Industrijski turizam: danas turista, sutra mušterija
Da stara, napuštena fabrika ili rudnik mogu postati turističke atrakcije, verovatno zvuči čudno, ali kako se u današnje vreme gotovo svaka ambijentalna celina može prilagoditi određenom obliku turizma, ni oni ne moraju pasti u zaborav
Industrijska revolucija, koja je započela u 17. veku, zauvek je promenila svet, ali je za sobom ostavila tragove koji i danas donose milionske prihode. Industrijski turizam se može definisati kao turizam koji uključuje posete industrijskim pogonima i postrojenjima, i upoznavanje sa proizvodnim procesima i industrijskim nasleđem određenog područja. Ukoliko se nalazite u poseti nekom evropskom gradu ili regiji, velika je verovatnoća da ćete naići na staru fabriku koju slobodno možete posetiti i tako steći novo iskustvo vezano za same proizvode, proizvodni proces, ali i istorijski razvoj tog područja.
Prilično je teško izdvojiti „industrijske“ turiste od ostalih i utvrditi njihov tačan broj, s obzirom na to da se atrakcije industrijskog nasleđa većinom posećuju usputno, odnosno kao komplementarne. One u većini slučajeva nisu dovoljno turistički atraktivne da bi turisti došli samo zbog njih, ali umnogome obogaćuju ponudu i identitet destinacije. Fabrike mogu biti odlična osnova za produženje turističke sezone, ukoliko poseduju adekvatnu uređenost i atraktivnost da privuku školske ekskurzije i studente, stručnjake iz srodnih privrednih grana, ali i potomke nekadašnjih radnika i slično.
Ambijentalne vrednosti koje čine osnovu industrijskog turizma su najčešće fabrička postrojenja, radnička naselja, zanatske radionice, skladišta, transportni sistemi, stare i savremene industrijske celine.
Kao što se u današnje, informatičko vreme, ljudi sa čežnjom prisećaju života u ruralnom ambijentu i rado plaćaju da bi seljaku pomogli da nahrani stoku, pokosi livadu ili obere voće, tako i čežnja za industrijskim društvom polako dolazi na red. Fabrike koje se ne oslanjaju samo na svoje proizvode ili žele da ostvare dodatne prihode i steknu popularnost i dobru reklamu nude turistima mogućnost da se oprobaju kao radnici, nauče nešto novo, sami naprave svoj suvenir i za to još i plate. Ova aktivnost ne iziskuje velika ulaganja, neophodna je samo dobra ideja, dobra organizacija, malo inventivnosti, marketinga i brige za bezbednost posetilaca. Ostalo sve dolazi samo po sebi, tako barem pokazuju iskustva sa Zapada.
Da napušteno postrojenje ne mora nužno da znači ekološku katastrofu i propast, govore mnogobrojni primeri iz sveta. Odličan primer tendencije da se slabosti pretvaraju u prednosti je industrijski gradić Šarlroa u Belgiji (postoje direktni letovi iz Beograda kompanijom WizzAir). On nosi epitet najružnijeg grada u Evropi, i zahvaljujući tome, uspeo je da postane turistička atrakcija.
Šarlroa je nekada bio među vodećim industrijskim centrima Evrope, da bi devedesetih godina prošlog veka zapao u krizu, pozatvarao fabrike jednu za drugom, a stope kriminala i nezaposlenosti su postale veće nego ikad. Grad je uskoro dobio epitet najneatraktivnije destinacije, ne samo u Belgiji, već i u Evropi. Međutim, jedan mladi čovek po imenu Nikolas Bisart, dosetio se načina kako da posebnost svog rodnog grada iskoristi za opšte dobro, ali i sebi obezbedi prihode za život.
Njegov „gradski safari“ po gradiću Šarlroa se pokazao kao pun pogodak. Turiste vozi sopstvenim automobilom kroz polunapušteni grad i priča im priče kako je to sve nekada bilo, dok lagano klize kroz scenografiju nalik onoj iz serije „Life After People“. On razrušene objekte tretira kao spomenike koji pokazuju kako brzo civilizacija može nestati. Iako neki sugrađani njegov projekat smatraju suludim, grad već prerasta u nesvakidašnju turističku atrakciju, a Nikolas svakodnevno prima najave i naplaćuje obilazak 25 eura po osobi.
O industrijskom turizmu počelo je da se razmišlja i kod nas. Kao nekadašnja industrijska sila mi svakako imamo šta da ponudimo svetu, mada toga, nažalost, nismo svesni, ili barem ne pratimo svetske trendove. Naši najjači aduti mogu biti, na primer, Kolubara, koja posle eksploatacije izgleda kao mesečeva površina. Na redu je revitalizacija čitave oblasti, zaštita šume i jezera nastalih pronalaženjem izvora mineralne vode, izgradnja turističke infrastrukture i, naravno, puteva. Nadajmo se i da će najveća termoelektrana jugoistočne Evrope – Nikola Tesla A, uskoro postati turistička atrakcija. Prateći svetske trendove i menadžeri TE u Obrenovcu odlučili su da, poput najvećih svetskih industrijskih postrojenja, otvore kapije svima koje zanima kako se pravi struja.
Kako turizam može pomoći jednoj fabrici?
Može joj biti odlična reklama, povećati prepoznatljivost, kreirati brend, poboljšati imidž, otvoriti nova radna mesta, privući investitore, probuditi osećaj ponosa kod radnika, približiti je javnosti, odnosno konzumentima proizvoda, obezbediti prihode od ulaznica, aktivirati prodavnicu suvenira, restoran i dodatnu infrastrukturu koja je na raspolaganju zaposlenima, kao i posetiocima.
Kako jedna fabrika može pomoći lokalnoj zajednici?
Uključivanje fabrike u turističku industriju može umnogome doprineti zajednici, ali prvenstveno u dve sfere. Jedna je ekonomski momenat, koji se razvija na osnovu poboljšanja prepoznatljivosti destinacije i povećanja broja turista. Drugi je edukativni momenat, od koje i sama ima koristi, poboljšavajući svoj imidž i privlačeći mlade ljude – potencijalne radnike ili kupce. Svaki učenik, student, pa i običan turista, izaći će odatle sa novim saznanjima. Ovaj vid turizma u većini slučajeva nije sezonskog karaktera, tako da može funkcionisati tokom cele godine. Takođe je moguće, i sve popularnije, promovisati aktivnosti usmerene ka zaštiti životne sredine, donirati sredstva u te, kao i druge dobrotvorne svrhe.
Mnogi projekti, kao što je na primer, raspisivanje konkursa za dizajn suvenira, zaštitnog znaka ili maskote, može doneti benefite obema stranama. Kreativnim ljudima nagrade i slavu, a fabrici gotove ideje koje samo treba komercijalizovati. Neke fabrike su uvidele da je zarada od prodaje ulaznica neznatna u odnosu na zaradu od prodaje suvenira, pa ulaz više i ne naplaćuju.
Sjajni primeri „fabričkog“ turizma
Džon Ketberi (John Cadbury) je 1824. godine otvorio malu bakalnicu u Birmingenu (Birmingham), da bi 1831. odlučio da se ozbiljnije posveti proizvodnji tečne čokolade, svog najpopularnijeg proizvoda. Posetioce je već 1879. godine počeo da vodi u razgledanje fabrike, i tako je sve do danas, kada Ketberi svet (Cadbury World) predstavlja najveću turističku atrakciju u Birmingenu i okolini. Ljudi obožavaju čokoladu i radoznali su da vide kako ona nastaje, od čega se pravi i šta se u fabrici dešava.
Obilasci su prilagođeni svim uzrastima, sa obaveznom degustacijom i šopingom. Godišnje, ova fabrika ugosti više od 600.000 posetilaca, a njihov broj se svake godine uvećava za oko 10 procenata. Razgledanje fabrike Ketberi je sada potpuno samostalna delatnost, sama sebe izdržava i ostvaruje profit. Lokalni hoteli nude sve popularnije aranžmane za „čokoladni vikend“, i upošljavaju 150 lokalnih radnika i veliki broj dobavljača. Najbolja reklama im je lična preporuka, budući da 95 posto posetilaca preporučuje ovu atrakciju svojim prijateljima.
Folksvagenov Autoštat (Autostadt), odnosno Grad automobila, otvoren je u nemačkom Volfsburgu (Wolfsburg) 1. juna 2000. godine, na sam dan otvaranja Svetske izložbe EXPO 2000 u Hanoveru. Folksvagen je uložio 430 miliona eura, kako bi ovaj ogromni kompleks privukao što više gostiju. Ovo je zapravo tematski park za ljubitelje četvorotočkaša, jedinstven u svetu, i omogućuje posetiocima da zavire u dostignuća najmodernije tehnologije. Već u prvoj godini ga je posetilo 2,3 miliona turista, što je bilo duplo više u odnosu na očekivanja. U prvih 10 godina prodato je 20 miliona ulaznica, a park ima i sopstveni hotel Ritz-Carlton.
Svaki od brendova u okviru Folksvagen grupe, a to su pored Audija, Škode i Seata, još i Lambordžini i Bentli, prezentuje svoju jedinstvenu filozofiju u zasebnim paviljonima. Kroz vrata parka svakodnevno prođe 6.000 ljudi, a vikendom i do 55.000. Više od polovine njih su povratnici, petina od kuće pređe put duži od četiri sata vožnje, a za obilazak je moguće birati neki od 16 svetskih jezika. Park je postao najveća turistička atrakcija Donje Saksonije i drugi najpopularniji tematski park u Nemačkoj, uvršten među prvih 10 turističih destinacija u državi.
Kako kupci mogu sami da preuzmu kupljeni automobil u fabrici (a njih 160.000 godišnje to i radi), ove goste tretiraju sa posebnom pažnjom. Kako u upravi Autoštata s ponosom kažu, njihovi kupci ostvaruju snažnu emotivnu vezu sa proizvođačem, gledaju kako je njihov mezimac nastao, upoznaju ljude koji su ga sastavljali i ostaju lojalni brendu. Razgledanje Autoštata pojačava vezu između proizvođača, prodavaca i kupaca, jer u suštini, ideja industrijskog turizma je pretvoriti turistu u mušteriju.
Ako se zaputite ka Veneciji, uplatite izlet na ostrvo Murano i zavirite u magiju izrade najcenjenijeg stakla na svetu. Za njihovu prodavnicu biće vam potrebne pozamašne sume, ali i strpljenje dok dođete na red, budući da će ispred vas zasigurno biti red turista-kupoholičara sa Istoka.
Kako je lako spojiti zabavno sa korisnim dokazuju i uspesi muzejskih postavki u pivarama, vinarijama i destilerijama širom sveta. Džek Denijels (Jack Daniel’s) u državi Tenesi prima turiste već vek i po. Setite se Karlsberga (Carlsberg) u Kopenhagenu i Hajnikena (Heineken) u Amsterdamu. Poseta započinje šetnjom kroz fabrička postrojenja, a završava, naravno, degustacijom i gift šopom.
Širom Evrope napuštene fabričke hale se pretvaraju u sportske centre, izložbene prostore i koncertne dvorane. Delovi starih mašina su deo originalnog enterijera, vozići za transport robe sada imaju sedišta, a turisti naprosto obožavaju svoje fotografije sa šlemovima. Ljudskoj prirodi je svojstvena radoznalost, gladni smo saznanja kako šta funkcioniše, zato je i emisija „How it’s made“ stekla toliku popularnost.
Još novih saveta pročitajte ovde.
Skorašnji komentari