obavimo. Odlazimo u čuveni Quanjude restoran na pekinšku patku. Otvoren je davne 1864. godine i od tada poslužuje samo ovaj delikates, a za to zadovoljstvo se čeka u redu. To je najpoznatije kinesko jelo, koje se priprema još od vladavine dinastije Juan.

Šetnja po ulicama Pekinga

A post shared by Tamo Vamo (@tamovamo_) on

Priprema patke je dugotrajan postupak, ali rezultat je vrhunski. Ovo jelo je cenjeno zbog tanke, hrskave kožice, sa autentičnim načinom serviranja i služi se sa kožicom i malom količinom mesa. Kuvar donese patku i seče je pored stola na poseban način. Meso patke servira se s krastavcima, mladim lukom i umakom od slatkog pasulja, pa se time puni mala tanka palačinka. Neki od nas se još uvek bore sa štapićima. Bilo je zaista preukusno. Puni utisaka idemo u manju šetnju po centru, tokom koje sumiramo utiske i u večernjim časovima imamo let kući.

I za kraj, nešto o nama:
Mi smo porodica koja voli da putuje i uživa u novim avanturama. U avgustu 2016. na svet je došla Sofija i donela nam nezamislivo mnogo sreće i ljubavi. Od tada naša putovanja imaju potpuno novu dimenziju. Naravno da je logistički komplikovanije putovati sa detetom, nego sa dva ranca i minimalnom količinom stvari. To ne znači da je nemoguće. Misija nam je da dokažemo da kad dobiješ decu ne moraš da se skrasiš. Naprotiv, želimo da utkamo u svoje dete ljubav prema svetu i znatiželju za novim i nepoznatim mestima. Na stranici http://www.tamovamoblog.com/ arhiviramo naša putovanja i delimo ih sa vama, a ujedno se nadamo da ćemo vam biti inspiracija da i sami pokrenete avanturu.

Veliki pozdrav i srećan put svima koji putuju !!!

Author: Ivan Ajdačić

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *