Green Turtle Cay, bahamska priča sa Spruda zelene kornjače
Volite li jedrenje? Karibe? Ako volite, onda je ova avantura upravo priča za vas… Put do malih, usamljenih ostrvaca na istoku Bahama… Tamo gde je vreme stalo. Senke gusara su svuda unaokolo. I tirkizno more, beli pesak, crni domaćini i rumeni zalasci sunca…
Grin Trtl Ki (Green Turtle Cay), jedno je od „Spoljnih ostrva“ (Outer Islands), lociranih na Abakou. Abako je skupina ostrva na severozapadnim Bahamima, koji se proteže 130 milja, od Walker’s Cay-a (Šetačev sprud) do Hole-in-the-Wall (Rupa u zidu). Populacija Abakoa je samo oko 10.000 stanovnika, ali tamo nije nimalo dosadno. Naprotiv, u Abakou, gde divlji konji i veprovi još uvek lutaju, postoji izobilje mirnih uvala, napuštenih plaža i nenaseljenih malih ostrva… Idealnih za one kojima treba odmor! Sa svojom fascinantom istorijom, koja uključuje pirate, lojaliste i brodolomnike, Green Turtle Cay će učiniti da vaša poseta bude nezaboravna.
Dva glavna ostrva, Veliki Abako i Mali Abako, oivičena su lancem malih sprudova, koji stvaraju barijeru prema Atlantskom okeanu. Treći po veličini sistem grebena na svetu, leži na istoku – to su Sprudovi Abakoa. Sa prirodno zaštićenim vodama „Abakovskog mora“, područje nam je poznato kao jedno od najlepših područja za krstarenje na svetu. Komercijalni centar Abakoa je Marš Harbor (Marsh Harbour), i na trećem mestu je po veličini na Bahamima. Kako biste mogli da zamislite njegovu veličinu, reći ćemo da ima samo jedan semafor. Dva najvažnija aerodroma na Abakou su smeštena u Marš Harboru i Trežr Kiju (Treasure Cay), iliti Sprudu s blagom.
Green Turtle Cay, ostrvo dugo oko pet, a široko oko jedan km, sa populacijom od samo 400 ljudi, nalazi se na oko 270 km od istočne strane Palm Biča, na Floridi. Ostrvo nudi predivne plaže tokom svoje cele atlantske obale, kao i nekoliko zaštićenih sidrišta na Abakovskom moru (Abaco Sea), uključujući mesta živopisnih naziva kao što su Black Sound, White Sound i Coco Bay.
Istorija
Rani stanovnici Abako Ostrva su bili Aravak (Arawak) Indijanci, koji su, kao i većina Indiosa iz ovih krajeva bili miroljubivi po prirodi, što im nikako nije pomoglo u susretu sa Evropljanima. Nakon Kolumbovog otkrića Novog Sveta, 1492. godine, španski tragači za zlatom su oteli 40.000 Aravaka (muškaraca i žena), i odveli ih u roblje, na svoje posede na Kubi i Latinskoj Americi, tako da je do 1513. godine izvršena gotovo potpuna depopulacija Bahama. Kada je Ponse de Leon stigao na Bahame, 1514. godine, nije našao ni traga od Aravaka! Pošto Bahamska ostrva nisu naročito plodna i nemaju vredne minerale, područje nije brzo privuklo nove stanovnike, i ostalo je nenaseljeno skoro 100 godina nakon nestanka Aravaka. Tokom 16. veka, Bahami su bili samo stanica na dugom putovanju jedrenjaka, natovarenih zlatom i srebrom iz Meksika i Kariba, koji su se vraćali u Španiju. Međutim, vode Bahama, čije ime je nastalo od španskog „bajamay“ (bahamaj) što znači „plitko“, potopile su suviše španskih brodova. Nakon gubitka 17 brodova natovarenih blagom, na grebenima Abakoa, Španci su počeli da izbegavaju ostrva. Međutim, postoji jedan ostatak španske vlasti: to su divlji konji koje su Španci doveli, i koji još uvek lutaju ostrvima, tako da se često mogu videti na Velikom Abakou. Potom je došla Francuska, koja je probala da osnuje „Lucayoneque“, koloniju na Velikom Abakou, 1625. godine. Prvi Francuzi koji su došli, primetili su sjajna sidrišta, obilje sveže vode, i divlje svinje (koje i danas tamo lutaju, kao što rekosmo). Međutim, oni su netragom nestali, a razlog nestanka Lucayonequea i ranih francuskih stanovnika iz Abakoa nije zabeležen.
Piratsko doba
Nakon Francuza došli su gusari! Navigacioni izazovi koji nude vode Bahama, ponudili su nove mogućnosti piratima. Nedostatak organizovanog društva i vlade, bilo je idealno mesto za one koji se kriju. Čarlstaun (Charles Town), kome je kasnije ime promenjeno u Nasau (Nassau, danas glavni grad Bahama), na ostrvu Nju Providens (New Providence) bio je baza delovanja stotina pirata, uključujući i slavnog Edvarda Tiča (Edward Teach), zvanog „Blackbeard“ (Crnobradi). Abako, i ostala spoljna ostrva Bahama, postala su mesto gde su pirati dolazili da očiste i poprave trupove broda, u plitkim uvalama i zalivima. Coco Bay, White Sound, Black Sound i Bluff Harbour, bile su popularne lokacije za piratski „rad“ na Green Turtle Cay-u. Čist trup je bio od suštinskog značaja za brzinu, jer je brod morao da pretekne svoju metu i pobegne pred goniocima. Kralj Džordž I je 1718. godine ponudio amnestiju svim piratima, i poslao kapetana Vudsa Rodžersa (Woodes Rodgers) u Čarlstaun, kao novog guvernera Nju Providensa, sa namerom da okonča pirateriju na Bahamima. Crnobradi je odbio kraljevu ponudu i otplovio za Karolinu, kako bi tamo nastavio svoju uspešnu karijeru. Čarls Vejn (Charles Vane i njegova posada) su bili jedini pirati koju su odlučili da se drznu i odbiju kraljevu amnestiju, a da pritom ostanu u Čarlstaunu. Po dolasku kapetana Vudsa Rodžersa u luku Nju Providensa, Vejn je brzo shvatio da mu je brod zarobljen. Pirat je pokušao da prihvati kraljev oprost, uz uslov da može da zadrži ukradenu imovinu koji je stekao tokom godina gusarenja. Kapetan Rodžers nije pristao na njegove „humane uslove“, i tokom jedne noćne diverzije, Vejn i njegova posada uspeli su da pobegnu iz Čarlstauna u zaštićene uvale i zatone Green Turtle Cay-a u Abakou. Vejn je posle svega uhvaćen, a njegova brojna piratska dela su bila veoma dobro dokumentovana tokom suđenja. Ovo suđenje nije imalo srećan tok po njega, tako da je Čarls Vejn 29. marta 1790. godine obešen.
Moderna istorija
Moderna istorija Green Turtle Cay-a počinje sa krajem Američke revolucije. Stanovnici SAD koji su želeli da ostanu lojalni Britanskoj kruni, došli su iz Nove Engleske posle proglašenja američke nezavisnosti. Posle toga, počele su da pristižu i porodice iz Virdžinije i Karoline. Prvi stanovnici imali su nameru da se bave poljoprivredom i stočarstvom, međutim kvalitet zemljišta ih je vrlo brzo odvratio od njihovih namera, i njihovu pažnju usmerio prema moru, koje se pokazalo kao mnogo izdašnije. Pored ribarenja i brodogradnje, rani stanovnici Green Turtle Cay-a spasavali su sadržaj brodova stradalih u brodolomima. Bahamske nautičke karte u početku nisu postojale, a kasnije su bile nepouzdane. Tokom perioda od 1845. do 1870. godine, 40% bahamskog uvoza predstavljala su sredstva uzeta sa postradalih brodova. U jednom periodu, Green Turtle Cay je bio luka od 20 olupina. Iako bi u ovim brodolomima posada često bila spašena i nije bilo puno ljudskih žrtava, vremenom je postalo jasno da nisu svi brodolomi „nesrećan slučaj“. Engleska je odlučila da je Abakou potrebna navigaciona pomoć, kao što su svetionici, kako bi se smanjio broj brodoloma. Lokalni „spasioci“ su se bunili, ali izgradnja svetionika je počela 1838. godine, prvo u Hole-in-the-Wall-u, a zatim i Houptaunu (Hope Town). Uprkos pokušajima stanovnika da sabotiraju gradnju, svetionici su uspešno sagrađeni, i era brodoloma na Abakou je završena…
U vreme Američkog građanskog rata, možda kao rezultat uticaja pirata i brodolomnika, bahamska privreda je postala veoma vešta u stvaranju profita od krijumčarenja. Tokom Građanskog rata u SAD, Nju Plimut na Green Turtle Cay-u je pružao utočište za begunce od konfederalne blokade. Tokom godina prohibicije u SAD, krijumčari ruma prolazili su Golfskom strujom kako bi isporučili svoju zabranjenu robu.
Bahami su dobili punu nezavisnost od Engleske 1973. godine. Međutim, potomci lojalista ostali su odani kruni do samog kraja… 1972. godine, kada je osnovana nova bahamska vlada grupa lojalista iz Abakoa je poslala Kraljici peticiju sa zahtevom da se odvoje od Bahama i ostanu britanska kolonija. Peticija je odbijena.
A ovako je izgledao naš put…
U leto 2002, krenuli smo jedrenjakom da oplovimo oko severa Bahama. Ostrva su grupisana oko dva veća ostrva: Velikog Bahama i Abakoa i uglavnom su daleko od velikih turističkih mesta, te su slabo naseljena. Prvo mesto na našem kursu, posle14 sati jedrenja od Fort Loreldejla, bila je granična stanica Vest End, gde mislim da se carinici jos uvek čude našim pasošima i imenu zemlje za koje nisu nikada čuli. Istog dana smo nastavili dalje i prenoćili pored malog nenaseljenog ostrva zvanog Mangrove Cay. Nenaseljeno je ljudima, verovatno zato što su ga komarci prvi osvojili i, čini mi se, čekali samo nas da se prisete šta je dobar obrok tako da smo prespavali na brodu zatvorenih prozora. Sledećeg jutra smo nastavili dalje prema istoku i posle par sati jedrenja stigli do prvog naselja: Fokstauna (Fox Town). Naselje ima oko stotinu stanovnika, poštu, dve benzinske pumpe, dve trgovine, osnovnu školu sa jednim razredom i jedan restoran sa najboljom morskom hranom na svetu.
Restoran je obično zatvoren, ali se otvara čim se pojavi brod na horizontu i stranci koji su odlučni da jedu. Lokalno stanovništvo se bavi ribarenjem i snabdeva turističke centre sa svežom morskom hranom. Po celom mestu se mogu naći brda praznih školjki, koje domaće stanovništvo ne sklanja posle čišćenja jestivog dela. Naručili smo jednu od bezbroj verzija konča (conch), školjke koja se i kod nas može naći kao ukras. Kao detetu, baka mi je govorila da mogu da čujem zvuk mora kako šumi, ako školjku naslonim na uho. Na Bahamima sve spremaju od te školjke: konč sa jajima, supu od konča, salate od konča… Samo nisam videla kolače napravljene od istih, ali sam sigurna i da njih prave.
Iz pošte smo probali da se javimo svojima, ali kako operator nije čuo za zemlje bivše Jugoslavije, najbliža zemlja koju smo mogli nazvati je bila Kostarika. Tamo nismo znali nikoga, tako da nismo ni zvali. Razglednice nismo slali jer po rečima skipera, obično putuju do Amerike dva do tri meseca, a do Balkana nije izvesno da li će stići.
Naredna tri dana smo jedrili još stotinak milja prema istoku, stajući samo da ulovimo školjke za večeru i prespavamo. Školjke se love vrlo jednostavno, jer se one polako kreću preko trave i ostavljaju trag tako je vaše samo da pratite tragove, i naći ćete ih. Domaće stanovništvo ih lovi iz čamca nekom dugačkom motkom i hvataljkom na kraju, a pošto mi nismo imali na raspolaganju takve napredne uređaje, maska i peraja su bile dovoljne.
Svako veče je bilo začinjeno neverovatnim igrama boja prilikom zalaska sunca. Poslednje ostrvo prema istoku na koje smo naišli, čudnog je imena: Green Turtle Cay. Bahame su, kao što znamo, naselili lojalisti (prema britanskoj kruni), uzaludno čekajući britansku armiju da dođe posle proglašenja američke nezavisnosti. Verovatno da bi ublažili nostalgiju i da bi se čekanje prekratilo, većina naselja nosi imena gradova iz Velike Britanije, pa tako i Nju Plimut (New Plymouth), koji leži na južnom vrhu Green Turtle Cay-a. To je naselje iz 18. veka, koje ima „šmek“ morske luke iz Nove Engleske, sa svojim drvenim kućama i kolačima sa đumbirom. Uske ulice istorijskog Nju Plimuta su ispunjene istrošenim kolibama sa prozorskim kapcima jakih boja. Tempo života u Nju Plimutu, osvežavajuće je spor, a osnovni vid transporta u gradu, predstavljaju vozila za golf. Parliament Street, koju možete videti na jednoj od slika, predstavlja glavni put kroz grad, a cela njena dužina se laganim hodom može proći za manje od 10 minuta. Lokalno stanovništvo je veoma prijatno i gostoljubivo, tako da ćete čak i tokom kratkog boravka na ostrvu, brzo razviti prijateljstva, koja mogu potrajati za ceo život. Sve u svemu, lepo i čisto naselje, koje živi od snadbevanja nautičara raznim potrepštinama. Jedno od mesta koje posetioci Nju Plimuta ne propuštaju da posete jeste „Green Turtle Club“. Posetioci tog kluba, želeći da ostave tragove svoga boravka u ovom delu sveta, napišu ime broda i imena članova posade na novčanici iz svoje zemlje i zalepe na zid. Kako je Green Turtle Cay daleko od Floride i jedno od najistočnijih ostrva severnih Bahama, moji prijatelji i ja smo bili uvereni da smo prvi koji dolaze iz male zemlje sa Balkana. Razgledajući bogatstvo na zidovima i žaleći što nismo poneli bar jednu novčanicu da to i overimo, jer je to ovde tradicija, stali smo u čudu gledajući izbledelu stodinarku sa natpisom Jugoslavija iz 1950-e. Hemijskom olovkom je bilo napisano 1963. godina, i jedva čitljiv potpis – Ante. Znači, ipak nismo bili prvi!
U leto 2003. opet smo krenuli sličnom rutom na Bahame. Od samog početka, bilo je problema sa brodom. Skidali smo jedno jedro jer su se upleli konopci, zatim je pukao „boom“ i pocepao glavno jedro. Srećom niko nije bio na palubi u to vreme inače bi se vratili nazad bez nekoliko članova posade. Malo je nedostajalo da se pokunjeni vratimo. Ipak nastavivši dalje, peti-šesti dan stigosmo do Green Turtla Cay-a i uputismo se u isti klub. Došavši tamo, uverili smo se da stara stodinarka još uvek čeka. Iz džepa smo izvadili, pažljivo upakovanu u nepropusni papir, novčanicu sa likom Nikole Tesle. Velika i kao nova, jer je bila iz doba kada se ni jedna nije dugo zadržavala u upotrebi, novčanica od stotinu milijardi dinara. Upisali smo ime broda, datum i imena članova posade i zalepili je ispod stare stodinarke. Da se zna. Izgledala je čudno, onako bela i nova ispod svih onih starih i požutelih novčanica, ali zub vremena je na njenoj strani i njeno vreme tek dolazi. Za pedesetak godina, izgledaće kao i sve ostale.
Skorašnji komentari