Safari kroz Saharu i druženje sa Beduinima

Safari kroz Saharu i druženje sa Beduinima

Ovo je samo jedan odlomak iz mog putopisa, ali verujem da je dovoljan za buđenje iz letargične svakodnevice, u koju tako često zapadamo. Probudite ono nestašno dete u sebi i prepustite se infantilnim željama. Ja sam ga oživela baš na ovom putovanju i ostvarila davnašnji san, koji ću podeliti sa vama.

U 15.00h džip stiže ispred našeg hotela El Tabia (u Hurgadi), zauzimamo mesta, usput se zaustavljamo da pokupimo još neke turiste iz obližnjih hotela… i krećemo. Nekih desetak džipova zaputilo se 50 km duboko u čuvenu Saharu. Već pri samom ulasku u peščano prostranstvo imali smo utisak kao da smo na reli trkama, zatečeni u veličanstvenosti pustinje i u oblacima njene prašine. Jurcanje kroz Saharu i preko dina, truckanje i odskakanje po sedištima džipova imalo je zadivljujući efekat na celu grupu… krv se komešala i divljala u venama… Adrenalin je kod većine proradio kao nikada do tada! Fantastičan osećaj!

Na kratko se zaustavljamo u pustinji, kako bismo po prvi put u životu videli neverovatnu pojavu – fatamorganu. Čudan je osećaj kada te sopstvene oči prevare. Kao hipnotisani smo gledali prema planinama i videli tako jasna jezerca, koja isparavaju na temperaturi od „samo“ nekih 50 stepeni celzijusa, da bi nas u tom trenutku prekinuo glas vodiča Bojana, koji nam je ispričao o tom neverovatnom fenomenu. Teško je razuveriti čoveka kada nešto vidi, pa nam je to morao i dokazati. Odvezli smo se do tih istih planina i gle čuda – „ni traga ni glasa“ od jezera. Stvarno je čudan i neobjašnjiv kolektivni paranoični doživljaj – ostali smo samo da zurimo bez reči.

Vasi putopisi-Safari kroz Saharu4Na ovom mestu smo dobili priliku da pokažemo svu svoju spretnost u osvajanju peščanih dina. Bilo je veoma zanimljivih i komičnih momenata prilikom penjanja, a posebno prilikom spuštanja niz užareni pesak. Bile su tu razne tehnike savlađivanja uspona (jer se pesak uvlačio u svaku poru i najzatvorenije obuće), od sitnih i bojažljivih koraka do skakutavih i džinovskih zamaha. Pogled sa vrha je ipak nešto neopisivo i vredno truda. Peščano platno je razapeto svuda oko nas, sa po kojom brazdom od četvorotočkaša, po kojom peščanom dinom i zalutalim stablom, koje čak nije ni pružalo hlad. Osim naše male grupe, nigde nikoga u ovom ogromnom prostranstvu. Kao da smo na kraju sveta, gde se samo nežno dodiruju nebo i pesak, stvarajući tako „somotske nabore“. Nakon kratke pauze na vrhu, usledilo je spuštanje koje je bilo za najsmešniji video: neki momci su se tociljali na zadnjici, a to baš i nije išlo tako lako kao po snegu, došlo je i do prevrtanja i do padova, ali bez brige – aterirali su sigurno. Bilo je i onih „hrabrih“ koji su pokušali da se izuju pa da se sjure bosi, ali na svu sreću neko ih je upozorio na moguće opekotine od užarenog peska, pa su se dozvali pameti na vreme, jer nam hitna pomoć ovde ne bi stigla. Moja družina ipak je odabrala najsigurniju metodu – sjurile smo se niz oblak „prašine“ (ali u obući) i uspešno završile misiju.

Prilikom silaska primetili smo da više nismo sami. Nekoliko metara od nas bila je grupa motoraša, koji su izgledali kao neki razbojnici iz filma, jer su im glave bile umotane u marame, a oči zaštićene naočarima za sunce. Imali smo prilike i da gledamo trku kroz pustinju, dok nas nisu prešišali i ostavili u „oblaku prašine“.

VAsi putopisi-Safari kroz Saharu2Vratili smo se u džipove i krenuli prema Beduinskom selu. U njemu živi tridesetak Beduina u svom usamljenom svetu, daleko od civilizacije i svega onog što se nama čini neophodnim za život. Izolovani, žive sa nešto malo koza, ovaca i nezaobilaznih kamila, koje se tretiraju kao svete životinje. Kućice su im nalik šatorima, odnosno štalama, bez ikakvog nameštaja, bolje rečeno bez ičega, jer služe samo za zaštitu od sunca. Nadstrešnica (krov) je od pruća, što je sasvim dovoljno, jer su kiše prava retkost i padaju se 1-2 godišnje. Saznali smo da im je uprava grada svojevremeno dodelila gradske kuće u koje su uselili stoku, a oni su ostali da spavaju van nje. Posle kraćeg vremena shvatili su da ne mogu da se adaptiraju pa su se ponovo vratili starom načinu života i svojoj najdražoj kući – pustinji.

Gostoljubivi su, nema šta. Odmah su nas uslužili nacionalnim pićem, čajem od hibiskusa, u tradicionalnim limenim šoljicama (lončićima) čija higijena nije na zavidnom nivou, ali iz pristojnosti nismo ih baš svi odbili. Dok smo se odmarali u beduinskom domu i pijuckali mnogo ukusniji pepsi, vodič Bojan nam je pričao zanimljivosti o beduinskom načinu života i njihovom istorijatu. U sećanju mi je najviše ostala priča o izdržljivim kamilama (čija cena iznosi od 500 do 700 eura) i njihovoj važnosti u beduinskom životu. Ove životinje mogu da izdrže bez vode i do mesec dana, a imaju instinkt da pronađu podzemne vode, kao i da predosete nevreme ili opasnost, pokazujući to svojom uznemirenošću, udarajući udovima o tle. U prošlosti su se ljudi (naročito oboleli), koji su doživeli da ih usmrti kamila, smatrali privilegovanim, jer su one smatrane svetim životinjama. To je značilo čast i privilegiju za Arape.

Posle priče prešli smo na akciju – osvajanje dvogrbih kamila i defilovanje na njima kroz pustinju. Ne tako prijatan osećaj, ali ipak atrakcija, vredna za spomen i za doživotno sećanje. Nastupila je masovna pojava – fotografisanje: škljoc-škljoc do besvesti. Tako je lako izgledalo dok sam gledala ostale turiste, ali kada sam se ja penjala na tu svetu životinju, imala sam utisak da ću naglavačke aterirati u pesak. I taman kad sam se prilagodila i zadovoljno uživala sa vidikovca, bilo je vreme da se toj jadnoj životinji skine teret sa leđa – škljoc.

Vasi putopisi-Safari kroz Saharu1I to je to, kamile su polegale na vreo pesak i vratile se svojoj letnjoj melanholiji i dremežu, u čemu smo ih mi nakratko prekinuli. Dok nam se pripremala večera, krenuli smo peške da izvidimo okolinu: gomila peska, pa jedno usamljeno drvce koje je već poprimilo sivkasto-žućkasti izgled, savršeno se utapajući u okruženje, pa opet pesak unedogled. Krajolik, iako oskudan, deluje prirodno skladno i veličanstveno!

I sada nastupa zanimljivi deo priče. Dok smo išli do beduinskog, već skoro presušenog izvora, zastali smo i iz sveg glasa vikali: „Srbijaaaa“. Zvuk se prenosio do planina, a potom se u nekoliko navrata vraćao neverovatnom, gromoglasnom jačinom. Kakav eho! Samo sam čekala kada će nam se stene obrušiti na glavu! Dok su se muškarci jos uvek fanatično nadvikivali u sportskom duhu, krenuli smo dalje. Kroz nepristupačne predele, preko kamenčina i stena, stigli smo do izvora. Čudo pa je u tim uslovima uopšte i opstao, kao i to malo raskošnih palmica u njegovoj okolini. Prizor je nestvaran, iz ogromnih strmih stena izbijaju palme koje crpe to malo podzemne vode, donoseći radost posetiocima.

Zatim smo krenuli džipovima prema najvećoj romantičnoj atrakciji u pustinji – posmatranju zalaska sunca. Popeli smo se na džipove i nestrpljivo čekali taj trenutak. Pustinja je počela da dobija zlatnu boju, a okolne planine (od kojih su svakako najatraktivnije one crvene) kupale su se u zlatnim iskrama sunca. Zavladala je tišina, samo poneki uzdah bi se oteo romantičnim dušama. Kao grupna hipnoza, svi smo zurili do momenta potpunog nestanka usijane kugle. Reči su suvišne, treba to videti i doživeti lično!

Vratili smo se u beduinsko selo na večeru, koja je bila raznovrsna i bogata: od roštilja, pečene piletine i ribe, do mnoštva povrća i voća i pepsija da ugasi žeđ. Celo veče se pretvorilo u neku čaroliju – ukusna večera uz svećice, tišina i miris pustinje koji nas je omađijao.

Nakon toga su nam Beduini priredili još jedno iznenađenje, pesmu i igru usred pustinje, što je naše ljude odmah pokrenulo da se uhvate u kolce, da im pokažu šta je kod nas igra. Opšte narodno veselje odjekivalo je u pustinji. Mnoštvo popaljenih sveća obrazovalo je krug, unutar koga je bilo divno posmatrati ljude koji su uživali i zaboravili na sve svoje brige.

I još malo vožnje kroz pustinjske žile u mrklom mraku. I na kraju, poslednja pustinjska atrakcija koja nam je pružena bilo je leškarenje na pesku i posmatranje beskrajnog nebeskog prostranstva uz milione svetlucavih zvezdica. Kao da sam se našla u nekoj astronomskoj opservatoriji. Nikada mi zvezde nisu bile bliže i sjajnije. Poželela sam da ostanem sasvim sama, da uživam u peščanoj divljini pod otvorenim nebom, i da zamišljam najluđe i nikada ostvarene želje.

Author: Jelena Maksimović

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

X