Sever Tajlanda, više od turizma!
Kroz zemlju nasmejanih ljudi, plodnih pirinčanih polja, bronzanih nijansi peščanih plaža i gostoljubivog stanovništva vodimo vas često. Neodoljiva kombinacija prirodnih lepota, budističkih hramova, fascinantne istorije i upečatljive kuhinje je slika koju, verujemo, već nosite u sebi. Odlučili smo zato da vas ovog puta povedemo na sever i severoistok zemlje, u ruralne predele, gde netaknuta priroda vodi glavnu reč, gde brojna plemena koja žive u brdima žive život, u koji bi svaki posetilac želeo da zaviri
Čijang Rai
Čijang Rai, nešto tiši komšija čuvene tajlandske provincije Čijang Mai, jedno je od najruralnijih područja u zemlji. Ovu, najseverniju tajlandsku provinciju, priroda je odenula u najlepše ruho, te mami turiste željne autentičnosti i mira.
Polovinu severne granice ove provincije, koja odvaja Tajland od Laosa, formira reka Mekong. Drugu polovinu, koja razdvaja Tajland od Mjanmara, čine planinski venci, a na samoj granici je i reka Ruak (Nam Ruak), koja se uliva u Mekong, na samom vrhu Tajlanda. Ove dve reke formiraju prirodnu granicu između tri države – Laosa, Tajlanda i Mjanmara, a oblast je poznata pod nazivom „Zlatni trougao“. Ova oblast je bivši centar svetske trgovine opijumom.
Plodna dolina reke Mekong na istoku omogućava razvoj poljoprivrede, ali na zapadu, zemlja je suviše planinska i nije pogodna za useve. Jedini usev koji je uspevao na strmim planinskim padinama bio je opijum i zato je Čijang Rai dugo bio centar za trgovinu opijumom u Tajlandu. Zamena useva i drugi razvojni projekti, zajedno sa ubrzanim sprovođenjem zakona potisnuli su trgovinu opijumom preko granice, u Mjanmar i Laos, tako da je slava Zlatnog trougla polako prešla u istoriju.
Danas je ova provincija raj za turiste, buduću da je obdarena prirodnim lepotama, ali i mnogim znamenitostima – ruševinama drevnih naselja i budističkih svetinja, smeštenim u veličanstvenim pejzažima i brdsko-planinskim selima, u kojima žive različita plemena, svako negujući svoj tradicionalni način života.
Za sve ljubitelje prirode, višednevno pešačenje u džungli predstavlja magično iskustvo i pravo mesto za one koji žele da svoje probleme ostave iza sebe, makar na neko vreme. Najbolje vreme za to je od novembra do februara, kada je vreme prijatno, padavine su slabe ili ih uopšte nema, a priroda je u cvatu. Između marta i maja u brdima je suvo, a vreme je prilično toplo.
Jedna od turističkih atrakcija u provinciji Čijang Rai je selo Mae Salong, kineska zajednica smeštena u živopisnom i spokojnom ambijentu tajlandskih brda. Atmosfera neodoljivo podseća na kinesko planinsko selo. Crveni lampioni ukrašavaju prodavnice, kuće su u južnokineskom stilu, a regiju karakterišu i brojna mesta koja posetiocima nude tradicionalnu kinesku kuhinju. U okolini se nalaze brojne plantaže voća, kafe i čaja.
Treking na severu zemlje predstavlja poseban izazov za turiste. Hiljade posetilaca svake godine pešači i istražuje planinske i ruralne predele severnog Tajlanda. Treba, međutim, imati na umu da dug uspon, a potom i silazak niz brdo zahteva odličnu fizičku pripremljenost. Osim toga, neki turisti, kojima se pruži prilika da vide kako funkcionišu tradicionalna društva, osećaju se neugodno dok prolaze kroz plemenska sela i posmatraju svakodnevne aktivnosti njihovih stanovnika.
Neobičan savremeni budistički hram, koji se smatra jednim od najlepših hramova izgrađenih u ovom veku, udaljen je 13 kilometara od istoimenog glavnog grada provincije Čijang Rai.
Izgradnja ove impresivne građevine započela je 1997. godine, a na muralima, umesto tradicionalnih scena iz života Bude, mogu se naći i brojni savremeni motivi. Tokom obilaska hrama posetioci se susreću sa nadrealnim vizijama budističkog učenja. Prikazi superheroja, filmskih zvezda i likova iz crtanih filmova iskombinovani su sa tradicionalnim budističkim motivima. Arhitektura, kao i skulpture koje se nalaze širom kompleksa, veoma su specifični.
Hrama nosi duboku versku simboliku. Bela boja simbolizuje čistotu gospodara Bude, dok ogledala simbolizuju Budinu mudrost koja sija na zemlji i van nje.
Mnoge poruke upućuju na beg od požude, pohlepe i strasti i kretanje ka uzvišenom kroz budističko učenje. Kako bi se stiglo do glavnog hrama, posetioci moraju proći preko dela koji čuvaju demoni, kao i preko mosta iznad okeana sablasnih ruku koje se pomaljaju iz kruga smrti i ponovnog rađanja. Dolazak u glavni hram predstavlja carstvo Bude i prelazak u stanje nirvane.
Nan
Skriveni dragulj Tajlanda, nekada nezavisno kraljevstvo, danas je utočište za putnike koji žele da istražuju prirodne lepote severa zemlje i njegovu kulturnu baštinu. Provincija koja odiše mirom i spokojem smestila se u zelenom pojasu zemlje, na samoj granici sa Laosom.
Ovo ruralno područje izuzetno je atraktivno za posetioce, budući da ga naseljavaju brojne plemenske zajednice, čiji se život odvija daleko od civilizacije, skriven među nanskim brdima. Pomenimo plemena Hmong, N’tin i Khamu. Veći deo stanovništva bavi se poljoprivredom, uzgajajući, pre svega, pirinač i voće.
Nan ima šest nacionalnih parkova. Svakako vredan pomena je zapanjujući Doi Phukha National Park, u čijem sastavu su planine čija nadmorska visina dostiže 2.000 metara. Svojom netaknutom prirodom, koja karakteriše čitav region severa zemlje, Nan se nametnuo kao destinacija za treking. Dovoljno udaljen od „poznatijih“ komšija – Čijang Maija i Čijang Raija, meka je za „samotnjake“ kojima je priroda najbolji saputnik.
Glavni grad provincije može se pohvaliti šarmom, opuštenom atmosferom, zanimljivom istorijom, impresivnim hramovima i dobrim muzejem. Veliki broj simpatičnih restorana i barova pruža utočište umornim planinarima, ali je i mesto predaha onima koji su se opredelili za gradsku atmosferu i eventualno šoping.
Zgrada nacionalnog muzeja u Nanu izgrađena je 1903. godine, kao rezidencija tadašnjeg vladara Nana. U njoj je danas prikazana bogata istorija ovog kraja, evolucija umetnosti kroz razna doba, praćena brojnim antikvarnim predmetima, među kojima se svakako izdvaja crna slonova kost. Muzej posetiocima pruža i informacije o antropološkim karakteristikama domorodaca sa severa zemlje, uključujući i nekoliko manjina koje žive u Nanu.
Lokacija hrama nekada je predstavljala sam centar Nana, dok drevni kraljevi nisu preselili grad na zapadnu stranu istoimene reke. Glavna pagoda izgrađena je od crvenih cigli, u sukotai stilu. U glavnoj Budinoj kapeli nalazi se Budina statua, nazvana „Kišni Buda“ (Prachao Fon Saen Ha), koju žitelji Nana koriste kada treba da dozovu kišu. U kapeli se još nalazi i izgravirana propovedaonica, za koju se veruje da je delo najstarijeg majstora iz ovog kraja.
Loei
Deleći granicu, koju čini reka Mekong, sa Laosom provincija Loei je u mnogo čemu sličnija sa severom zemlje, nego sa ostatkom severoistočne regije Isan kojoj pripada. Loei je perspektivna oblast za razvoj eko-turizma, okružena talasastim planinskim vencima, koje karakteriše bogata flora, ali prepoznatljiva je i po uvek maglovitim planinskim vrhovima. Najmoćnije planine su Phu Kradueng, Phu Luang i Phu Ruea.
Uprkos činjenici da Loei nudi posetiocima brojne aktivnosti na otvorenom i fascinantne kulturne atrakcije, turizam je ovde još u povoju, a regija je, moglo bi se reći, prilično netaknuta. Budući da njen reljef čine brojne planine i reke, klima je ovde vrlo prijatna, ali može biti iznenađujuće hladno zimi i nepodnošljivo vruće leti.
Kultura i tradicija se izuzetno neguju u ovom kraju, pa pored prelepih okruženje, može se podičiti već čuvenim kolorističnim festivalom – Phi Ta Khon. Mnoge spektakularne znamenitosti i uzbudljive aktivnosti čekaju turiste da dođu i dožive sva čuda ove zemlje.
Poljoprivreda nosi ekonomiju Loeia. U selima se uglavnom bave uzgojem makadamskog oraščića, voća i kafe u planinskim predelima, ali i uzgojem banana, susama i kaučuka u ravnici. Međutim, zahvaljujući svojim spektakularnim prirodnim atrakcijama, ukuljučujući nekoliko nacionalnih parkova i reku Mekong, za Loei se može reći da je destinacija u kojoj se eko-turizam ubrzano razvija.
Zahvaljujući prijatnoj svežoj klimi tokom cele godine, bujnoj borovoj šumi i lepom pejzažu rezervat Phu Luang je dom brojnim retkim divljim životinjama. Treking kroz ovaj rezervat zahteva stručnog pratioca, a najbolje vreme za ovu avanturu je između oktobra i maja.
Najbolji, ali najlošije reklamirani festival na Tajlandu, održava se svake godine u Dan Sai-ju. Učesnici prave tradicionalne maske, koje nose na paradi, šetajući (jureći) kroz glavne ulice grada. Tradicionalno maske se nose da bi oterale zle duhove. Smisao maskiranja je čišćenje okoline od duhova i negativne energije, čemu doprinosi i konzumiranje velikih količina lokalnog alkohola. Tokom parade hiljade ljudi juri ulicama, te se ovaj događaj pretvara u haotični festival plodnosti, tokom koga mnogi učesnici nose falusne simbole. Tokom perioda od tri dana, negde između marta i jula (datume svake godine određuju gradski „vračevi“), žitelji grada i okoline, ali i brojni turisti koji se zateknu u Tajlandu, uživaju u atmosferi koju obično prave ovakvi ulični događaji.
Još novih saveta pročitajte ovde.
Skorašnji komentari