Od Beograda do Aleksandropolisa – 3. Deo

Objavljeno 04. mar 2016. | 0 komentara

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Aleksandropolis

Aleksandropolis (grčki: Αλεξανδρούπολη) je simpatičan lučki grčki gradić, a istovremeno i univerzitetski centar celog područja, pa se po gradu (ako boravite ovde u mesecima dok traju predavanja ili u vreme ispitnih rokova) mogu videti silni studenti i studentkinje, preko dana u „radnom“ modu, a uveče u „doteranoj“ varijanti, tiskajući se u baštama i prostorima ispred najpoznatijih Aleksandropoljskih kafića – kao što su, sudeći po broju gostiju, „Thema“ ili „Soho bar“. Prava helenska imena.

Grad nema doteranu obalu sa šetalištem, i preko dana taj urbani izlaz na Egej ne deluje nimalo privlačno. Parkić sa nekoliko spomenika, pomalo neuređena obala, zabavni park koji čeka večernju publiku, i veliko pristanište gde centralno mesto zauzima (kad je tu) veliki trajekt – koji plovi ka Samotrakiju, a ponekad i ka Limnosu. Na sajtu „SAOS ferry-ja“, lokalnog trajektdžije, može se videti da u Aleksandropolisu pristaju i brodovi koji voze i duže kružne ture – čitava mala krstarenja, pristajući na Androsu, Sirosu, Tinosu, Mikonosu, Lezbosu…

Glavni simbol Aleksandropolisa je svetionik, na centralnoj poziciji na obali – deleći na dve polovine bulevar Aleksandra Velikog. Ovaj bulevar, zajedno sa svojim nastavkom – ulicom Apolinijados koja zagrljajem ocrtava jugozapadni deo grada, predstavlja glavni večernji korzo Aleksandropolisa, jer se u 8 sati uveče automobilski saobraćaj na obali zaustavlja i sve prepušta pešacima, i baštama i stolovima susednih restorana, taverni i kafića. Gledajući razdragane grčke porodice kako sa uživanjem sede i večeraju po tavernama ne biste mogli ni da naslutite da se ovde dešava nekakva kriza, a najmanje ekonomska. Opet, svega nekoliko dana kasnije, krenuli su da se prave redovi ispred bankomata, ali je to ionako kratko trajalo, jer su brzo bili ispražnjeni. Tragovi krize mogli su se naslutiti samo šetnjom po periferiji Aleksandropolisa, gde su se mogle videti zapuštene i napuštene radnje, krševi od automobila, i jedan „fini“ sloj siromaštva u najavi preko svih tih građevina, ulica, trotoara i parkova.

Svetionik je sagrađen još 1880. godine i deluje zaista impresivno sa svojih 27 metara visine. Ugao dejstva svetionika iznosi barem 270 stepeni, pa kada je svetlo u krajnjem levom ili desnom položaju, svetlosni zrak preleće i prostorom „iza“ svetionika – tj. šarajući po najvišim spratovima nekoliko okolnih zgrada. Zaista je interesantno kako to žive i funkcionišu ljudi u tim stanovima, kroz čije prozore svakih nekoliko minuta protrči zrak svetionika? Ako je već kriza, onda možete, na primer, da čitate knjigu, sa prekidima od pola minuta, hvatajući uveče te zrakove svetionika, bez trošenja svoje struje? A o jačini te svetlosti govori podatak da se vidi sa udaljenosti od 44,5 kilometra! Taman bi jedan mogao da se postavi na Gradini, pa kad upadnete u onu kolonu od Sofije ka granici, odmah vidite svetlo kao orijentir i tačno znate koliko ste daleko!

Duž pomenute Apolinijados ulice nalazi se barem desetak taverni i restorana (mada je to manje više isto?), različite ponude – od morskih specijaliteta, preko grčke kuhinje, pa do klasične pice. Deo stolova nalazi se uz same zgrade restorana, a deo je poređan preko puta – duž trotoara uz obalu, kada se pređu četiri kolovozne trake. Kada je veče mirno i nebo vedro, u daljini se – osim stalno prisutnog Samotrakija – može videti i mnogo poznatiji i (od strane naših turista) posećeniji – Tasos.

Grad koji ima bulevar nazvan po datumu mog rođendana – ne može da mi ne bude simpatičan. Bulevar „14. maj“ je jedan od centralnih gradskih bulevara, koji izlazi na glavni Aleksandropoljski bulevar „Dimokratijas“ (gde se nalazi i najveći broj radnji, pa to dođe nešto kao glavna trgovačka promenada), a Grci, Dedeagačani, na moju veliku žalost i neprijatno iznenađenje, ipak nisu imali mene u vidu kada su davali ime ovoj ulici.

Naime, porazom Bugarske u Prvom svetskom ratu, zapadna Trakija je iz bugarskih prešla u grčke ruke (zahvaljujući mirovnom sporazumu 1919. u pariskom predgrađu Neji – Neuilly). Ta primopredaja je išla preko posrednika, pa je Aleksandropolis neko vreme bio pod upravom snaga Antante i francuskog generala Šarpija, a zatim je, zvanično, grad predat Grcima, i to pomenutog četrnaestog maja, 1920. godine.

Ubrzo je u posetu stigao i grčki kralj Aleksandar („Aleksandar Grčki“), da obiđe grad koji je svoje novo ime dobio upravo po njemu, opraštajući se tako od prethodnog imena Dedeagač (od turskog: Dedeağaç što je, u prevodu, opisivalo sveštenika, derviša, mudraca koji je tu negde sedeo i razmišljao, u senci hrasta)!

Inače, kralj nije uspeo da dočeka ni prvi rođendan (svog) novog gradskog imena, jer je preminuo oktobra iste godine, nakon bizarnog događaja – ujeo ga je njegov ljubimac, majmun makaki, i preneo mu fatalnu bolest septikemiju, tj. sepsu. Eto primera da čak i običan majmun može doći glave – jednome kralju!

U glavnoj, sabornoj crkvi Svetog Nikole, kao glavna relikvija, čuva se deo šake ovoga sveca, ujedno i zaštitnika grada. Izgradnja ovoga hrama počela je 1898. godine, a gradili su je sledeće tri godine arhitekte i građevinci iz Konstatinopolja, u vreme dok su u crkvu još dolazili Dedeagačani. Grci Istanbul (barem sudeći po plakatima sa ponudama turističkih poseta) još uvek tvrdoglavo zovu Konstantinopolj. Ali zato Turci Grčku zovu Junanistan (!) Kada se iz Turske ulazi u Grčku, na tablama pre granice se moglo videti upravo to – „Yunanistan“! Kažu da to znači „Zemlja Jonjana“ (od Jonskih ostrva), i da su taj naziv Turci preuzeli od Persijskog carstva.

U crkvi se čuva i ikona Presvete Bogorodice iz 13. veka, kao i (kako smo mogli videti) još puno vrednih relikvija i ikona. Posebno zadovoljstvo je bilo prisustvovati jednoj subotnjoj, večernjoj službi u ovoj crkvi, praćenoj divnom horskom pratnjom, pojačanom sa nekoliko omladinaca, sve to na grčkom jeziku, što nije apsolutno nikakva smetnja da, barem na kratko, budete deo ove Aleksandropoljske, hrišćanske, crkvene i liturgijske porodice.

Inače, pomenuta crkva je slika i prilika osamnaest godina mlađe crkve Svete trojice (Ιερός Ναός Αγίας Τριάδος) koja se nalazi baš u Konstantinopolju, tj. Istanbulu.

Odmah pored crkve nalazi se i pravoslavni muzej, ili muzej pravoslavne umetnosti, sa čijim se radnim vremenom, nažalost, mimoilazilo vreme koje smo mi trošili za obilazak Aleksandropolisa.

Okolina Aleksandropolisa – tj. plaže, uz poneku reč o (našem) hotelu

Kad krenete na zapadnu stranu, od Aleksandropolisa, i prođete kroz mesto Nea Hili, pa pored verovatno najlepšeg hotela u regionu „Thraki Palace“ (sa svojih 5 zvezdica, koje uspešno održava i pored aktuelne krize), ubrzo ćete doći do seoceta Makri – koje je poznato više po svoje dve lepe plaže. Jedna je Sveti Đorđe, za koju se skreće na samom ulazu u Makri, a druga – Agia Paraskevi – veća, i lepša, kada već izađete iz Makrija.

Ova druga je velika, nekoliko stotina metara dugačka peščana plaža, sa nekoliko restorana u zaleđu, te ovde možete provesti, bez problema, ceo letnji dan. Uz jedno-dva pića, po pristojnim cenama, ležaljke i suncobran su vaši celoga dana.

Nekoliko kilometara dalje nalazi se mesto Dikala, takođe oslonjenu na dugačku, dugačku plažu, na kojoj se možete osamiti koliko vam srce želi, bez opasnosti da vam dosađuju drugi turisti, glasna muzika, automobili ili prodavci satova, naočara za sunce, đinđuva, majstori za tetovažu i slični javni radnici sa grčkih plaža.

Za divno čudo, i pored velike navale (i-, e-)migranata iz Turske u Grčku, i to baš u ovaj istočnoegejski deo Grčke, to se ovde ne može primetiti – ni u samom Aleksandropolisu, ni na okolnim plažama, a ni kada se približavate turskoj granici. Očigledno da oni koji su uspeli da iz Turske pređu u Trakiju, nemaju vremena za gubljenje i da odmah nastavljaju svoje tragično putešestvije dalje na zapad.

Hotel „Thraki Palace“ je, inače, poznat i po tome što smo ove godine mi odseli u njemu. Ko bi ga, inače, pomenuo u ovome putopisu? Potrudiću se da ovo ne liči na zakupljeni prostor hotela Traki Palas, i ne zamerite mi što ću ipak napisati neku rečenicu i o samom hotelu. Iako smo bili malkice uplašeni, da ne kažem blago paranoični, šta sve može da ne funkcioniše u hotelu zbog raznih aspekata tekuće grčke krize, posada ovoga impresivnog ugostiteljskog objekta je činila sve što treba da potpuno bezbrižno provodimo svoje vreme. Zahvaljujući slikama hotela i hotelske plaže od pre nekoliko godina, može se videti da je Traki Palas udarnički uredio svoju plažu, i malo odgurao egejsko more od obale, te je to sada simpatična peščana plaža, na kojoj se možete sunčati i kupati barem nekoliko dana – dok vas ne povuče zov drugih, susednih plaža. Jer ako u kopnenim uslovima važi izreka da je trava kod komšije uvek zelenija, onda se, kad to primenimo na more, može reći da je susedna plaža uvek lepša, sitnijeg peska i prozirnije vode!

Osim klasične ponude hotela ove kategorije – spa centra, bazena, besplatnih ležaljki i peškira za plažu, švedsko-grčkih stolova – posebno mi se svidelo (kao i bilo kojem drugom snobu) što je izlazak kolima iz hotelskog kompleksa na magistralni put organizovan tako da nikad ne čekate duže od petnaestak sekundi na zeleno svetlo na semaforu, te kao (važan) gost hotela imate prvenstvo u odnosu na obične vozače koji putuju magistralnim putem ka Aleksandropolisu.

Samotraki – zamalo…

Jedina neostvarena želja sa ovoga letovanja ostala je poseta Samotrakiju. Visoke cene trajekta za prebacivanje kola do ostrva (a podjednako skupo deluje i uzimanje rent-a-car-a, uz potrebnih dva sata plovidbe (u jednom smeru), ipak su nas odvratile od jednodnevnog izleta na Samotraki. Opet, ponedeljkom i utorkom (barem po ovogodišnjem redu plovidbe) moguće je isploviti u 9 ujutru iz Aleksandropolisa, a krenuti sa Samotrakija u 7 uveče, pa vam to daje solidnih 8 sati za istraživanje ovoga ostrvceta. Ta poseta se može izvesti i iznajmljenim biciklom, pa to značajno smanjuje troškove od preko 150 evra (za jednodnevni porodični izlet, kolima, trajektom do ostrva). Samotraki je ostrvo nesrazmerno visoko u odnosu na svoju veličinu (dužinu, površinu…) i krasi ga vrh Fengari planine Saos, sa svojih 1611 metara visine! Fengari je, kao magnet, svih desetak dana našeg boravka svojim šiljkom stalno kačio i držao oblake iznad Samotrakija, i onda kada ih nije bilo desetinama kilometara unaokolo. Ali da ne pišemo dalje o Samotrakiju kada ga već nismo obišli. Biće valjda i druge prilike…

Delta Marice (Evrosa) – Vizitorski centar i banja

Opet, kad krenete nekih 14-15 kilometara na istok naići ćete na ptičje carstvo – u delti reke Evros, tj. Marice. A ako se provozate čuvenom, modernom Via Egnatia (Egnatia Odos) još nekih 25 kilometara, doći ćete i do granice Turske.

Nije sve u istoriji, crkvama, prirodi i hotelima! Par kilometara po izlasku iz Aleksandropolisa, na putu ka delti, a sa leve strane, nalazi se čuveni Džambo („Jumbo“) – džinovska prodavnica iz istoimenog lanca radnji (koja se naselila i u komšiluku, u Bugarskoj, a ka`će kod nas, ne znamo), carstvo svih mogućih stvarčica za kuću, kao i mesto sa milion različitih igračaka. Deca znaju o čemu pričam! Must see, što kaže naš narod.

Vraćamo se prirodi: Vizitorski centar maričke delte nalazi se, dakle, na putu ka turskoj granici, a u mestu Trajanopolisu. Centar je otvoren pre skoro dve decenije, i danas je polazna tačka za eko-turističke posete ovome parku prirode. Deo područja delte može se obilaziti u sopstvenom aranžmanu (deo delte zapadno od vizitorskog centra – Antija močvare), a drugi deo, pošto je već u oblasti pogranične zone, može se obilaziti samo organizovano – uz pratnju grčkih „rendžera“ – a tu su Drana, Laki i Palukija lagune, kao i Nimfon, Skepi i Spitija jezera.

Pre nego što pređemo na opisivanje prirode i faune ove oblasti, da kažemo i da se u ovoj oblasti mogu videti i razne građevine iz bliže i dalje istorije ovoga područja, istorije gde su tragove ostavili, osim Grka, još i Rimljani, Vizantinci, Franci, Bugari i Turci (a pomalo i naši zemljaci)

Pomenuti Trajanopolis izgrađen je na mestu gde postoje izvori tople vode, a još je bio na zgodnom mestu – odmah uz antički auto-put „Via Egnatia“. Trajanopolis je za stare Rimljane bio isto što i Predejane za današnje Srbe, ili hotel Romantik u Makedoniji za Mirka Alvirovića.

Odmah preko puta vizitorskog centra vide se ostaci nekadašnjih banjskih kupatila iz 14. veka, sa najvažnijom zgradom po imenu „Hana“ (verovatno od reči „han“, ili možda iz pesme „Indeksa“) – mesto koje je služilo kao odmorište za putnike. Danas je, na pomenutim ostacima, tj. u njihovom produžetku, izgrađen novi kompleks kupatila, a u okolini se nalaze i banja i hoteli, i restorani – ali smo ovaj deo Grčke posetili po pravom letnjem pljusku, pa nigde nismo videli žive duše, a kamoli turiste iz pomenute banje. Verovatno su bili negde unutra, u banjskim kupatilima, čvareći se u toploj vodi od tačno 52 stepena (Celzijusa). A kada ne pada kiša, vredi se popeti na obližnje brdo gde se nalazi akropolis Trajanopolisa, jer se odatle pruža divan pogled na celu deltu Marice. Tako barem kažu prospekti.

Nastaviće se…