Veselo groblje za tašte

Veselo groblje za tašte

Veselo groblje za tašte

Možda je najčudnija i najzanimljivija atrakcija regije Maramureš u Rumuniji – „Veselo groblje“, u selu Sep’nca, poznato po šarenim nadgrobnim spomenicima (najčešće jarkoplavim), koji na sebi imaju „naivne slike“ lokalnih umetnika i smešne, poetske napise o pokojnicima. Vremenom je Veselo groblje postalo muzej na otvorenom i jedna od glavnih turističkih atrakcija Rumunije…

Prigodne pesme koje su postavljene na grobove opisuju živote pokojnika na način koji je ponekad groteskno smešan, a ponekad smešan na jedan veoma naivan i prostodušan način. Inače, ova neobična karakteristika nadgrobnih spomenika, da su veseli, duhoviti i šareni, potiče iz prethrišćanskog perioda, i starog dačkog verovanja da je duša besmrtna i da je trenutak smrti u stvari jako veseo, da predstavlja put u novi život koji će biti pun svetlosti i neće nikada biti završen, pa zato smrt treba dočekati veselo. Ovo verovanje se naziva zalmoksijanizam, po vrhovnom bogu Dačana koji se zvao Zalmoksis.

Dačke narodne običaje i otklon od pravoslavnih spomenika revitalizovao je narodni, naivni umetnik Stan Joan Petraš, koji je izrezbario i ofarbao prvi nadgrobni spomenik još 1935. godine. On je urezao i prvi epitaf, i posle ovoga, seljani su počeli da naručuju hrastove krstove isključivo od Petraša. Uposleni „umetnik“ je uskoro imao čitav portfolio radova na groblju, a svaki krst je, po rumunskom običaju, imao „krov“, to jest dve daske koje spajaju glavnu prečku sa poprečnom. Do sredine šezdesetih godina, groblje je imalo više od 800 spomenika i postalo je atrakcija. I sam Petraš je dobio, posle svoje smrti, 1977. godine, spomenik u svom stilu. Njegov rad je nastavio njegov učenik Dumitru Pop Tinku, koji pravi spomenike na isti način, tako da je danas neprepoznatljivo koji je spomenik čiji rad, a celo groblje predstavlja jednu kompaktnu celinu.

Materijal je hrast, koji se, kada se osuši i iseče, modeluje rukom i rezbari zanatski. Na gornjem delu svakog krsta nalazi se reljef koji prikazuje neku scenu iz života pokojnika: one su jednostavne i naivne, ali imaju moć ubedljivosti! One donose gledaocu pred oči ceo život stanovnika Sep’nce na veoma slikovit način, predstavljajući glavno zanimanje pokojnika, ili opet, njegov najvažniji životni deo (svejedno da li je to vrlina ili mana). Tu su žene koje predu vunu ili tkaju tepihe i ćilime, domaćice koje peku hleb, muškarci koji seku drva, seljaci koji oru plugovima sa zapregama, ovčari koji čuvaju svoja stada, kosci sa kosama, pekari sa sve brašnom i hlebom, mesari koji seku meso, muzičari sa svojim instrumentima, učitelji za katedrama, drvoseče koji seku drva… Pošto se iseče drvo za spomenik, ono se potom farba u plavo i to u jednu posebnu nijansu jarkoplave boje, koja se prepoznaje kao „Sep’nca plavo“. Potom se dodaju glavne scene iz života onoga ko će ležati ispod spomenika, a na kraju se dodaju geometrijski i biljni motivi na ivicama, koji se boje vrlo jarkim bojama, najčešće žutom, crvenom, zelenom i belom.

Naravno, nijedan krst nije potpun bez kratke pesmice, i to je možda i ono najzanimljivije. Na svakom spomeniku je pesmica, dugačka između 7 i 17 stihova, koja se urezuje ispod slike, pravi pesnički epitaf, i svi su na lokalnom maramureškom dijalektu. Uvek su krajnje dirljivi, iskreni i ispisani su u prvom licu jednine, kao da se pokojnik obraća čitaocu. Stil je uobičajeno liričan i ima prizvuk tuge, ali česti su i satirični ili krajnje ironični napevi. Svaka pesma sadrži ime preminulog i predstavlja ukratko najsuštinskije aspekte njegovog života, ličnosti ili navika. Neki put, čak, pesme pričaju i o stvarima koje su se desile posle smrti dotične osobe, ili čak i na sahrani, ili opisuju kako je došlo do smrti. Ako se pak, peva o lošim navikama, one se predstavljaju na humorističan način, ali sa dubokim moralizatorskim tonom. Ima i mnogo šaljivih crteža i šaljivih napisa: tu su kamiondžije sa kamionima, pijanci sa flašama, vozači autobusa pored svojih vozila i mnoge druge ludosti, a sve nacrtano poluveštom rukom neškolovanih umetnika, sa poštovanjem proporcija „koliko se moglo“.

Delo Petraša i Tinkua je remek-delo iz naroda i nadživelo je sve podsmehe njihovoj umetničkoj manjkavosti i konceptu. I zaista, njih dvojica su stvorili istinski „život posle života“ za stanovnike Sep’nce. Vrline i mane stanovnika su obesmrćene. Njihova priča ispričana je pokolenjima i turistima. Veselo groblje (na rumunskom Cimiterul Vesel) je jedna od fascinantnih stvari blizu Srbije. Pokazuje da je svet veoma zanimljivo mesto i da biti u depresiji baš i nema mnogo smisla. Stanovnici Sep’nce se rugaju smrti, a posetioci se sa nekim skrivenim olakšanjem i očiglednim veseljem smeše.

A evo i primera „zlobne“ pesmice sa jednog od spomenika:

Pod ovim teškim krstom

Leži moja sirota tašta.

Da je poživela još tri dana

Ja bih ovde sad ležao a ti bi čitao o meni.

Ti, prolazniče

Probaj da je ne probudiš,

Jer ako dođe kući

Glavu će mi odgristi.

Ali ja ću nastaviti svoj život

Kao da se ona nikad kući vratiti neće.

Ostani ovde

Moja draga tašto!

Još novih saveta pročitajte ovde.

Author: Žikica Milošević

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Current ye@r *