Od Beograda do Aleksandropolisa – 6. deo

Objavljeno 23. mar 2016. | 0 komentara

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Ečebat, pa kući – u Grčku

Sledio je povratak u Čanakale, pa trajekt do Ečebata, i opet smo u Evropi! Kad ste već u Ečebatu, na samoj obali, čim se iskrcate sa trajekta videćete Tarihe Saygı Parkı, tj. Park poštovanja istorije, koji se sastoji iz tri glavna dela. U prvom je prikazana (u razmeri 1:1) jedna tipična rovovska borba između turskih i savezničkih snaga. U drugom delu je – na džinovskoj maketi, reljefno prikazano celo galipoljsko poluostrvo (koje je ujedno i nacionalni istorijski park), zajedno sa svim bitnim tačkama na kojima su se odvijale bitke, ili na kojima se danas nalaze važni spomenici, groblja i putevi. Odmah pored su i pojedinačni spomenici najvećim turskim vojskovođama iz bitke na Galipolju.

Treći deo čini impresivni, 12 metara visok spomenik, delo vajara Tankuta Oktema, koje je obuhvatilo i pokazalo sve učesnike galipoljske bitke na jednom mestu – od pojedinačnih likova iz svake od savezničkih vojski, preko turskih vojnika, uključujući i kaplara sa granatom na leđima i Turčina koji nosi ranjenog suparničkog vojnika, pa sve do ožalošćene majke i – na kraju – Кemala Ataturka, kako, sa svojim bičem u ruci, nadgleda ratne operacije. Šta sve to simboliše, zna samo vajar lično, ali da je spomenik lep – lep je.

Tako se, prilično uspešno, završio naš izlet po Turskoj. Jedino što nismo uspeli (bilo je kasno i padao je mrak) to je da skoknemo i do mesta Sarkoj, sa velikom, dugačkom plažom na obali Mramornog mora – i da se, pored Egejskog, okupamo i u Mramornom moru.

Istim putem, kroz Galipolje i Кešan, stigosmo brzo i do granice, sve prateći putokaze za Junanistan, prošavši još jednom kroz Ipsalu, kroz koju će jednog dana možda poteći ruski gas i do Srbije.

Кoliko su Turci bili zahtevni kada smo ulazili u njihovu zemlju, toliko su nas glatko i brzo ispratili iz nje, zaustavljanjem na upola manje (dva) šaltera. Uđosmo opet u dragu Grčku, na još draži Egnatia autoput, potpuno prazan sve do pred Aleksandropolis, što je omogućilo da isprobamo sve potencijale našeg automobila, naravno, nijednog trenutka ne kršeći saobraćajne propise. Pošto je večera u hotelu bila već poslužena i pojedena, svratili smo u Aleksandropolis, našli jednu slatku tavernu na obali, po imenu „Porto Elia“ i počastili se ukusnim morskim plodovima, grčkom salaticom i raznim dodacima, prigodno završivši divan jednodnevni izlet na drugi kontinent.

Iz Aleksandropolisa kroz Porto Lagos do Krinidesa

Posle odletovanog letovanja u Aleksandropolisu, krenuli smo na još tri dana – bonus letovanja, opet u polis, ali ovoga puta Urano-polis. Ovo mestašce nam je, kao i pre tri godine, poslužilo kao baza za pokloničku posetu Hilandaru. Blagoslov za jednodnevnu posetu Hilandaru (jedno noćenje) tražili smo (i dobili) pre nekoliko meseci, i ostalo nam je da odemo do manastira i, iz prve ruke, vidimo dokle je stigla njegova obnova, proistekla iz onog nesrećnog požara, marta 2004. godine.

Od Aleksandropolisa do Uranopolisa ima skoro 300 kilometara. S obzirom da se između ova dva mesta najvećim delom pruža čuveni, prelepi Egnatia auto-put, može se reći da vam je za teleprontovanje iz polisa u polis potrebno oko dva i po sata. E sad, znajući da bi to bilo veliko razočaranje za vas, čitaoce, mi smo malo krivudali po Grčkoj, i uspeli da napravimo skoro 100 kilometara više, a za transfer do Uranopolisa trebalo nam je skoro deset sati! Kako? Lako!

Gutajući kilometre auto-puta svetlosnom brzinom, brzo se stiže do Komotinija, a odatle – ko ide za Srbiju – može da krene ka Rodopima, skokne do graničnog prelaza Makaza (grčka strana) – Lozengradci (bugarska strana), a zatim dalje, preko Krdžalija da stigne do Plovdiva, i nastavi poznatim putem do Sofije.

Malo kasnije, što nam se učinilo kao dobra ideja, siđosmo sa autoputa i skrenusmo ka Porto Lagosu, mestu koje se nalazi na uskom kopnenom pojasu između jezera Vistonida i Egejskog mora (zaliva Vistonijas). Nažalost, Porto Lagos nije opravdao očekivanja, što se tiče prirode i pejzaža, a ni samog mesta. Pet minuta predaha smo utrošili da obiđemo kopneno-morski nedeljni buvljak (po tezgama, čamcima, i gde sve ne) sa šarenom ponudom, od „Ol-star“ patika za petnaestak evra, do tek upecanih i istranžiranih raža.

Povratak na Egnatiju značio je da smo brzo došli i do Kavale, a tu smo se dramatično (kako bi drugačije?) odvojili ka mestu Drama. Posle kraćeg uspona (tuda je vodila obilaznica oko Kavale), ostavljajući skoro 2000 metara (tj. 1956) visok vrh planine Pangeon, po imenu Kutra, sa leve strane, krenuli smo ka (čuvenom) arheološkom nalazištu – Filipi.

Malo pre Filipija, nalazi se selo Krinides (negde stoji i: Krenides; a na grčkom znači „Izvori“; možete i kroz njega da stignete do nalazišta), vredno za pomenuti samo po jednoj stvari. Negde u jugoistočnom delu sela (dakle, kad skrenete sa glavnog puta u Krinides, na prvom odvajanju idete desno, a zatim ponovo desno) nalazi se jedan neobičan spomenik, ogroman kamen koji je nekada stajao uz rimski Egnatija autoput. Podigao ga je jedan od rimskih veterana – oficira, a Grci ga zovu „Veliki kamen“ ili „Uspravna stena“, tj. „όρθια πέτρα“ (ortija petra – ako vam zatreba „izgovor“ da pitate nekoga od meštana gde se nalazi ova stena, koju su, opet, Turci nazivali „Ντικιλί Τας“. Mada, u muzeju u Filipiju možete videti da je ovo „Dikili Tas“ ujedno i naziv preistorijskog naselja ili utvrđenja koje se nalazilo na ovome mestu?

A Turci su u celoj priči bitni jer je baš za vreme njihovog prisustva na ovim prostorima vladala legenda da ovaj kamen predstavlja, ni manje ni više, nego Bukefalove (čuveno konjče Aleksandra Makedonskog) jasle. A zbog legende su, zatim, lokalne žene grebuckale ovaj kamen i od njegovog praha pravile napitak (πέτρα-κωλα?) nakon čijeg ispijanja su njihovi budući sinovi trebalo da budu jaki i moćni kao Aleksandar Veliki (dakle ne kao Bukefal, već kao njegov gazda). Ako se napitak spremi polovično, ko zna, mogao je da se rodi i neki mali kentaur?

Uglavnom, zbog tog grebuckanja kamena, on je u svom podnožju sav nikakav i izlizan, ali dovoljno stabilan da vam se ne sruči na glavu sa svojih nekoliko metara visine i ko zna koliko tona težine. Kad vidite koliki deo kamena je izgreban, morate da pretpostavite da ovde celokupna ženska populacija pati (ili je patila?) od kamena u bubregu!

Filipi

I tako, uzdržavši se od grebanja uspravne stene, stigli smo brzo i do Filipija. A to vam je jedno veoma prostrano, divno uređeno (i pešački zahtevno) arheološko nalazište, drevni istočnomakedonski antički grad, iz minus 360-te godine (tj. 360. p.n.e). Tek što su ga izgradili, svega minus četiri godine kasnije, osvojio ga je makedonski kralj Filip Drugi, pa možete pogoditi zašto se mesto, i dan danas, zove Filipi. Iz bogate istorije da pomenemo da se ovde odvijala bitka (42. p.n.e) između dve rimske vojske – Drugog trijumvirata (Marko Antonije i Oktavijan) i – Cezarovih ubica (Kasija i Bruta), završena pobedom prvih i samoubijanjem ubica, a zatim i događaj – posetu Svetog Pavla, kada je nastala i njegova „Poslanica Filipljanima“. Poseta se odigrala negde oko 50. godine nove ere, a deceniju kasnije, dok je bio zatvoren u Rimu, apostol Pavle piše poslanicu: „Pavle i Timotej, sluge Isusa Hrista, svima svetima u Isusu Hristu koji su u Filipima, sa episkopima i đakonima: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista. Zahvaljujem Bogu mojemu kad god se setim vas. Svagda u svakoj molitvi mojoj sa radošću moleći se za sve vas, što vi postadoste zajedničari u jevanđelju, od prvoga dana pa do sada!“
Grad je životario sve negde do 14. veka, a danas je to turistička lokacija sa pomenutim velikim nalazištem, velikim delom za odmor i zabavu turista – pre i posle obilaska lokacije i sa jednim veoma lepim muzejem.

Na brdu, što zahteva daleko više turističke energije i vremena nego što smo mi imali, nalaze se i ostaci tvrđave, koja je pobednicima i vladarima omogućavala da vladaju celom ovom plodnom dolinom, kao i da kontrolišu strateški prolaz između Amfipolisa i Neapolisa, kao i da kontrolišu obližnje rudnike zlata. O Amfipolisu malo kasnije, a Neapolis vam je – današnja Kavala.

I tako šetate Filipijem, i zamišljate kako su ovuda, tokom prethodna dva i po milenijuma takođe šetali neki ljudi, što Makedonci, što Grci, što Rimljani, pa malo sedeli u amfiteatru, malo u rimskom forumu, pa išli da se pomole – prvo bogovima, pa Bogu, u velikim hramovima i zatim sedeli u (mora da ih je bilo?) u grčkim tavernama i rimskim picerijama.

I što bi izgrađeno, to bi zatrpano, da bi negde sredinom devetnaestog veka Filipi počeo ponovo da izlazi na svetlost dana. Osim već pomenutih – amfiteatra i foruma – pronađeni su i ostaci dve velike bazilike, javnih kupatila, odbrambenih zidova, oktagonalne crkve, privatnih rezidencija, nekropola sa grobnicama… Nalazište se, inače, nalazi u podnožju obližnjih brda, jedan deo ukotvljen na samoj padini, a drugi malo niže, odvojen velikim stepeništem, kao i asfaltnim putem od tog gornjeg dela.

Na zapadnom delu nalazišta stacioniran je omanji muzej, sa svoje dve sekcije i četiri galerije (i dva sprata), koji pokriva različite vremenske periode – prva sekcija u svoje tri galerije oslikava živopisnu istoriju od nastanka i osnivanja Krinidesa, u doba pre nove ere, pa sledi era kolonista sa Tasosa, zatim života Filipija u helenskom periodu, pa rimskog perioda i njihove kolonije, sa – verovatno – periodom najvećeg blagostanja. Druga sekcija i galerija prikazuju periode ranog hrišćanstva i vizantijskog perioda, sve negde do desetog veka.

Ne morate da budete umetnik niti istoričar umetnosti da biste uočili lepotu izloženih eksponata, zlatne tijare, zlatnog venca, sličnog onima sa glave kralja Filipa Drugog iz grobnice u Vergini, pa zlatnih novčića kovanih sa njegovim likom, predivnih skulptura, odrubljenih glava, prikaza mozaika iz oktogonalne crkve posvećene apostolu Pavlu i jedne jedva sačuvane bronzane ruke, raznih alatki iz svakodnevnog života Filipljana i čega sve ne.

I, da ne zaboravim – ulaznica za nalazište je tri evra, a za muzej dva, a kupovinom obe karte, dobijate ih za četiri evrića. Muzej jedino ponedeljkom radi od 13h30 do 20 časova, a svim ostalim danima (i nedeljom) od 8 do 20 časova.

Lidija, i to sveta

Možda samo kilometar dalje ka severu, naslonjeno na Filipi, nalazi se i mesto Lidija, sa istoimenom rečicom, i bazilikom Svete Lidije.

Sveta Lidija je, inače, bila prva hrišćanka koja je krštena na tlu Evrope. Rođena je u Tijatiri, gradiću u pokrajini (opet) Lidiji, u Maloj Aziji, a živela je baveći se farbanjem tkanina, i to u visokocenjenu purpurnu boju, boju careva i kraljeva, boju koja se dobijala iz određenih vrsta morskih mekušaca (po tome je poznat kraj oko ostrva Kitira, na jugu Peloponeza). Ona je, uglavnom, i pre nego što je apostol Pavle krstio, postupila hrišćanski i ponudila gostoprimstvo i apostolu i njegovim pratiocima – Timoteju, Luki i drugima. Sveti apostol Pavle je, negde u regiji današnjeg mesta Lidija, osnovao bogomolju i tako kasnije krstio „i Lidiju, i dom njezin“. U svakom slučaju – ne samo Lidija, već i ostali Filipljani, činili su sve što su mogli da pomognu Pavlu i obezbede mu sve potrebne stvari, na čemu im je ovaj bio (i ostao) zahvalan.

Bazilika Svete Lidije je danas čitav jedan mali kompleks, u kome se nalazi crkva – krstionica, okružena konacima ali i brojnim arheološkim tragovima – možda prethodnih bogomolja. Crkva je novijeg datuma, iznutra obložena mermerom, sa krstionicom u centralnom delu, živopisana i u jednom delu ulepšana velikim mozaičkim freskama, bogato obloženim zlatnim listićima. Osim što se ovde krštavaju novi hrišćani iz Filipija, Kavale i Drame – ovde dolaze i ostrvljani sa Tasosa, kao nekada davno – da obiđu svoje stare kolonije.

Inače, ima na ovom području još puno legendi, istorije ali i mistike, kao, na primer, priče o makedonskom trouglu, čija se temena nalaze – prvo – u Filipiju, drugo – kod Amfipolijskog lava i treće – u oblasti Aros na Tasosu. Taj trougao ukazuje na neke još neotkrivene grobnice, neko veliko blago ili neka nama još neshvatljiva čudesa. Prava drama, iza koje nam je jedino preostalo da nastavimo ka Drami.

Nastaviće se…