Još ponešto od Beča

Objavljeno 22. jul 2014. | 0 komentara

Kada pomislim na odmor, pomislim na beg od stvarnosti, opijanje vazduhom u nekom drugom gradu, duge šetnje koje ne umaraju i mnoštvo predivnih fotografija. Ušli smo u autobus, kupili povratne karte i krenuli. Već na početku osećala sam da trajanje vožnje ne može biti toliko dugo. Puno ljudi govorilo je da stižemo kroz osam, devet sati. Puno ljudi iz naše zemlje je već bilo tamo, a mi, mi smo se upravo radovali prestonici Austrije. Ma koliko puta posetili Beč, uvek je postojalo nešto neotkriveno, nešto što pruža nove čari, nešto što i dalje čeka nas.

Deseti po veličini grad Evropske unije leži na reci Dunav i ima oko 1.730.000 stanovnika, ne mnogo dalek od granice sa Slovačkom i na sat vremena od Bratislave. istorijski centar ove metropole važi za svetsku kulturnu baštinu UNESCO-a. istorija Beča duga je oko 4.000 godina. Na teritoriji današnjeg grada nalazilo se prvobitno keltsko naselje Veduina- (nem. Walbach), pa današnji naziv grada Vienna upravo i potiče od ove reči.

Stigli smo na stanicu Erdberg u kasnim popodnevnim satima. Držeći u rukama svoje male putne torbe, moj verenik i ja uputili smo se laganim koracima. Nedaleko od stanice čekao nas je taksi i odvezao do hotela. Raspakovali smo stvari i brzim korakom izašli u šetnju, ne bi li slučajno propustili koji sat udisanja bečkog vazduha. Nije bio prvi put da smo se nalazili u ulici Marihilferštrase (Mariahilferstrasse),a ni kod ŠtefansDom (StephansDom) katedrale, ipak prijatno je podsetiti se. Upravo zato na umu smo imali plan šta sve ne poznajemo a želimo upoznati.

Nakon opuštanja uz pravi austrijski sladoled u „Paolo Bortolotti“ poslastičarici, uputili smo se u ulicu Nojbaugase (Neubaugasse) do kuće morskih zivotinja. „Haus des meeres“. Pred nama se pružala visoka plavo-siva zgrada podignuta 2012.godine, čijih jedanaest spratova je dodirivalo nebo. Još u hodniku, odmah nakon ulaza, može se spaziti akvarijum na plafonu koji spaja prizemlje sa prvim spratom. Tu su nas kroz stako pozdravile neke čudne morske ribe. Kupili smo ulaznice, po osobi jedna košta oko 15 evra. Uz ulaznicu dobili smo i plan zgrade. Na prvom spratu susreli se sa raznim vrstama zmija, zatim iguanom i nekoliko vrsta žaba. Naravno sve te životinje, ponaosob imaju svoje kućice uramljenje staklom, sa originalnim uređenjem životne sredine. Odmah uz stanište pomenutih životinja, nalazi se prostor uređen za mrave.To je jedna duga duga providna cev koja se proteze niz celu zgradu.Omogućava putanju za rad i lakše dopremanje hrane. Stižući na drugi sprat zašli smo u prizor prašume. Oko nas su letele raznolike ptice, na plafonu su visili slepi miševi, levo i desno veliki akvarijumi oivičeni kamenjem, a pod urađen poput divlje staze. Slatkovodne ribe i kornjače zajedno provode vreme u akvarijumima. Interesantna zajednica. Penjući se drvenim stepenicama do trećeg sprata, dobili smo mogućnost gledanja krokodila, iznad kog preliće ptica tukan. Blizu izlaznih vrata koja vode u prostoriju specijalnu za meduze i morske zvezde, obitava nekolicina orhideja. Približiti se meduzama toliko da ih preko stakla možzete dodirivati, zaista je redak prizor. Morska zvezda, san svake devojčice koja je gledala „Malu sirenu“, zaista izgleda očaravajuće. Treći sprat nam je omogućio i susret sa narandžasto-crnom ribicom Nemo iz poznatog crtanog filma. U istom akvarijumu koji je metarskog prečnika nalazilo se jos mnoštvo morskih riba iz velikih dubina, kao i par zaista dominantnih po veličini kraba. Ta crvena kraba imala je oči kao medaljone. Na sledećem spratu nalazilo se obilje papagaja. Odlična prilika za fotografisanje bez potrebe za zumiranjem. Takođe velika drvena terasa i pogled na neku čudnu grupu minijaturnih majmuna. Svaka zivotinja ovde se savršeno stapa sa sredinom. Uopšte nisam imala utisak kao da sam u srcu Evrope. Sledili su spratovi koji su spojeni do dva metara visokim akvarijumom, naravno oivičeni kamenjem, u kom žive ajkule. Plivaju na samo par centimetara od nas. Gledaju nas i mi gledamo njih. Nemamo dodira ali slika govori više od hljadu reči. Zamišljam samo sve one opasne filmove u kojima ajkule otvaraju usta i u jednom mahu gutaju celog čoveka. Moram priznati da je zaista retka prilika takvoj životinji približiti se toliko blizu, a opet bezbedno. Ovde smo potom naišli na kafe-restoran koji pruža uslugu toplih napitaka i brzih jela. Zatim spratovi ispunjeni životinjama koje žive u velikim dubinama mora. One za koje sam sigurna da van tog prizora neću sresti. I najzad na devetom spratu, izašli smo napolje. Pred nama se prostirao čitav grad. To je mesto po kom možete šetati i razgledati sve okolne predele ove metropole. Veče je padalo, sunce je zalazilo, a mi smo se prepustili razgledanju sa visoke pozicije. Deseti i jedanaesti spart namenjeni su salama za konferenciju, u kojima se verovatno raspravlja o životu, načinu ishrane i čuvanju svih ovih životinja. Takođe, na jedanaestom spratu postoji „Ocean`sky“, večernji kafe-bar.

Da „Haus des Meers“ nije najviša tačka u Beču, i da se možete popeti još, svedoči sledeća atrakcija koju smo obišli narednog dana. Ustali smo, doručkovali po izboru jedan od četiri svetska najpoznatija doručka, i već u ranim jutarnjim časovima krenuli prema Dunavu. Bila je to šetnja ispunjena koracima i koracima, potom vožnja tramvajem i kratka vožnja metroom. Prijalo je usputno slušanje drugih jezika. Beč je zaista grad u kome možete čuti različite nacije, videli raznolike kulture i sresti veliki broj ljudi. Kao neki centar sveta. Stigli smo do obala Dunava. Splavovi u kojima dominira atmosfera kao na moru. Miriše voda, sunce jos između oblaka, a muzika već uveliko dolazi sa svih strana. Preko manjeg mosta koji je namenjen pešacima i biciklistima obišli smo svaki deo obale. U nekim kafićima koji su pored same reke, može se probati neki od grčkih, španskih ili portugalskih specijaliteta. Dok se u nekim drugim može besplatno učiti rumba ples. Dovoljno je samo da poručis piće. Karika koja nedostaje pri svakoj šetnji pored Dunava jeste i obilazak velikog dunavskog tornja „Donauturm“. Visok 252 metra, datira od 1964. godine. Sadrži dva sprata sa kružnim pogledom na svaki deo grada, na prosečnoj visini od 170 metara. Na jednom spratu je restoran,a na drugom kafe-poslastičarnica. Kada kažem kružni pogled, mislim na toranj koji u roku od 35 sekundi obiđe krug celog grada a turista može na plafonu pročitati koji deo je dostupan za razgledanje, dok lagano ispija espreso ili gricka omiljeni kolač. Stvaraoci su dočarali svoju zamisao. Nakon kupovine ulaznice od 7,4 evra po osobi, prepustili smo se prvo brzom liftu, zatim šetnji po tornju i naravno kafi i parčetu torte u pomenutom kafeu. Tek tada sam imala utisak da sam na vrhu sveta. Zaista odmor na visokoj nozi. imali smo uvid bukvalno u ceo Beč. Od Pratera do Šenbruna, preko Belvederea i meksičke crkve, do najviše kule Štefansdom katedrale. Ljudi su izgledali poput nemirnih bubica koje stalno negde žure. Automobili iz te perspektive dovoljne su veličine za pčelu. Nakon dovršenog posluženja i odmora za oči, istim onim brzim liftom vratili smo se zemlji. Sledila je jos jedna duga šetnja gradom, kupovina po buticima koji pružaju neverovatna sniženja. Vecera u „Haas und Haas“ restoranu. Odlazak u hotel i isčekivanje novog dana.

Bilo je jutro, sunce se uveliko smešilo, a mi smo nakon kratkog doručka krenuli do sledeće atrakcije. Pred nama je otvorena velika crna kapija, more turista koji jure s jedne na drugu stranu, a daleko unutar kapije protezao se jedan od najvažnijih kulturnih spomenika Austrije, palata Šlos Šenbrun (Schloss Schonbrun). Od 1696. godine ova građevina oduzima dah. U devetnaestom veku car Franc Jozef zajedno sa svojom suprugom Elizabet Sisi i njohovo šesnaestoro dece, najveći deo svog života proveo je u pomenutoj palati. Tokom dvadesetog veka ovde su održani istorijski svečaniji događaji, poput sastanka Džona Kenedija i Nikite Hrusčova. 1996.godine UNESCO je palatu uvrstio u listu svetske kulturne baštine. Ulaznica se kupuje kao kombinovana.To znači da sami birate koji deo dvorišta zajedno sa palatom želite da obiđete. Kupili smo „Classic Pass“ ulaznicu koja po ceni od 18,5 evra obuhvata obilazak palate na 3 do 4 sata, audio vodič na srpskom jeziku, šetnju po lavirintu, šetnju po velikom dvorištu i vrtu, i naravno pogled sa terase „Gloriette“. Veličanstven je osećaj hodati po sobama palate, slušati klasičnu muziku uz priču na srpskom jeziku, o ljudima koji su tu obitavali. Upoznala sam prelepu caricu Sisi i njenu veoma dugu kosu. Elegantnost njenih odaja. Mesto na kom su se igrala njihova deca. Krevet u kom je car Franc Jozef dočekao kraj života. Na našu žalost unutrašnjost palate zabranjena je za fotografisanje. Mogli smo samo da gledamo, a uspomene da ostaju u sećanju. izašli smo u drugi deo dvorišta. Šest raspoređenih predela obeleženih cvećem, a između njih staze za šetnju. Desno je bio lavirint urađen od žive ograde, zatim najstariji zoološki vrt u Evropi, a levo se prostirao široki park prepun veverica. Veverice su bile pitome i tražile da ih počastimo žirovima, kikirikijem ili pistaćima. Kada pogledamo duž prostranog dvorišta naspram ulaznih vrata palate, na ne mnogo velikom uzvišenju nalazi se „Gloriette“ terasa. Put do nje nije jednostavan. Sunce je bilo poprilično jako, a mi smo pešačili stazom u cik-cak. Kada smo se popeli, ugledali restoran i poslužili se pićem. Odmarali oči u pogledu na široku rezidenciju i gomilu drveća, ptica i nekih dalekih zgrada u gradu. Beč je izgledo tako daleko, nisam imala utisak kao da je ova palata deo njega. Naravno da smo upravo na ovom mestu napravili nekoliko slika. Naša sledeća stanica nakon silazka u sredinu dvorišta bila je obilazak zoološkog vrta. Najstariji zoološki vrt u Evropi postoji još od daleke 1569. godine. Sadrži ne samo veliki broj divjih životinja, čak i zaštićenih vrsta, nego i domaće životinje, ali i botaničku baštu sa retkim i egzotičnim biljkama. Ulaznica se kupuje posebno, po ceni od 16,5 evra po osobi, ukoliko niste već kupili kombinovanu „Gold Pass“ koja košta oko 40 evra. Pored staništa svake životinje stoji natpis sa informacijama o prosečnoj visini, težini, godinama života, načinu ishrane, da li je životinja ugrožena ili ne, da li je zaštićena zakonom. Specifičan način za opstajanje jednog ovakvog zoološkog vrta upravo je to što veliki deo živi u zajednici. Na jednom ograđenom staništu druže se nosorog i srna, na drugom beli medved i nedaleko od njega foka i pingvini, na trećem različite vrste majmuna, a na četvrtom koale i kenguri. Kako se ljudi dosećaju raličith ideja za doprinos ovom vrtu,tako su parovi po venčanju poklanjali klupe za besprekoran pogled na životinje. Prošli smo pored nekolicine klupa na kojima je zlatnim slovima pisalo po dva imena i datum venčanja. Kada je i obilazak zoo vrta bio pri kraju, a s obzirom da nam je ostalo par sati do mraka i još samo jedan dan za uživanje, pustili smo korak niz ulice ovog divnog grada, vratili se u hotel na večeru i sabirali utiske.

Sutradan, pre kupovine suvenira i ponovnog pakovanja garderobe u torbe, ostala je još jedna atrakcija za koju smo čuli. Štefansdom (StephansDom) katedrala sa svojim visokim tornjem. Ova katedrala dominira još od dvanaestog veka, a sedište je bečke nadbiskupije. Toranj u gotskom stilu, najsigurniji je putokaz ka centru grada, jer se ova katedrala nalazi na Štefansplac (Stephansplatz) trgu, koji je i sam centar Beča. Unutrašnjost katedrale posetili smo kratko, ulaz je besplatan, a gužva dovoljno velika. Pravi izazov bila je poseta velikom tornju. Po ceni od 4 evra po osobi krenuli smo putem 343 stepenika do vrha tornja. Naravno da nema lifta i da su stepenice uzane, koliko da se možemo zaobići sa onima koji silaze. Ne preporučujem penjanje odmah nakon ručka, već samo praznog stomaka. Dah brzo zastaje. Imali smo sreću da smo ovde bili u toku dana, da je kojim slučajem bio mrak jeza bi me obuzela. Međutim, nakon svih tih teških koraka do vrha, zaboravili smo kada smo na drvena vrata sa starinskom kvakom ušli u predeo iz kog možemo videti ceo grad. Dugo je ova građevina važila za najvišu u Evropi. Uistinu niža je od tornja kod Dunava, ali je neuporediva razlika što do vrha prvog tornja koji sam pomenula (Dunavskog) stižemo liftom, a do vrha tornja katedrale Svetog Stefana služeći se svojim nogama. Pogled je čaroban, a kakav bi i bio kada smo bili svesni svoje visoke pozicije. Fotografisanje je dozvoljeno, iskoristili smo tu mogućnost. Spuštanje do izlaza bilo je brže i lakše. Opet smo bili u glavnoj ulici, na glavnom trgu, šetali i kupovali. Kada smo uzeli i poslednji suvenir, magnet za frižider sa slikama Beča, uputili se ka hotelu i pokupili stvari. Na istoj onoj stanici Erdberg čekao je autobus, i onih 8,9 sati putovanja u našu Srbiju.

Nije ovo bio prvi put da posetimo prestonicu Austrije. Sigurna sam da nije ni poslednji. Za neki sledeći susret sa Bečom, ostavili smo najstariji luna park u Evropi – Prater, rezidenciju Belvedere, meksičku crkvu, ruski spomenik, Hundavasa selo (Hundertwasser) i mnoge druge atrakcije za čiji obilazak nije dovoljno nekoliko dana. Kao što rekoh, ma koliko puta obišli Beč, uvek ostaje nešto neotkriveno, nešto što čeka na vašu posetu, čeka na vaš pogled, utisak i komentar. Auf Wiedersehen! Do sledeće poste.