Od Beograda do Aleksandropolisa – 2. deo

Objavljeno 01. mar 2016. | 0 komentara

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Sofija iliti mudrost, i poklonjenje moštima kralja Milutina

Još frtalj sata – i dođosmo do Sofije, tj. do velike raskrsnice u još većim radovima – gde vas znaci usmeravaju ka obilaznicama – južnoj i severnoj, kako vam drago. Zbog tih radova, umesto da u Sofiju uđemo Slivničkim bulevarom, malkice smo se provozali niz „Okolovrasten pat“, i onda, Bulevarom carice Joane, a zatim i Bulevarom Todora Aleksandrova, došli pravo do Crkve Svete Nedelje, tj. Kraljeve crkve. Odmah pored crkve nalazi se jedan zgodan parking, što nam je omogućilo da malo protrčimo kroz Sofiju – za nekih sat i po vremena, i to i dalje po onoj dosadnoj kiši. Kiša, i to pravi potop, pratila nas je kasnije sve do Plovdiva, a i dalje – do grčke granice, a slično je bilo i u povratku – pa se sa sigurnošću može reći da Bugarska ima, barem, monsunsku klimu.

I tako, uđosmo u Kraljevu crkvu, da se poklonimo moštima kralja Milutina, i da tako prenesemo njegove pozdrave Hilandaru, jednom od brojnih mesta gde je ovaj naš najveći zadužbinar ostavio velikog, velikog traga. Elem, kraljevske mošti Stefana Uroša Drugog Milutina, počivale su, po želji samog kralja, u manastiru Banjska. Pred Turcima su, zatim, sklonjene u selo Trepča, a nakon konačne propasti despotovine, mitropolit Siluan ih je davne 1460. godine odneo u Bugarsku. Bugari su kralja Milutina, i kao kralja, i kao sveca, u potpunosti prigrlili, tako da se ovde, i dan danas poštuje i održava pravi kult svetoga kralja. Kažu da vernici preko moštiju, cele godine, ostavljaju ceduljice sa ispisanim imenima svojih bližnjih, na onome svetu, a svakoga 29, tj. 30. oktobra, na dan kada su mošti donete u Sofiju, sveštenici ih iznose iz kovčega i unose ih u oltar, gde bivaju tokom celog bdenija. Tom prilikom i preoblače mošti, a belo platno na kojem su ležale prethodne godine se seče na komade i deli narodu za zdravlje i isceljenje. Pre nekih petnaest godina, tadašnji srpski patrijarh Pavle doneo je svečanu odoru koja se, reklo bi se, i danas nalazi preko moštiju kralja Milutina.

Osmanlijsko carstvo kralju Milutinu ni ovde nije dalo mira, pa je crkva više puta rušena (ali i obnavljana), a jedanput, 1863. godine, izgorela je do temelja. Nažalost, ni ta nova, nakon požara obnovljena crkva, nije dugo potrajala, jer su je bugarski komunisti skoro potpuno razorili eksplozijom 1925. godine, kada više od 190 ljudi od pogibije nije uspeo da sačuva ni naš, Sveti kralj.

Sva sreća, mošti, kojima – još od davnih vekova – nedostaju glava i desna ruka, sada mirno počivaju u Sofiji, iako je bilo pokušaja, za sada neuspešnih, da se kralj Milutin vrati tamo gde je oduvek i želeo da bude – u manastir Banjska. Za sada, kralj i dalje počiva u velikom, drvenom, divno izrezbarenom kivotu, na kojem velikim slovima piše „Sv. kralj Stefan Milutin“, odmah pored ikonostasa crkve Svete Nedelje.

Kratka šetnja po centru Sofije

Preostalo sofijsko vreme, u gradu čiji je moto „Raste ali ne stari“, iskoristili smo da obiđemo sâm centar Sofije. A to znači da smo, polazeći sa obližnjeg parkinga ispred hotela Šeraton (tj. „Sofija hotel Balkan“), i šetajući okolo-naokolo, videli spomenik Svetoj Sofiji, rotondu Svetog Đorđa, jednog od najstarijih zdanja u Sofiji, okruženog ostacima starog grada Serdike, pa u daljini džamiju Banja Baši iz 1576. godine, i zatim i zgradu rezidencije predsednika. Baš ispred rezidencije možete posmatrati smenu straže koju čine dva bugarska vojnika. Možda zbog kiše, a možda je to i uvek tako – tek nova straža je došla do stare, ovi se za sekund izmakoše, brzo zakoračiše napred i – odoše. Ni traga od neke spektakularne smene, kao što je, na primer, ona na Sintagmi, u Atini, pa čak i kod našeg predsednika.

Kako dalje šetate, prolazite pored divne zgrade Nacionalnog arheološkog instituta i muzeja, u kome je upravo održavana izložba „Srebro Luvra. Blago iz Boskorealea (Italija, mesto nedaleko od antičke Pompeje)“, paralelno sa, u Luvru uzvratno izloženoj, „Epopeja tračkih careva – arheološka otkrića u Bugarskoj“. Prilažemo i ovo na žrtvenik putopisa, za deo „šta sve nismo videli…“ Uzgred, onima koji se izuzetno svidi srebrnina iz Luvra, pa dobiju inspiraciju za visokobudžetni šoping, imaju na stotinjak koračaja odatle radnju čuvenog Kartijea. Bio je, tako, u izlogu jedan lep ručni sat, od nekih 50-60 hiljada evra, baš lep.

Nego, obilazak muzeja se obično ostavi za neki treći, četvrti dan kada ste prvi put u jednom (novom) gradu, a kada ste, kao mi, u sprintu od sat-dva, u obzir dolazi jedino lagana šetnjica kroz centar. Još trenutak smo se, sa trga Atanasa Burova, odmah pored velike kružne fontane, divili, osim već pomenutim zgradama, još i zgradi Ministarskog saveta, impresivnih stubova, sa jednim krilom sa ljupkom svetlo bordo fasadom. Nastavili smo bulevarom Cara osloboditelja (ruski car Aleksandar Drugi, koji je Bugarskoj doneo konačno oslobođenje od Turaka), prolazeći pored gradskog parka, pored Nacionalne umetničke galerije i Prirodnjačkog muzeja, velike zgrade u oker boji, ispred koje se nalazi trg popločan pločama- kaldrmom iste takve, oker boje, a zatim kod Ruske crkve i „kristalnog“ parka skrenuli ka trgu Aleksandra Nevskog.

Ruska crkva je skraćeno ime za crkvu Svetog Nikole Čudotvorca, prelepu građevinu sa pet upadljivih, pozlaćenih kupola. Crkva je podignuta na „teritoriji“ Ruske ambasade, krajem 19. i početkom 20. veka, za potrebe ruskih (e)migranata u Sofiji. Posle kraja Velikog rata, za starešinu crkve došao je arhijerej Ruske pravoslavne crkve, arhiepiskop Serafim Sobolev, koji je još za života postao jedan od najvoljenijih sveštenika Sofije, i to svih njenih stanovnika, kako Rusa, tako i Bugara. Pre nego što se upokojio u Gospodu, poručio je svim vernicima da će im i dalje pomagati, rekavši jednostavno „A vi mi pišite pisma!“ I tako danas vernici pišu ceduljice sa svojim mukama i molbama za pomoć, ostavljajući ih u kripti hrama, pored Serafimovog groba. Kažu da otac Serafim (i dalje) čini čuda, isceljujući sa nebeskog prestola bolesne i sirote, a kažu da je posebno čuven po tome što pomaže učenicima i studentima kada imaju teške ispite (!) U blizini, u istom bloku zgrada gde je i Rezidencija predsednika, nalazi se i Ministarstvo prosvete i nauke (Ministerstvo na obrazovanieto i naukata), pa ako i oni tamo reformišu prosvetu kao ovi naši ovde, zaista nije loše imati nekoga svetog čoveka – da se nađe i da pomogne u borbi đaka protiv reformatora!

Otprilike preko puta crkve nalazi se kafe-restoran „Fancy Terrace & Garden“, sa divnim pogledom kroz veliko staklo na prvom spratu, prepoznatljiv i spolja po tome što se ispred ulaza nalazi, na gvozdenom postolju, ogromno, crveno – ali bogato ukrašeno – jaje, za koje kažu da ga Bugari zovu „Jaje sreće“. Vaše je samo da se slikate pored jajeta i da se setite svega onoga što vas je činilo srećnim! I eto opet nove sreće na vidiku.

Pošto savladate malu uzbrdicu ka trgu Aleksandra Nevskog, ugledaćete ubrzo verovatno glavnu turističku atrakciju Sofije – Katedralu ili hram Aleksandra Nevskog. Prilazeći hramu, sa desne strane ćete videti zgradu Svetog sinoda bugarske patrijaršije, a sa leve crkvu Svete Sofije.

Crkva Svete Sofije potiče još iz 6. veka, a izgrađena je na ostacima dve crkve iz 4. veka, što je čini najstarijom hrišćanskom građevinom u Sofiji. Na istom mestu je postojalo i groblje one stare, već pomenute, Serdike. Zato se danas, ispod temelja crkve nalazi muzej – a procenjuje se da na još većoj dubini, u nekoliko nivoa, postoji preko četiri stotine grobnica.

I sam grad je dobio ime po ovoj crkvi, pošto se prethodno zvao Sredec (prvo Serdika – pa Sredec – pa Sofija), a reč „sofija“, grčkog porekla (σοφία) inače znači „mudrost“. Tako je i „Sveta Sofija“ – isto što i „Mudrost božja ili Sveta premudrost“. Za vreme turskog „prisustva“ crkva je neko vreme bila u statusu v.d. džamije, sve dok jedan zemljotres, 1858. godine, nije rešio da je tome kraj. Crkva je kasnije, naravno, obnovljena (kako bismo je inače videli?) a ispred nje se nalazi spomenik – grobnica neznanog junaka, posvećen svim izginulim bugarskim vojnicima tokom Prvog svetskog rata. E sad, jedno je neznani vojnik, a drugo je neznani junak. Oni što su se borili na prostorima nekadašnje stare Srbije, tj. kasnije Jugoslavije, teško da bi se mogli nazvati junacima, jer, uostalom, reč „junak“ ili „heroj“ nekako ide samo uz odbrambeno i oslobodilačko ratovanje, a ne uz okupaciju? Spomenik se, inače, nalazi uz sam zid crkve, a malo dalje, uz trotoar – nalazi se veliki bronzani lav, čuvar, koji onako nezainteresovano gleda ka hramu Aleksandra Nevskog, i Nacionalnoj galeriji strane umetnosti, jedno 5-6 lavljih skokova daleko, u pozadini hrama.

Odmah pored je i spomenik caru Samuilu (vladao od 997. do 1014), velikom bugarskom vladaru koji je po Balkanu poosvajao sve što se moglo poosvajati.

Sveti Aleksandar Nevski

I tako, i dalje po kiši, stigosmo do hrama Aleksandra Nevskog, patrijaršijske crkve ili katedrale, poznate i kao „Zlatna crkva“. Hram je građen između 1882. i 1924. godine, a posvećen je Svetom Aleksandru Nevskom (princ Aleksandar Nevski iz Novgoroda), kao i ruskim vojnicima izginulim u Rusko-turskom ratu (1877-1878) koji je Bugarima omogućio samostalnost (ne potpunu, ali ipak samostalnost). Centralna, pozlaćena kupola visoka je 45 metara, a zvonik sa strane ima još 8 metara više. U hram može da stane oko 10.000 ljudi, tj. vernika, ali ga sve to čini ipak drugim najvećim pravoslavnim hramom na Balkanu, odmah posle hrama Svetog Save.

Pošto smo obišli i unutrašnjost hrama, videli freske, mozaike, mermerni ikonostas, i druge lepote – vratili smo se, manje-više istim putem do naših kola i – krenuli dalje, ka Plovdivu, pa ka Grčkoj.

Bez pretenzije da izvodim neke sofističke a ni sofisticirane zaključke posle tako kratke posete Sofiji, ipak da kažem da bi bilo lepo imati nekoliko dana za obilazak ovoga grada.
Preostali deo Sofije smo videli iz automobila, vozeći se prvo bulevarom Cara osloboditelja, a zatim bulevarom „Carigradsko šose“ – koji vas, sa svojih 6-7 kilometara dužine dovodi pravo do obilaznice, tj. izvodi vas pravo na autoput „Trakija“ ka Plovdivu.

Dakle, može se videti da su veliki delovi Sofije još uvek onakvi kakvi su bili i u vreme Varšavskog pakta (što se kaže – socrealistički), ali se vide i mnoge nove, velelepne građevine, ponekad – a uobičajeno – vezane za banke, velike zapadne kompanije, tržne centre i slično. Centar Sofije je predivan, sav u trgovima (istina, ne baš velikim), parkovima i velelepnim zgradama, a kada tako izgleda po onoj dosadnoj kiši, verujem da bi sunce dodalo još jedan sloj lepote na sve ono viđeno.

Kažu da treba obići i sofijske šoping molove, Pirotsku ulicu, bulevar Vitoša i slične stvari, ali to je već pitanje budžeta za letovanje. Pošto nam se budžet već zasnivao na deficitarnom finansiranju, nije bilo razloga da produžavamo boravak u Sofiji, pa krenusmo dalje tragom SAT patrole.

Od Sofije do Aleksandropolisa

Informacije radi, autoput „Trakija“ nije bio od velike vajde. Na otprilike polovini trase izvodili su se radovi (ima gorih i od nas), pa je na nekoliko desetina kilometara radila samo po jedna strana autoputa, sa dvosmernim saobraćajem. Kada su radovi konačno prestali, počeo je potop koji je vrlo živopisno – formirajući reke, jezera, mora i okeane, pokazivao sve falinke i neravnine autoputa. Šteta, jer put prolazi kroz divne, planinske i šumovite predele (koliko sam smeo krajičkom oka da osmotrim levo i desno…) a pogled iole normalnog vozača morao je biti prikovan samo i jedino za put, uz maksimalnu brzinu od nekih 60-70 kilometara na sat, pa vi vidite kakav je to pljusak bio. Negde iza Plovdiva skreće se na magistralni put, pored Haskova i Harmanlija, a kad već počne da se približava Svilengrad, počinje i novi autoput, ka Turskoj, mada je potpuno nejasno zašto je ograničenje brzine svuda 80 km/sat?

Negde pre Svilengrada nalazi se odvajanje za Grčku, za prelaz „Kapetan Petko vojvoda – Ormenio(n)“, i posle kratkog zadržavanja na granici, uđosmo u voljenu Grčku. I odmah, ali zaista, sinulo je sunce, pojavila se ona čuvena blještava grčka svetlost, a i kola su nekako pojurila brže, iako su kazne u Grčkoj veće nego u susedstvu.

I tako, posle Slivnice, prođosmo i pored još jednog mesta velikog poraza srpske vojske, ovoga puta – pored Ormenija, gde se nekada davno, 1371. godine, odigrala Bitka na Marici. Elem, tu blizu, protiče reka Marica, praveći Grcima prvo granicu sa Bugarskom, a zatim i sa Turskom. I baš tu, kod Černomena (bugarski naziv), tj. kod Ormenija, u noći između 25. i 26. septembra pomenute godine, Osmanlije, predvođene rumelijskim begler-begom Lala Šahin pašom, napale su i tragično porazile srpsku vojsku, predvođenu kraljem Vukašinom i njegovim bratom despotom Jovanom Uglješom, najavljujući time crne dane (čuj dane – vekove!) za Srbiju. Braća Mrnjavčević su, takođe, izginuli u ovoj bici, a Turci ovo mesto i danas zovu „Sirf sindigi“, tj. mesto pogibije Srba.

Šta je bilo, bilo je, a mi nastavismo dalje, preko reke Arde, sve do Orestijade, dok su nas u daljini pratili obrisi Jedrena, i visokih minareta, verovatno baš džamije Selimije iz 1575. godine. Kad kažem visokih, mislim na visinu od 70,9 metara! A kada bi vas neko pitao gde se nalaze najviši minareti u Evropi, teško da biste pomislili na Srbiju. Naime, radi se o minaretima sagrađenim 2009. godine, u pešterskom selu Delimeđe, kod Tutina, i visoki su po 77,24 metra, exactly, što kaže naš narod. Uzgred, „svetski rekorder“ u visini minareta – sa po 210 metara, je džamija Hasana Drugog u Kazablanki!

Za divno čudo, iako smo prolazili ovim 200 kilometara dugačkim putem, baš uz samu grčko-tursku granicu, eto nigde nismo primetili baš nijednog (e)migranta. Sa druge strane, u celom tom regionu bile su primetne, da kažemo, vojne aktivnosti, barem u smislu prolaženja kamiona, džipova i drugih vojnih vozila, onako Natovski ofarbanih nekim kamuflažnim bojama. Nedovoljno kamuflažna, sve smo ih uočili!

Usput smo svratili u mestašce Didimotika (ili Didimotiko), nekada, u istoriji, veoma važno – i tu je čak i krunisan Jovan Kantakuzen, vizantijski vladar, u periodu velikih nemira na vizantijskom dvoru. Didimotika je za kratko bila i prestonica osmanlijskog carstva, dok se Murat nije preselio u obližnje Jedrene. Oko Didimotike su vođene velike borbe između raznih vojski, pa tako i 1352. godine, gde je vojska cara Dušana, koja je bila umešana u unutrašnje vizantijske sukobe između pomenutog Kantakuzena i Jovana Petog – prošla kao bos po trnju (al` smo izabrali put do mora, sve naš poraz do poraza, međutim, najavljujem – u povratku je već bilo bolje što se tiče naših pobeda) ali da ne idemo dalje u istoriju, već samo da napomenemo da je to danas jedno simpatično grčko mesto, sa oko 20.000 stanovnika, sa ostacima stare tvrđave, ali i sa Bajazitovom džamijom, (verovatno) najstarijom džamijom u Evropi, čija je gradnja završena 1368. godine. Onako iz kola, vožnjom kroz mesto, vidi se i jako lepa pravoslavna crkva, izgrađena koju, hm, godinu kasnije nego džamija, tj. 1994. godine. A ispred crkve je postavljen jedan vojni avion, kao spomenik, možda i kao simbol ostvarivanja direktne veze vernika sa nebesima?

Posle još malo vožnje, došli smo i do čuvenog Egnatija autoputa, i auto je konačno mogao, a čekao je to još od Niša, da jurne dozvoljenih 130 na sat. Zbog njegove sreće, zamalo da promašimo Aleksandropolis!

Nastaviće se…