Karta sa lažnim povratkom – snalažljivost ili prevara
Aviokompanije muku muče sa fenomenom takozvanog lažnog povratka, a nedavno je nemačka Lufthansa postala prvi prevoznik koji je tužio putnika zbog ove prakse.
O čemu se radi, o kakvoj malverzaciji je reč i zašto su aviokompanije sada počele da putnicima „uzvraćaju udarac“, analiziraćemo upravo na Lufthansa-inom slučaju.
Putnik je kupio povratnu kartu od Osla do Sijetla preko Frankfurta na letovima ove kompanije, ali se na frankfurtskom aerodromu prilikom povratka nije ukrcao na poslednji let do Osla. Umesto toga, on se ukrcao na let za Berlin za koji je imao posebnu kartu.
Lufthansa traži odštetu od 2.200 evra smatrajući da je putnik prevario kompaniju prilikom kupovine karte, jer je izborom takvog itinerera ostvario uštedu – plativši nižu cenu tarife koja je za tu rutu predviđena umesto skuplje karte koja bi uključivala let do Berlina.
Prvi itinerer je klasična povratna karta koja uobičajeno ima niže cene, dok je drugi itinerer (u avio saobraćaju poznat kao „open jaw“ – otvorena vilica – jer grafički predstavljen izgleda kao znak „<„), skuplji, budući da se putnik ne vraća na mesto iz koga je krenuo, već na drugu destinaciju. Open jaw karte su prema pravilima tarifiranja znatno skuplje od klasičnih povratnih karata, pa je izvrdavanje od ovog tarifnog pravila postalo često baš na način na koji je to uradio putnik Lufthansa-e.
U svetu se ova pojava zove „hidden city“ što bi značilo skriveni grad, dok se kod nas u Srbiji koristi izraz „lažni povratak“. Ova praksa je bila veoma česta do pre nekoliko godina, kada su turističke agencije koje prodaju karte masovno koristile kako bi uz pomoć lažnih segmenata, onih za koje se zna da neće biti iskorišćeni, dobijali niže cene za celokupno putovanje za svoje putnike. To, međutim, odavno nije moguće, jer su aviokompanije, da bi zaštitile svoja tarifna pravila uvele veoma oštre kazne (tzv. ADM-ove) koje se automatski određuju kroz rezervacioni sistem i BSP obračun (međunarodni sistem platnog prometa u avio saobraćaju). Agencije koje prave ovakve itinerere automatski dobijaju kaznu, a ako je sumnjiv itinerer zaista neophodan, onda se agencije moraju obratiti direktno aviokompaniji i tražiti posebno odobrenje.
Surovim kažnjavanjem nepoštovanja pravila prodaje, aviokompanije su uspele da gotovo u potpunosti onemoguće ovu praksu agencija, ali je ona nastavljena kroz druge kanale prodaje. Online sajtovi često imaju zaštite i onemogućavaju putnicima da sami greškom ili namerno naprave nedozvoljeni itinerer. Međutim, postoje i sajtovi koji se u nekim krugovima smatraju „dark web-om“ i koji omogućavaju kupovinu svih vidova jeftinih karata čija cena se određuje korišćenjem rupa u samom sistemu ili grešaka aviokompanija. Jedan ovakav sajt je bio tužen u Americi, gde je uspeo da pobedi sistem i to sada sa ponosom ističe na svojoj naslovnoj stranici.
Problematika je sa pravne strane veoma nezgodna. Dok aviokompanije smatraju da je karta kupljena na način kojim se krše tarifna pravila nelegalna, putnici smatraju da sami imaju pravo da odluče šta će da rade sa kartom koju su platili.
Prema uobičajenim podacima, do 5 posto putnika sa jednog leta se ne pojavi na letu i u tom slučaju njihova karta automatski prestaje da bude validna. Karta se poništava na onom segmentu na kom se putnik nije pojavio. Ako je to neki srednji segment, putnik neće moći da iskoristi kasnije ni neki naredni. Ali ako je to poslednji segment, putnik zapravo gubi samo njega. Taj segment se kod nas zove „lažni povratak“ jer je obično nepojavljivanje putnika na letu znak da on od starta nije planirao da se na tom letu pojavi. Tema je vrlo kompleksna i zahteva ozbiljnu društvenu i stručnu debatu, počev od tarifnih sistema samih aviokompanija pa do toga da li putnici imaju slobodu da sami odlučuju o svom putovanju.
Skorašnji komentari