Drezden, ocvali lepotan
Velika ekipa hrabrih poštovalaca turističkih izazova krenula je na put do srca Saksonije. Sneg, vejući horizontalno uz vetar, padao je direktno u oči. Ali ništa nas nije moglo zaustaviti na putu do cilja.
Kada ispod starog mosta uđete u Altštat, staro jezgro Drezdena, i sretnete se sa Umetničkom akademijom, čija kupola podseća na cediljku za limun, osetite dah prohujalih vremena. Godine tečno odlaze niz rebra ove građevine. Sve vreme sa Elbe po nama filuje hladan vetar, jer mart u ovim krajevima nije mediteranski. Na svakom koraku izviru monumentalne zidine, a u blizini su skele koje natkriljuju adaptacije srušenih delova.
Glavni grad Saksonije uništavan je, baš kao i Beograd. Razaranja iz Sedmogodišnjeg rata (od 1756. do 1763) nastavio je Napoleon 1813. godine. Vrhunac ovog vatrenog pira bilo je bombardovanje napalm bombama 13. i 14. februara (pa neka neko kaže da je sveti Valentin svetac ljubavi) 1945. godine, kada je poginulo preko 25.000 ljudi, a 80% zgrada i kulturne baštine anulirano. Na nagovor Crvene armije to su obavili Englezi i Amerikanci. Na drevni Prag su tih dana pale jedine dve bombe, jer su piloti preleteli četrdeset kilometara vazdušne linije dalje i Drezden zamenili glavnim gradom Češke. Nailazimo u mimohodu na kombinacije baroka i socrealističke arhitektonske siročadi, nastale u drugoj polovini 20. veka. Svako vreme nosi svoj pečat.
Bogorodična crkva, čije orgulje i danas imaju isto sazvučje kao na otvaranju pre tri veka, kada ih je pomazio lično Johan Sebastijan Bah, dominira svojom lepotom i visinom. Oko nje su se elipsoidno poređali hoteli, restorani, pivnice. U restoranu Kurfurstenšanke doživljavamo prelepe trenutke uz valcere sa ozvučenja. Osnovan 1708. godine, pun antikviteta i sjajnih slika (fresaka), sa osobljem u narodnoj nošnji, uglavnom je pun lokalnog življa. To je znak da je kvalitetno, ali ne i skupo. Cene su normalne čak i za srpske standarde. Lokalno pivo u kriglama, radeberg, podseća na nektar.
Na opšte iznenađenje, u daljini smo ugledali minaret. Da li je moguće da se džamija nalazi u okruženju katedrala? Lokalni vodič Mihaela objašnjava nam da je to u stvari dimnjak ciglane. Toliko liči na islamski verski spomenik da smo bili zbunjeni.
Dvorac Rezidencšlos pleni svojom rustičnom lepotom. Palata Cvinger, napravljena početkom 18. veka, pod svojim okriljem čuva jedanaest muzejskih dragulja. Tokom šetnje, oblaci se nadvijaju nad zlatne oplate kapija i prete da se obruše na veliki plato u sredini Cvingera. Korak se ubrzava, ali kupidoni na kružnoj stazi sprata ne dozvoljavaju da strah od kiše prevlada. Bucmasti anđeli kao da kažu: „Zastani i uživaj“, što i činimo.
Umetnici koje je kralj Saksonije i Poljske Avgust Snažni, inače veliki esteta, slao u Firencu na usavršavanje, uneli su umetnost na velika vrata u ovaj grad. Italijanska škola oseća se u skulpturama, rozetama i na svakom koraku. Inače, legenda kaže da je dotični kralj ostavio preko 360 potomaka sa vaskolikim ljubavnicama. Popisi u to vreme nisu bili precizni, pa niko ne može da potvrdi tačnost podataka. Svi znamo šta je statistika…
Pored toliko istorijskih spomenika i ponuda savremenog nemačkog okruženja, slučajni turista nađe se u haosu. Opera „Die Semperoper“, muzeji svih tipova, fabrika porcelana „Meissen“, samo su deo ponude. Za ozbiljan obilazak morate izdvojiti makar nedelju dana. Ulazak u muzeje skoro svuda se naplaćuje oko 10 eura. Za penjanje na vidikovac i razgledanje sa kupole potrebno je 5 eura i dobra kondicija.
Naleti vetra nagone nas da se mumificiramo u jakne i kape. Novi deo Drezdena liči na mnoge evropske metropole, sa puno pivskog i kobasičarskog šarma. Velike robne kuće u staklenim građevinama prkose zgradama starim vekovima, koje stoje nekoliko stotina metara dalje. Nama sa Balkana sve deluje veoma čisto, mada poznavaoci kažu da je u odnosu na zapadni deo Nemačke ovde ipak za nijansu skromnije i prljavije.
Tramvaji su bešumni, a šine u nivou ulice, pa sam se neprijatno iznenadio kada su prozujali blizu. U spletu robnih kuća u nizu, lutamo u potrazi za ispunjenjem svojih kupoholičarskih potreba. Povremeno uđem u te gigante neimarstva zbog zagrevanja, ali ne ulazim u radnje. Šoping je povoljniji nego ovde i sada, ali dao sam sebi reč da se neću ponašati kao pomahnitali svaštoljub.
Na ulicama nema velike gužve. Radni je dan, tako da se preko milion stanovnika Drezdena i ne primećuje. Turisti su u formaciji grozdova i trče za nekim zastavicama i kišobranima raznih boja i obeležja, fotografišući, a jednim uhom slušajući vodiče koji imaju razrađenu tehniku optimalnog obilaska. Za 78 objekata potrebno je 98 minuta i … zdravooooo. Upale mišića leče se u pivnicama, a lek konzumira oralno. Ko izdrži do kraja, ima sijaset čudnih fotografija i mnogo poluinformacija, ali može da se pohvali prijateljima da je video jedan interesantan detalj Evrope uz nostalgiju istočnih Nemaca, koji kažu da je socijalizam bio bolji. Ko zna? Ja ne. Ako vas put nanese ovamo, slušajte i pratite samo svoje instinkte i nemojte da verujete nikome. Čak ni meni.
30. oktobar 2017.
Sjajan tekst. Jako duhovito i korisno.