Autostop? Kako gde…
Ako ste slušali stare priče svojih roditelja, ili nekog od onih veselih pripadnika hipi-generacije, mogli ste da čujete mnogo priča o tome kako su se oni ludo provodili stopirajući od Beograda, pa do, recimo, Amsterdama, bez prebijene pare u džepu, jer su bili apsolutno sigurni da će im usput svi stajati na znak podignutog palca. No, tako je nekada bilo i tako je bilo u Evropi. A kako stoje stvari sa ostatkom čovečanstva? Evo kratkog uputstva: gde god socijalne razlike nisu velike, tu ima i poverenja u bližnjeg svoga, pa i solidarnosti na drumu. Gde je, pak, obratno, nema mnogo milosti za stopere.
Dakle, u Australiji ili Kanadi, nećete imati mnogo problema sa stopiranjem, kao ni u većem delu Evrope. Na širokim prostranstvima „tranzicione Evrope“, možete da očekujete razne stvari, od širokogrudog stajanja i besplatne vožnje, pa sve do uplašenog „projurivanja“ pored vas, dok kunete vozača. Tradicionalno, Nemci najmanje staju putniku-namerniku, čak i kada su im kola potpuno prazna, dok se Italijani, kao i Španci, ponašaju dijametralno suprotno: često staju, a kada su im kola prepunjena saputnicima, uspore i pokažu vam rukom da imaju dobru volju, ali ne i mesta…
Na najnižem delu lestvice nalaze se latinoamerički vozači. Razlog za to leži u činjenici da su stopa kriminala i socijalne razlike zaista ogromne, a da veliki broj prestupa i pljački, pogotovo automobila, dolazi upravo od zaustavljanja automobila! Stoga, u Latinskoj Americi ne očekujte da ćete daleko stići kao autostoperi – tamo će vas preplašeni vozač radije pregaziti, nego vam ponuditi prevoz. Sa druge strane, u islamskim zemljama Muhamedovo učenje o pomoći bližnjem učinilo je da se većina vozača zaustavlja na podignut palac, pa čak i ako u vama prepozna tipično neislamsku fizionomiju… Dakle, u arapskim zemljama, a i šire, stopiranje jeste preporučljivo.
11. septembar 2015.
U ova vremena tesko bih se odlucio da stopiram.