Krstarenje obalama Zakintosa
Putovanjima sam se od malena radovala i sa nestrpljenjem provodila besane noći pred polazak. Vremenom sam počela da ih doživljavam kao sastavni deo svoje avanturističke i nestalne prirode. Ne postoji destinacija na koju se ne bih usudila da pođem, jer smatram da svako putovanje unosi neke nove pozitivne promene i iskustva, koje će mi nahraniti dušu i oplemeniti život. Naredni tekst je samo odlomak mog putopisa sa nestvarnog putovanja na ostrva Zakintos i Kefaloniju.
Alarm me budi u 06.45. Lagano, bez žurbe, iako nestrpljiva za pokret, pripremam sendviče kao i sve potrebne stvari za današnji dan na krstarenju. Grupa putnika se u dogovoreno vreme sakupila ispred restorana Popaya i autobusom krećemo do luke u Zakintosu. Ukrcavamo se na veliki i luksuzni turistički brod, gde čekamo više od sat vremena na polazak. Dok sedimo i ćaskamo, posmatram grad Zakintos koji mi se pruža kao na dlanu i pravim nekoliko dobrih fotografija.
Motor se bučno oglasio, sidro se podiglo i krenuli smo. Obilazak smo počeli od i
stočne obale Zakintosa, koja je razuđenija i naseljenija. Sa broda sam uskoro prepoznala plažu u Ciliviju gde sam letovala, a zatim smo nastavili pored još mnogo lepih plaža, manjih nenaseljenih ostrva (Nicolas island) i zanimljivih hotela u brdima sa prelepim vidikovcima. Susreli smo se sa još nekolicinom velikih turističkih brodova i preskupih jahti.
Prilazimo severnom delu ostrva i dolazimo do zanimljivih Plavih špilja. Svaka pećinica je priča za sebe. Neke su izdubljene u stenama u kojima se može sedeti na pesku, dok su neke izdignute kao mostići nad „fluorescentno tirkiznom“ vodom.
Sledeća scena unela je oduševljenje i ovacije na naš brod. Upravo ovde su organizovane ture obilaska Plavih pećina, gde mnoštvo malih čamaca lagano ulazi ili izlazi iz uskih prolaza u stenama. Razdragani turisti sa čamčića mašu i pozdravljaju nas, kao i mi njih, gromoglasnom brodskom sirenom i aplauzom. Neverovatan i predivan prizor koji smo priželjkivali.
O tome koliko smo uživali govori činjenica da su na brodu svi zurili i pogledom gutali moćnu prirodu, fotografišući svaki njen detalj, kao i da je priča odavno stala.
Dok smo plovili, jedan preslatki brodić nam je sve vreme pravio društvo, i svojim izgledom me je podsetio na lika iz crtaća i rečenicu: „Mali veseljače, nikada nećeš odrasti.“
Nastavili smo putovanje zapadnom obalom Zakintosa. Ova strana je nenaseljena i neprohodna kopnenim putem, ali je prelepa zbog mnoštva Plavih špilja. Približili smo se ogromnim belim krečnjačkim stenama i polako usporili. Imali smo šta i da vidimo – raj na zemlji. Prilazimo obali, a voda svuda oko mene je neverovatne mlečno plave boje.
Plaža koju lokalci zovu Navagio poznatija je kao Shipwreck (olupina broda) i omiljena je kod turista, a imali smo prilike da vidimo i zašto. Naziv Shipwreck dobila je jer su se pre pet decenija na nju nasukali krijumčari svojim brodom. Iako je to sada samo olupina i nema pravu istorijsku vrednost, postala je prava atrakcija i zaštitni znak Zakintosa. Ovoj predivnoj plaži sa belim šljunkom i mlečno plavom vodom može se prići jedino sa mora, jer je okružena okomitim i visokim belim stenama.
Brod nije mogao da pristane uz samu obalu, tako da sam bila zapljusnuta visokim talasima i bila sam mokra do boka kada sam dotakla tlo. Pregrejana na suncu, jedva sam dočekala da pristignemo, ali nisam mogla da zamislim da ću se na ovakvom mestu zaista i kupati.
Mnogi su odmah krenuli u osvajanje olupine broda pokušavajući da se popnu na sam vrh, dok sam se ja predala božanstvenoj vodi.
Već na brodu smo dobili instrukcije i upozorenja da slabiji plivači ne ne bi trebalo da se kupaju ovde, jer su talasi veliki i snažni i telo usisavaju u dubinu. U to sam se uverila jer je se plićak prostirao samo neka dva metra, koliko sam mogla da ispružim telo, a posle toga sledi naglo propadanje i nastaje velika dubina. To samo govori o tome da je ova plažica nastala tako što se ogromna stena odvojila od kopna i nalazi se na velikoj dubini. Dok se većina brčkala u plićaku, nekoliko nas je krenulo da pliva daleko od obale. Dok smo plivali, prijatelj mi je pokazao pećinu koja se nalazi petsto metara od obale. Krenula sam da se rvem sa talasima koji su bili uporni i siloviti kako bih došla do nje. Moram priznati da sam poprilično izgubila snagu i da sam jedva doplivala do pećine. U njoj je istovremeno bilo i divno, jer je voda mnogo toplija i mirnija, ali i poprilično zastrašujuće, jer je bilo mračno, a talasi su se odbijali o stene i nestajali kao vakumom povučeni u šupljine. Zadržala sam se veoma kratko, tek toliko da prikupim snagu za povratak do obale.
Stigla sam na obalu i sa društvom nastavila da uživam u plićaku dok su nas talasi zapljuskivali. Kao dete, nastavljala sam svaki put iznova da se valjam u talasima, koji su me snažno udarali po telu i obarali me s nogu. Bilo je teško ustati jer su kamenčići propadali pod nogama i bockali stopala, pružajući otpor svakom mom pokretu.
Na ovoj plaži smo napravili mnogo lepih snimaka jer je voda nestvarne mlečno plave boje, zahvaljujući belim krečnjačkim stenama koje su se vremenom spirale i pri tome napravile ovu predivnu nijansu.
Oglasila se sirena sa našeg broda i to je značilo da je vreme za pokret. Iako smo ostali više od sat vremena, naravno da to nije bilo dovoljno i nevoljno sam krenula. Požela sam da se na brodu desi neki manji kvar kako bi bar još malo ostali u ovom raju, ali…
Nastavili smo da plovimo zapadnom obalom pored Plavih pećina, a onda je naš kapetan napravio nemoguć potez – velikim brodom smo polako ulazili u jednu od pećina (koliko je moglo da se uđe). Odjednom je nestala dnevna svetlost pa je unutrašnjost pećine izgledala zastrašujuće. Kao da smo ulazili u njenu utrobu, koja će nas svakog časa samleti i progutati.
Šalu na stranu, nije bilo baš toliko strašno, ali zvučni efekti su bili ključni. Talasi su se odbijali i lomili o ogromne stene i na kraju bivali usisani u šupljine. Sa lakoćom smo izašli iz špilje i nagradili smelog kapetana gromoglasnim aplauzom.
Posle ovog iskustva svima je bila potrebna pauza, što smo i dobili. Ali brodom se nismo iskrcali na obalu, već smo u kupaćim kostimima skočili sa broda i otplivali do obližnje plaže. Sa uživanjem sam uskočila u prozirno tirkiznu vodu i otplivala do plaže. Na njoj su bile načičkane stene na koje sam se penjala i sa njih uporno skidala prilepke. Zatim sam otplivala do velike obližnje pećine, koja je već bila prezasićena veselim turistima. U njoj je na nekim mestima moglo da se stoji na visokim podvodnim stenama, a čim bih zakoračila sa njih propala bih u dubinu. Za sve nas ovo je bila atrakcija pa smo sa stena skakali sve dok se nije oglasila sirena sa broda.
Vreme nas je poslužilo, bilo je sunčano i toplo, tako da smo na brodu većinu vremena provodili u sunčanju i slikanju predivnih predela. U vodi su se mogle videti ribice koje su plivale na samoj površini vode, očekujući da im bacimo ponešto od hrane.
Dolazimo do samog juga, takozvanog Keri Cape-a, gde je trebalo da vidimo caretta caretta kornjače, koje su sebi ovde pronašle oazu mira za polaganje jaja. To je posebna vrsta velikih kornjača koje predstavljaju zaštitni znak Zakintosa (ponos i diku). Od 3.000, koliko ih ima, ni jednu nismo imali prilike da vidimo. Možda smo ih poplašili ili nisu želele da budu medijski propraćene.
Nakon Keri Cape-a zaputili smo se prema istočnoj obali, odakle smo i krenuli na krstarenje. Ostalo nam samo još jedno zaustavljanje i to na otvorenom moru, gde smo dobili svoju šansu da skačemo sa broda i zadovoljimo infantilne želje.
Doživljaj je upotpunjen kada je iznad nas proleteo par sa padobranom koji je vukao gliser. Parasejling mi se učinio toliko privlačnim da sam sebi obećala da ću sledeći put kad mi se ukaže prilika probati ovaj sport. I upravo ovde se na najlepši mogući način završava naš uzbudljivi „trip“. Stižemo u luku Zakintosa, odakle nas busevi voze do hotela i vila.
Skorašnji komentari