Od Beograda do Aleksandropolisa – 8. deo

Objavljeno 29. mar 2016. | 0 komentara

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Hilandar – malo opštih informacija

Kada drugi put idete u Hilandar, nema više nepotrebne nervoze oko tehničkih detalja – ulazne vize za Svetu Goru – “ diamonitiriona“, broda, oko straha da se nešto ne uradi pogrešno…

Da se ne bih mnogo ponavljao ili citirao samog sebe, o Hilandaru ovde nećete čitati putopis, već, kako to naši zakonodavci kažu, samo „dopune i izmene putopisa“, napisanog pre tri godine i raspoloživog na adresi: http://beautifulserbia.info/hilandar/.

Ono što je „tehnički“ novo u odnosu na poslednju posetu, to je da sada molbu – blagoslov za posetu Hilandaru možete tražiti i preko elektronske adrese: pilgrims@hilandar.org. U molbi se obavezno navedu vaši podaci (ime, prezime, datum rođenja, broj pasoša, zanimanje, telefoni) i vaš predlog kada biste voleli da dođete u posetu. Uobičajeno je da te posete budu jednodnevne (jedno noćenje), osim ako dolazite da pomognete monasima (recimo – da berete grožđe iz nepreglednih hilandarskih vinograda, u čijem središtu je pirg kralja Milutina!)

Takođe, Hilandarci sada preporučuju da se rezerviše i karta za brod, a sve detalje oko toga naći ćete na sajtu: http://www.hilandar.org/kako-posetiti-hilandar/

Ko baš stiže ujutru u Uranopolis, dobro je da bude tu pre 9 sati ujutru, da može da podigne diamonitirion i kupi kartu za brod. Inače, diamonitirion se plaća 35 evra, a karta za brod – do Jovanjice, hilandarske lučice, je 5,5 evra. U povratku plaćate isto toliko na samom brodu, tj. trajektu.

Pošto smo ove godine, što nam nije običaj, znali kuda ćemo na letovanje mesecima ranije, dobili smo i blagoslov za posetu još sredinom marta (za 29. jun), tako da smo mogli bezbrižno da se pripremamo za povratak Hilandaru. Naši domaćini rekoše da bi bilo dobro da svi oni koji žele da dođu ovamo to (obavezno) najave, tj. zamole za posetu barem dva meseca pre planirane posete, jer je velika gužva i to je jedini način da blagoslov dobijete za onaj dan koji vama najviše odgovara.

Na trajekt su se ukrcale stotine ljudi, što monaha sa Svete Gore koji su se vraćali sa svojih zadataka i poslušanja, što monaha i sveštenika iz drugih pravoslavnih i hrišćanskih crkava koji dolaze ovamo – neko prvi, neko stoti put, što svih nas poklonika – svako ka svom manastiru, poneko u „planinarenje“ do vrha Atosa, a bilo je tu i ljudi koji jednostavno rade na Svetoj Gori, na primer – kao građevinci u obnavljanju i izgradnji pojedinih manastira. Odmah je započela uobičajena zabava sa galebovima koji su u letu, spretno, okretno, hvatali komade hleba koje su putnici bacali sa broda. I kako bi se koji galeb najeo, a još češće prejeo, ovih trajektno-pekarskih plodova, samo bi lagano aterirao na površinu mora i ostao da se, kao bova, ljuljuška na talasima, dok nanovo ne ogladni.

Ploveći duž obale Svete Gore, mogu se jasno videti razmere onoga velikoga požara iz 2012. godine, čiji je front bio širi od deset kilometara, i koji je danima (od 9. do 12. avgusta) žario i palio – dramatično ugrožavajući i Hilandar, ali i Uranopolis. Zahvaljujući izuzetnom naporu svih raspoloživih ruku u borbi protiv požara, ali i zahvaljujući molebanu i litiji koje je manastirsko bratstvo održalo na samoj liniji požara, noseći sa sobom ikonu Bogorodice „Utešiteljku tuge“ i deo Časnog krsta – požar je pobeđen. Jer već sledećeg dana, nebo se otvorilo nad požarom i veliki pljusak je ugasio vatru koja je već bila prišla na par stotina metara do Hilandara. Od tada je puno urađeno na sprečavanju novih vatrenih opasnosti, jer su svi konačno shvatili da je oduvek preventiva bila bolja od „gašenja požara“, tj. sprečiti je uvek bilo bolje nego lečiti.

Manastir Hilandar, Dobročinstvo i Lastovo

I tako, već kao stari Hilandarci, ali sa istom radošću kao i prvi put, stigosmo trajektom do Jovanjice, na obalu Svete Gore. Tamo su čekala dva poznata hilandarska mini-busa, i poznatim, krivudavim zemljanim putem, na kojem se izvode radovi na par mesta – dođosmo do našeg manastira.

A ovoga puta, moram da kažem, baš nam je upalo sekirče u med. Već na iskrcavanju u Jovanjici primetili smo da je sa nama i velika grupa sa svojim vodičem. Ispostavilo se da je to grupa poklonika koja je došla preko (pokloničke) agencije SPC – „Dobročinstvo“, a da ih vodi (čuveni, a i meni odranije – iz priča poznat) Vladan Seferović.

I tako, od kako smo stupili na tlo Svete Gore, mogli smo da slušamo Vladanove priče, prave besede, o istoriji Svete Gore, o istoriji, ali i današnjici Hilandara, o monasima, o gostima – poznatim i nepoznatim, o istorijskim činjenicama i legendama… Iako sam onomad imao ideju da je dobro doći u „solo“ varijanti u Hilandar i na miru, svojim tempom i prema svom raspoloženju – obilaziti Hilandar i okolinu (put do mora), moram da kažem da je ovakav organizovani dolazak, sa vodičem kao što je Vladan, jedan poseban, zlata vredan doživljaj. Pa sve da budem „optužen“ da radim kao honorarni saradnik „Dobročinstva“, moram svima da preporučim da, ako budu u prilici, jednom preko njih dođu na Svetu Goru.

Mi smo se, uz prethodnu molbu simpatičnome vodiču, priključili grupi i – zajedno sa njima – uživali u nekoliko sati nadahnutog i motivisanog predavanja o Hilandaru, koje je Vladan održao prvo u samoj crkvi, a zatim i u manastirskoj trpezariji. Usledila je i poseta riznici, a sutradan i šetnja do mora, sa obilaskom poznatih usputnih znamenja – od mesta gde je pronađena Trojeručica, pored česme kralja Aleksandra, pa pored krsta i masline cara Dušana, sve do kule/pirga kralja Milutina, sve to praćeno divnim pričama gospodina Seferovića. A on ovamo, u Hilandar, dolazi već dve decenije, pa je neverovatno sa kakvim entuzijazmom on i dalje, svakoj novoj pokloničkoj grupi, prenosi te hilandarske priče (i razne zgode). A monasi, koji su, barem mi se tako učinilo, izgledali prilično umorno – dan posle Vidovdana, posle svih priprema i dočeka ogromnog broja gostiju za taj veliki praznik – čim bi videli Vladana – odmah su širili usta u osmeh i ruke u široki zagrljaj, presrećni što je on opet tu sa njima.

Iguman Metodije je, inače, istoga dana otišao za Srbiju, nekim hilandarskim poslom, a sledećeg dana u luci sreli smo oca Kirila, sada verovatno najstarijeg hilandarskog monaha. A obišli smo i grob Atanasija Hilandarca, najmlađeg hilandarskog monaha, koji se prošle godine upokojio u Gospodu, hitajući u pomoć dvojici vatrogasaca koji su kolima sleteli sa puta, a sve to jedva nešto više od mesec dana od kako se zamonašio.

Uglavnom, više smo mi prepoznali poznatih monaških lica, nego što je neko od njih mogao nas da prepozna, posle tri godine, i hiljada i hiljada poklonika koji su u međuvremenu ovuda prošli. A kad smo kod prepoznavanja, primetio sam jednu poznatu fizionomiju među ostalim poklonicima, sve pitajući se da li je moguće da je to baš ta osoba i da li je moguće da ja mogu da se setim nekoga koga sam video pre tačno 33 godine? Ispostavilo se da je odgovor „da“ na oba pitanja, a radilo se o mom, tj. garnizonskom doktoru, tadašnjem mlađem vodniku – vojni rok, 1982. godina, VP Lastovo! I tako – sretosmo se posle više od tri decenije ovde, na Svetoj Gori, obojica sa već velikim sinovima, koji neće imati priliku da steknu drugove i poznanstva iz vojske. E sad, pomislim kao pravi „matorac“, i zamalo još to i da pokroviteljski kažem sinu – „a šta je nama falilo što smo bili u vojsci?“ ali onda se ipak prisetim šta nam je sve falilo, pa da batalimo dalje tu temu.

Manastirska trpezarija, testere i čekići, i rekonstrukcija Belog konaka

Post traje i dalje, onako kako je i počeo, 1198. godine. Za večeru smo pojeli boraniju, što nas podseti na to kako smo pre tri godine očistili brda boranije u kuhinji pored trpezarije (!) a uz jelo je bio poslužen i po jedan paradajz iz hilandarske bašte – paradajz, a kao da su vam dali najukusniji, veliki crveni kolač. Mirišljav, rumen, sa skoro zaboravljenim ukusom – u današnjoj poplavi hemijski tretiranih, samo spolja zrelih plodova sa beogradskih pijaca i supermarketa. Iako će monasi, posle ovakvih obroka za stotinjak ljudi u trpezariji, uobičajeno i ljubazno odbiti vašu pomoć u raspremanju stolova i postavljanju za sledeći obrok, budite dovoljno uporni i pomozite im u tome (ili već u nečemu drugom gde vidite da se može pomoći). Treba zaslužiti boravak u Hilandaru i biti na usluzi monasima kad god možete, jer oni svakako nisu tu da bi radili oko vas (nas), tj. raspremali za vama (nama) ostatke od obroka. Usput, kad smo već kod obroka, nije mi jasno kako, makar iz osnovnog poštovanja ljudi i mesta na kome se nalaze, i truda koji je uložen u pripremu ručka i večere, gosti i poklonici ne pojedu sve što se iznese pred njih?

Za kraj, što se Hilandara tiče, ono što je svakako najvažnije, a to je da je proletos počela obnova Belog konaka, i da sve već izgleda kao da se radovima nazire kraj (za razliku od stanja od pre tri godine) i – koliko god još godina bilo potrebno da se sve dovede u stanje od pre velikog požara, 2004. godine – biće Hilandar – ponovo lepši i stariji nego što je bio ranije!

Tako smo uz jutarnju službu i liturgiju, osim reči molitve i divnog hilandarskog pojanja, slušali i reske zvukove električnih testera i udarce čekića (jer se na građevini radilo punom parom, od ranog jutra), a istovremeno se slušalo i dobovanje junske kišice po krovu crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, uz povremene zvuke udaraca u drveno klepalo kojima se u šest ujutru svi pozivaju na jutarnju liturgiju. Zato iz Hilandara ponesete ne samo slike, već i ove neobične, sasvim različite i nepovezane, a opet harmonične zvukove manastirskog života.

Inače, Beli konak je najviše i nastradao u požaru, a nalazi(o) se na istočnoj strani manastirskih zidina. Izgrađen je u prvoj polovini 14. veka, a značajno je obnovljen davne 1598. godine. Pre Belog konaka, obnovljen je Konak iz 1814. godine (Sinodik – deo manastirskog utvrđenja desno od ulaza u Hilandar), urađene su sve tri faze radova na Velikom konaku, a i dalje su u toku radovi u ulaznom delu manastira, sa paraklisom Svetog Nikole i delom Starog konaka. Za dve godine, eto nama i obnovljenog Belog konaka!

Slika – preuzeta sa sajta manastira Hilandar:

(tamno obojeni delovi izgoreli u požaru 2004. godine)

6 – Ulaz sa kapijama – 1603, 1627/1628. godina

7 – Stari konak – početak 14. veka, 1816/1821. godina

8 – Konak iz 1814. godine

9 – Konak iz 1816-1821. godine

10 – Konak iz 1640. godine

11 – Paraklis Svetog Dimitrija i Svetog Save – 1652, 1774. godine

12 – Igumenarija – 1651/1652, 1779, 1891. godine

25 – Beli konak – obnovljen 1598. godine

(a ubuduće će iza svih ovih godina obnavljanja biti dodate i ove naše godine, pa će tako jednog dana pisati i „Beli konak – 1598, 2017. godina)

Jedan od dobrih načina da se zahvalite za gostoprimstvo, osim pomaganja u raspremanju trpezarije, a i davanja dobrovoljnih priloga, naravno, može biti i kupovina u manastirskoj knjižari – gde se nalaze brojni proizvodi vrednih monaških ruku. Jeste da pričamo o knjižari, ali u njoj se mogu kupiti i hilandarska rakija, kao i hilandarsko vino, da – dok čitate neku knjigu koju ovde kupite, možete da popijete i čašicu osveštanog pića. Kao i pre tri godine, opet nismo imali sreće da iz Hilandara ponesemo koji litar vina, jer nisu još stigle naručene etikete za flaše, a stići će, rekoše, za nekoliko dana! Iste „sreće“ smo bili i pre tri godine, i onda su etikete kasnile par dana! Šta da se radi, stići će sve šta treba do nove berbe. A, sva sreća, manastirski tipik ne propisuje obavezu sprovođenja (svetih) javnih nabavki!

Kad smo kod vinove loze, i dalje je velika i blagorodna loza koja raste iz Saborne crkve, iz mesta gde su nekada bile mošti Svetoga Simeona. Inače, krajem avgusta ove godine, u trenucima dok pišem ovaj putopis, služen je i moleban za početak ovogodišnje berbe grožđa, i to u starom vinogradu, koji se prostire na 3,5 hektara. Nekoliko dana kasnije počeće i berba u novom vinogradu, na Savinom polju, koji je sa svih strana „opkolio“ pirg kralja Milutina – sa svih svojih 17 hektara.

Hilandarsko koljivo

Još nešto nismo našli u knjižari, a to su šabloni za slavsko žito, tj. koljivo. Hilandarci imaju poseban recept za pravljenje koljiva, a posebnu lepotu mu daje završna obrada – gde se uz pomoć šablona, i uz malo šećera u prahu i cimeta – slikaju prave male žitne ikone. Moraćemo da pravimo šablon u domaćoj radinosti, nema druge.

A evo i recepta za hilandarsko koljivo (doslovce prepisano sa recepta dobijenog u Manastiru):

Za jedan plitak tanjir koljiva potrebno je:

– Skuvati 1 kafenu šolju žita i procediti (Ja skuvah više od pola kilograma žita, i tačno mi se uklopilo sa ovim ostalim sastojcima, ali svakako morate skuvati više od 1 šolje žita – prim. autora)

– 5 supenih kašika prezli

– 1 šaka suvog grožđa

– 3 supene kašike samlevenog oraha (lešnika, badema i sl)

– 9 supenih kašika kokosa

– 7 supenih kašika šećera

– 1 kafena kašika cimeta

(može i malo vanilin šećera)

– Sve to dobro izmešati, poprskati sa malo vode i opet izmešati

– Smeša treba da bude malo lepljiva

– Rasporediti to po tanjiru i dobro utabati

– Odozgo posuti orasima i malo utabati

– Za šaru iseći šablon i uz pomoć slanika posuti prahom od cimeta, šećera u prahu i sl.

Pre upotrebe koljivo treba da odstoji minimalno 2 časa.

Osim pisanog recepta, postoje i kratki filmovi na čuvenom „youtube“ sajtu, pa još jednom sve tamo proverite ( https://www.youtube.com/watch?v=skBTKmKmB6g )

Šetajući oko manastira, videli smo čak i jednu lisicu, i to, rekoše nam, skoro odomaćenu, ali ne potpuno – jer je još odomaćenije mačke pojure čim je vide.

I tako, Hilandar živi svoj život, kako je to propisao i postavio još Sveti Sava, zahvaljujući svojim monasima koji, i pored toga što ugoste sve silne poklonike i goste koji ovamo navraćaju, i pored svih obaveza i radova na rekonstrukciji i održavanju manastira i pomoćnih prostorija, i pored tolikih poseda, voćnjaka i vinograda koje treba paziti, uspevaju da i dalje rade ono zbog čega su i došli ovde, da budu u neprekidnoj molitvi, da provode večeri, noći i jutra u hilandarskoj crkvi, uz samo njima znanu snagu volje i uz ono što nama izgleda kao ogromno odricanje, a njima kao smisao postojanja.

Ono u šta ste jedino sugurni kada se vraćate iz Hilandara je – da je to početak planiranja nove posete.

A ova poseta završena je istom rutom: Hilandar – Jovanjica – trajekt – Uranopolis – i opvratak običnom životu običnih turista. A ujutru – sledio je i povratak kući.

Nastaviće se…