Baku – grad plamtećeg razvoja
Ako vas put dovede u Azerbejdžan i sa sobom nosite proizvode ili suvenire iz Jermenije (sa kojom se Azerbejdžan graniči, ali je granica između dve neprijateljske države zatvorena), spremite se za neprijatnosti.
Oni koji putuju ovim delom sveta, trebalo bi da se barem grubo upoznaju sa nekim čudnim pravilima i običajima. Uz granične formalnosti vezane za pasoš, vize i carinu, kao čin tople dobrodošlice, uslediće detaljan pregled prtljaga, pomalo neprijatan, ali, za azerbejdžanske brkate graničare pod šapkom gotovo sveti čin. Među stvarima u koferu našli su se i suveniri iz Jerevana (grada o kome možete čitati ovde), magneti za frižider, boca vina od nara i jedna knjiga o glavnom gradu Jermenije. Svi pomenuti artikli su jednostavno oduzeti, uz potpisivanje dokumenta u kome se to navodi. Welcome to Azerbaijan, drsko odbrusi šef smene na moja pitanja i negodovanja. Tako su frižideri mojih prijatelja ostali bez jednog magnetića iz zemlje u koju se ne putuje tako često. Dobro, uljuljkivao sam se, nadajući se da je to prva i poslednja neprijatnost u ‘zemlji vatre’. I bio sam u pravu.
Noćni voz iz Tbilisija (čiji kvalitet prevazilazi sve ono na šta smo mi navikli, uprkos skromnoj ceni karte od 20 evra), preko istoka Gruzije i pustinja centralnog i zapadnog Azerbejdžana, nakon 12 sati vožnje, vodi ka na jednom od koloseka moderne, centralne železničke stanice Bakua. Baku, ili Bakije, tog oktobarskog jutra mirisao na kebab i ajran, izgledao je umiveno, popločan mermernom ozbiljnošću policajaca kojih, ispostaviće se, ima na svakom ćošku. Njihove ljubičaste, zelene ili uniforme neke druge boje, u zavisnosti od toga kom rodu pripadaju, zaista ulivaju sigurnost ne tako brojnim turistima. Domaćini su, može se slobodno reći, blago nezainteresovani za malobrojne turiste, a znanje engleskog jezika je turistima praktično neupotrebljivo. Azerbejdžanci uglavnom pričaju svoj jezik i ruski. Kako i ne bi kada su sa Rusima u ovom ili onom formatu proveli preko sedam decenija.
Ono u čemu je Azerbejdžan prvi u svetu jeste uvođenje sekularnosti. Još pre slavnog Mustafe Kemala Ataturka, razdvojene su verske institucije od države pa, iako bi se očekivalo, budući da se radi o islamskoj državi, pozivi mujezina na molitvu ne odzvanjaju gradom preko razglasa džamija. Nih ima, ali vernike u svoje bogomolje pozivaju nenametljivo.
Ono što je iz korena promenilo zemlju jeste gas kojim ova zemlja obiluje. To su shvatili najpre naftni baroni koji su još krajem devetnaestog veka otkrili ovaj ‘kavkaski Eldorado’ i uspostavivši ovde sedišta svojih kompanija, promenili iz korena lice Bakua. Među njima je bio i Ludvig Nobel, rođeni brat slavnog Alfreda, koji ovde osniva svoju kompaniju za proizvodnju petroleuma ‘Branobel’. Tih godina počinju da niču velelepne vile i od ribarskog mesta, Baku počinje svoje putovanje do moderne svetske metropole koja se stalno iznova gradi, preuređuje i ulepšava.
Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.
Usud potcenjivanja ili jednostavno, neočekivanja, prosečnog turistu može ošamariti na svakom koraku. Otmene višespratnice koje se šepure duž bulevara ka obali mora, njihove ukusno, veštom rukom arhitekte nacrtane terase, poslovne zgrade koje šljašte, pedantno popločani trotoari kojima užurbano koračaju Azeri žureći na utakmicu svog omiljenog fudbalskog kluba Karabag, koji se prošle godine takmičio u prestižnoj Ligi Šampiona. Oni koji vole fudbal sigurno se sećaju Gurbana Gurbanova, dželata jugoslovenske reprezentacije u tamo nekim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo početkom dvadesetog veka. Kad smo već kod sporta u koji azerbejdžnska vlada promoviše i u koji puno ulaže, treba istaći zapanjujuću vest sa svetskog prvenstva u atletici, održanog prethodnog leta u Londonu: Turčin, naturalizovani Azerbejdžnac, Ramil Gulijev, postao je prvak sveta u sprintu na 200 metara, pre Useina Bolta i ostalih favorita. Ova vest je dodala vetar u leđa investiranju sport pa se objekti u kojima se trči, šutira lopta ili pliva, sveprisutni ili su u planovima gradskih otaca. Uz sve ovo, Baku je jedan od 12 gradova domaćina Evropskog prvenstva u fudbalu 2020. godine“.
Da rešimo jednu trivijalnu dilemu: je li Kaspijsko jezero ili more?
Vodena površina sa svih strana uokvirena kopnom bi se po definiciji nazvala jezerom. Ipak, voda u Kaspijskom jezeru je slana i radi se u stvari o „zarobljenom“ moru. Njegova nadmorska visina je „negativna“ i ono leži na 29 metara ispod površine mora. Obiluje ribom, i naftom, a njegova voda zpljuskuje obale pet evropskih i azijskih zemalja. Promenada koja vijuga uz obalu je bogom dana za šetnju. Za znatiželjne tu su Muzej tepiha, toplo uređeni parkovi sa čijih se travnjaka u jesen brižljivo sakuplja lišće, kompleks ‘Mala Venecija‘ sa kanalima, mostovima i luksuznim restoranima koji ‘teleportuju’ posetioce pravo ka dragulju Jadrana.
Šta to zapravo treba videti u Bakuu?
Savremeni simbol grada, ‘plamteće kule‘, su nešto što fascinira svakog ko dođe u ovaj grad. One su brend Bakua, ima ih tri, a najuočljivije su noću, kada ih neonska svetla obasipaju fantastičnim koreografijama koje plešu po staklenim fasadama. Visoke su po 182 metra, građene su 5 godina i imaju zadatak da uliju strahopoštovanje onih koji ‘zure’ u njih. U podnožju jedne od njih nalazi se salon automobila ‘Lamborghini’, namenjen Azerbejdžancima koji mogu sebi da priušte neki od basnoslovno skupih modela.
Nedaleko odatle, uz jedne od brojnih zgrada vlada ove zemlje, nalazi se Park mučenika – šehida. Aleja grobova onih koji su položili život devedesetih godina prošlog veka u borbi sa Rusima, u temelje ove mlade evroazijske države, izaziva duboko poštovanje. Stotinama onih koji su pod zemljom, ‘sa počasnim pogledom na grad’, mesto u budućnosti je zagarantovano.
Sa obližnje terase uz kupolu pod kojom plamti ‘večna vatra‘, panorama Bakua je i najlepša. Stepenicama, ili još bolje, uspinjačom, stiže se do obale ili jedne od metro stanica koje vode do fascinantnog centra ‘Hajder Alijev‘.
Oni koji šetaju Tašmajdanskim parkom u Beogradu, ovo ime zvuči sasvim poznato. Njegova statua izlivena u bronzi, parnjak po veličini i položaju sa velikim Miloradom Pavićem, spaja Beograd sa Azerbejdžanom, Azare sa Hazarskim rečnikom. Alijev je osnivač modernog Azerbejdžana pre 26 godina i njen prvi predsednik. Brojne institucije, bulevari, trgovi i ko zna šta sve još, nosi njegovo ime. Nakon njegove smrti, 2003. godine, sin Ilham izabran je za predsednika Azerbejdžana, a njegova lepa žena postaće potpredsednica.
Vratimo se na futurističko zdanje iračko-britanskog arhitekte, gospođe Zahe Hadid, koja je angažovana da osmisli i pretvori u javu ovo remek-delo građevinarstva, dizajna i mašte. Građeno je punih pet godina a otvoreno je 2012. godine i u sebi krije preko 57.000 m2 izložbenog prostora, sale za kongrese, sastanke, konferencije, sa stalnim muzejskim postavkama. Osim što veliča kult voljenog predsednika, centar omogućuje posetiocima jedinstveni osećaj da hodaju kroz budućnost zakrivljenim linijama enterijera mlečno bele boje, gde se platforme prepliću sa hodnicima i stepeništima koja vode iz sale u salu, od eksponata do eksponata. Prosto rečeno, neprepričljivo iskustvo koje se ne propušta.
Kao kontrast, bliže obali, stari deo je tu da začini grad orijentom. Njegove zidine kao nekakvo porodično stablo grada, podsećaju na vekove u kojima se nije znalo za gas i naftu. Negdašnja skladišta, pretvorena u suvenirnice, restorane i prodavnice tepiha, zadovoljiće nasušne potrebe turista, a najpoznatiji spomenik je Devičanska kula. Visok 30, a prečnika 16 metara, spomenik je nesrećne ljubavi jedne princeze. U blizini su i moderne i lepe fontane, koje se vešto uklapaju u ambijent parkova kojiih ima svuda po gradu.
Glavna pešačka zona, ulica Nizami, isto je što i Knez Mihajlova za Beograd, Istiklal za Istanbul, Graben za Beč ili Rambla za Barselonu. Prodavnice prestižnih brendova odeće i obuće, restorani i otmene zgrade, hoteli i banke – Nizami se nimalo ne razlikuje od centralnih pešačkih gradskih zona u bilo kojoj evropskoj metropoli. Širvanšah palata je jedna od nekoliko znamenitosti koje su pod zaštitom svetske baštine UNESCO-a. Uz Istorijski muzej, mesto je koje treba posetiti ili barem proći pored njega uz neizbežno fotografisanje. Ipak, najpoželjnije mesto za fotografisanje, za one koji dolaze sa brdovitog Balkana, jeste spomenik Nikoli Tesli, skulptora Omara Eldarova, lociran u jednom od centralnih gradskih parkova. Mesto stvoreno za momente kada srce i ponos zatrepere jače…
Oni koji imaju vremena i oni zainteresovani da vide nešto posebno, trebalo bi da se upute ka brojnim vulkanima blata, kojima zemlja vatre obiluje i koji su smešteni u blizini grada. Putujući ka njima, uz gasna postrojenja koja su na svakom koraku, sirotinjska seoca svedoče da život u Azerbejdžnu nije za sve med i mleko.
Gle čuda, aerodrom, koji po komforu, ambijentu i brzini usluge, može da stane rame uz rame sa najmodernijim svetskim aerodromima, nosi ime ‘Hajder Alijev’. Zbog žala za oduzetim magnetima kupljenim u Jermeniji i balkanskog inata, preskočio sam kupovinu magnetića za frižider sa motivima Azerbejdžana i Bakua u jednoj od suvenirnica na aerodromu. Zemlja koja se iznenađujućom brzinom razvija i i njegove prestonice koji se poput zrna peska, ni iz čega, oblikuje u pravi kaspijski biser.
Skorašnji komentari