Vijetnam – Da Nang, Hoj An i brda Ba Na
Hoj An, Foto: Romacdesigns from Pixabay
Voz na relaciji Hanoj – Da Nang kasnio je u polasku tridesetak minuta. Putnici, svih uzrasta, boja kože, očiju i kose, među kojima su bile i čitave porodice, zajedno su sa stranim turistima i njihovm utegnutim i besprekorno spakovanim bekpekerskim rančevima, strpljivo očekivali novo vreme polaska u čekaonici železničke stanice glavnog grada Vijetnama.
Usled visoke temperature i vlažnosti, zajedno sa mirisima koji su dopirali iz restorančića u blizini stanice, vazduh se činio lepljivim i gustim. Žagor iščekivanja prekinuo je glas spikera sa staničnog razglasa, najpre na vijetnamskom, a potom i na simpatično nerazumljivom engleskom jeziku. Voz je konačno bio spreman i svetina je kroz rampe sa elektronskim očitavačima karata, ubrzanim hodom krenula ka prvom peronu i vagonima kompozicije numerisanim po kategoijama od 1 do 15.
Redom, prvo oni jednostavni, obični vagoni sa stotinak udobnih sedišta i nekoliko ekrana na kojima su se prikazivali televizijski programi vijetnamskih stanica, zatim, nešto ‘intimniji’ sa kupeima i u njima šest ležaja (kao nekada, u kupeima vozova koji su saobraćali na relaciji Beograd – Bar, valjda to i dalje čine?). Oni ‘najsrećniji’, petnaetočasovnu vožnju do najvećeg grada u centralnom delu Vijetnama, provešće u udobnim kupeima sa po četiri ležaja. U poslednjem vagonu nalazi se restoran. Nakon što se završi ručak zaposlenih u Vijetnamskoj železnici, odnosno, konduktera, mašinovođa i drugog osoblja, (samo njihovo obedovanje, uz larmu, smeh, mljackanje i glasno zveckanje drvenih štapića o plastične činije i tanjire, bučnije je od kotrljanja grdosije po beskonačno dugim šinama) vagon-restoran više liči na poprište neke strašne bitke.
Vitke višespratnice sa uzanim fasadama tako karakteristične za Hanoj, odmah uz sirotinjske kućice sa plehanim krovovima i neumornom dečurlijom razigranom iza ograda dvorišta „ukrašenih“ banderama oko kojih su se, poput zmija sklupčale i na sve strane razapele storine žica, nizale su se kilometrima uz prugu. U beznadežnoj borbi sa čovekom, bujna vegetacija uzmicala je ka predgrađima, da bi snažno uzvratila udarac pošto bi naselja, fabrike, plantaže kafe i sela posustajali u trci. Još su se samo pirinčana polja u iščekivanju žetve gubila u daljini, a na nekima od njih sablasno, ali ponosno bdeli bi spomenici.
Hanoj, Foto: Duc Pham from Pixabay
Usamljene porodične grobnice nasred njiva su potpuno uobičajena pojava na severu Vijetnama. Razlozi za to su prilično jednostavni: potomci sahranjenih su u priličnoj meri neraskidivo vezani za parče zemlje u kojima leže njihovi preci. Uz njihovo simboličko prisustvo, muka, i sa njom znoj koji natapa zemlju lakše se podnose. Vijetnamci neguju kult predaka i teško je zamisliti da će se neko od vlasnika njiva odlučiti da je proda zajedno sa grobovima svojih očeva i dedova. Tako seljaci ostaju prikovani za svoju dedovinu, koja ih hrani i seća na pretke.
Smenjujući se sa poljima, brežuljkasta obala, potpuno nepristupačna i nenaseljena, obrasla je gustom vegetacijom. Sa jedne strane drveće ukrašeno lijanama, džinovsko lišće u svim nijansama svetlo zelene boje i grmlje, a sa druge, kamenita obala Južnog kineskog mora kao deo beskrajnog Pacifika. Između njih vijuga pruga, najznačajnija i najduža u celoj zemlji, spajajući prestonicu sa centralnim Vijetnamom i dalje, Ho Ši Minom na samom jugu.
Pre nego što padne noć, natovarena limenim kanisterima napunjenim pirinčem, posudama sa pečenim komadima svinjskog mesa, prženim zelenišom sa belim lukom, instant supama sa nudlama, sokovima, vodom i pivom ‘Ha-Noi’, hodnicima vagona proći će kolica i momci u uniformama Vijetnamske železnice. Nakon večere, putnici će polako utonuti u ‘klackajući’ san, a sa prvim zracima sunca, Da Nang će biti daleko bliži.
Nekoliko sati pre pristanka u stanicu, voz će proći kroz Hue, staru imperijalnu prestonicu kroz koju protiče Mirisna reka, noseći sa sobom odraze hramova, zabranjenog Purpurnog grada i tvrđave na svojoj blago ustalasaloj površini. Uspomene na izgubljene živote, bitke i razaranja tokom Vijetnamskog rata, zauzele su posebno mesto na izrešetanoj mapi bola i stradanja ove divne zemlje. Hue je grad dostojan svake pažnje, potrebno je dva sata vožnje autobusom da bi se do njega stiglo iz Da Nanga, a dan proveden u njemu ostaje jedna od najslikovitijih razglednica u riznici sećanja na Vijetnam.
Hue, Foto: DANG VU NGUYEN from Pixabay
Konačno, uz minimalno kašnjenje, voz sa severa pristao je u modernu i čistu stanicu. Neki od ogladnelih putnika uputiće se u jedan od restorančića u kojima se služi (nema reči koje bi mogle da opišu njen fantastični ukus) pikantna supa sa nudlama i mesom krabe. Da Nang je grad u kome se riba i plodovi mora spremaju i konzumiraju na svakom koraku, naročito u restoranima na obali, smeštenim tik uz hotele čiji se broj spratova ne može prebrojati bez naprezanja. U plitkim bazenima poređanim jednih do drugih, plivaju, naskaču jedni preko drugih, praćakaju se, desetine vrsta riba, sipe, jastozi, škampi, hobotnice, morski puževi… Neke od ovih stvorenja mnogi iz zapadnog sveta nisu videli ni u naučnim emisijama koje istražuju podvodni svet okeana. Po želji gostiju, jastog, kraba ili neka egzotična riba, po poslednji put će promeniti sredinu i postati ukusna stavka menija otmenog restorana.
Da Nang, Foto: Fa2f from Wikimedia Commons
Da Nang zovu još i ‘grad mostova’ (za vreme francuskih kolonionalnih vlasti znan i kao Turen). Ležeći na estuaru moćne reke Han, najveći je grad centralnog dela, peti po veličini u državi i najurbanizovaniji u čitavom Vijetnamu. Ono što ga razlikuje od Hanoja i Ho Ši Mina jesu neobično čiste i široke ulice, besprekorno uređeni travnjaci i parkovi, nepreopterećenost saobraćajem i sam prirodni ambijent koji ga okružuje. Sa jedne strane nepristupačni, goropadni i prekriveni džunglama Anamski Kordiljeri, sa druge beskonačno duge peščane plaže na obali Južnog kineskog mora, a između njih Da Nang.
Prvi evropski pomorski istraživač ovde je stigao pravo iz Portugala. Izvesni Antonio de Faria je pisao o Da Nangu još u četvrtoj deceniji 16. veka, a prvu trgovačku postaju osniva tridesetak kilometara južnije, u luci po imenu Hoi An. Za njim će i ostali predstavnici evropskih (i ne samo evropskih) trovačkih velesila nastavti sa istom praksom. Sredinom 19. veka, sledeći naredbu Napoleona III, francuske trupe zauzeće grad i pretvoriti potkontinent u Francusku Indokinu. Za vreme Vijetnamskog rata, međunarodni aerodrom u Da Nang-u, poslužio je kao centralna vazduhoplovna baza za snage Južnog Vijetnama i vojske SAD i u godinama rata, ovo je bio najfrekventniji aerodrom na svetu sa preko 2.500 letova dnevno.
Da Nang, Foto: Fa2f from Wikimedia Commons
Da Nang s početka sedamdesetih godina prošlog veka i današnji Da Nang bi se mimoišli u šetnji peščanom plažom, ne prepozajući jedan drugog. Panorama Da Nanga-a 2019. godine ispresecana je neboderima, modernim rezidencijalno-poslovnim kompleksima, parkovima uz široke i dugačke peščane plaže, tu i tamo prošarane drvoredima palmi i desetinama mostova nad rekom. Najlepši i najpoznatiji među njima je Most zmaja (Dragon bridge). Svečano je otvoren na 38. godišnjicu oslobađanja grada, u martu 2013. godine. Povezuje novi, moderni internacionalni aerodrom sa drugim važnim saobraćajnicama u gradu. Njegovi lukovi podsećaju na izvijeno, vijugavo telo zmaja, sa repom na jednom i džinovskom glavom na drugom kraju mosta. Dizajniran od strane tima američkih inžinjera, najlepši je noću. Obasjana svetlošću reflektora, ‘ukroćena goropad’ savršeno se uklapa u panoramu grada, kao spoj tradicionalnog i modernog – most koji izgleda kao džinovska umetnička figura. Slučajno ili ne, dužina mosta iznosi 666 metara.
Most zmaja, Foto: Quang Nguyen vinh from Pixabay
O tome da se Da Nang ‘ne šali’ i da ima krajnje ozbiljne turističke ambicije, govori i prisustvo hotela renomiranih lanaca poput Meriota i Hajata. Uz njihove hotelske komplekse na plaži, niču luksuzna apartmanska naselja luksuzno uređenih po meri onih koji ne razmišljaju mnogo o tome koliko će novca i soka kokosovog oraha koji se slamčicom pije potrošiti na svoj odmor.
Da Nang krije nekoliko kečeva u rukavu, za slučaj da i ‘tropski raj’ nekom dosadi. Na jugu grada, nedaleko od obale, razbacana su brdašca. Ima ih ukupno pet i nazivaju ih ‘Mermerne planine‘. Broj 5 je za Vijetnamce od izuzetne važnosti, simbolizuje 5 elemenata (zemlju, vodu, vatru, metal i drvo), a njegov mističan značaj, prisutan je i prilikom pripreme hrane (o tome je pisano u tekstu ‘Ukusi Hanoja’).
‘Mermerna planina’ Tu Son (Thuy Son) je jedina koja je dostupna posetiocima. Ne više od stotinak metara, pretvorena je u prvorazrednu turističku atrakciju. Desetine uglavnom strmih i dugačkih stepeništa vode do neke od stupa, pećina, vidikovaca, hramova, ili mermernih statua Bude, bodisatve hindu božanstava. Među njima je i Tara ili ženski Buda. Poznata kao ‘majka oslobođenja’ ili bela Tara, poštovana je, voljena i sveprisutna je u Vađrajana budizmu. Njene statuice ukrašavaju domove restorana, prodavnice, a neizostavan je ukras gotovo svakog taksi vozila. One malo veće ukrašavaju dvorišta kuća, a najveća je jedan od simbola grada. Severno od Da Nanga, petnaestak kilometara od centra grada, na poluostrvu Son Tra, izdiže se u svojoj lepoti i kolosalnosti njena bela mermerna statua visoka 67 metara. Po oblačnom danu, u ramu Anamskih Kordiljera i izmaglice koja se ka obali spušta sa njenih padina, Tara lebdi na pučini kao priviđenje.
Hoj An, Foto: KI kim from Pixabay
U podnožju brda, uostalom, kao i u čitavoj okolini, prodavnice u sklopu kamenorezačkih radionica izložile su svoje proizvode. U njima je izloženo svašta: od figurica od žada i drugog poludragog kamenja najfinije izrade, kutijica za nakit, šahovskih tabli sa setom figura, vaza, činija ili nakita smeštenih u vitrinama, preko skupocenih baštenskih garnitura, kičastih fontanica do statua slonova, zmajeva i ždralova. Cene proizvoda variraju: od nekoliko dolara, za recimo, figuricu sove, do nekoliko desetina hiljada dolara, koliko iznose komadi nameštaja orijentalnog dizajna izrađenih od ružinog ili nekog drugog skupocenog drveta, mermera jedinstvenih šara, ukrašenih zlatom i dragim kamenjem.
Hoj An,Foto: fsHH from Pixabay
Selidba na nekoliko dana u Hoj An (Hội An) sasvim je logična ideja. Gradić o čijim se znamenitostima i neponovljivoj atmosferi dobro zna i van granica Vijetnama, smešten je na samo tridesetak kilometara južno od Da Nanga. Gotovo savršeno očuvana, blistava u svojoj nenametljivosti i lepoti, arhitektura mnoštva mostića, palata i drugih građevina, ovekovečuju uspomene na doba kada je Hoj An bio trgovačka prestonica ovog dela jugoistočne Azije – od 15. do 19. veka. U njegovu luku su pristajali i natovareni najraznovrsnijom robom, na pučinu odlazili brodovi pod zastavama carskog Japana, kraljevine Portugala, Holandije, Kine. Sve do dolaska Francuza sredinom 19. veka kada Da Nang preuzima trgovački primat, u Hoj Anu su sedišta kompanija, magacine i rezidencije, osnovali, u njima skladištili robu i živeli trgovci iz najudaljenijih krajeva tada poznatog sveta. Da su brodovi sa robom ukrcanom u Hoj Anu plovili širom planete, potvrđuju i keramičko posuđe pronađeno na davno potonulom brodu u blizini poluostrva Sinaj.
Simbol i zaštitni znak Hoj Ana je ‘Japanski most‘. Njegove konture utisnute su i na grbu grada, koji potiče iz 17. veka, a podigli su ga japanski trgovci. U sklopu mosta napravljenog od drveta nalazi se i maleni budistički hram – pagoda i gotovo je nemoguće napraviti fotografiju građevinske maskote grada bez horde turista na njemu. Čitavo starogradsko jezgro je pod zaštitom Svetske baštine Uneska još od 1999. godine. Lavirint ulica koje vode do glavnih promenada smeštenih na obalama rukavca Tu Bon (Thu Bon) reke, krcate su kućama koje nekoliko stotina godina nisu menjale svoj izgled, hramovima, muzejima, i među njima restorančićima, suvenirnicama, centrima za masažu, kafe barovima. Na improvizovanim tezgicama peku se ukusne palačinke sa prepeličjim jajima, cedi se šećerna trska čiji sok pomešan sa limunadom uz nekoliko kockica leda može predstavljati pravi napitak, a malo dalje, lepinjice takozvanog lepljivog pirinča sa mangom, čekaju na kupce pedantno umotane i upakovane u listove banane.
Japanski most u Hoj Anu, Foto: Susan Fleming from Pixabay
Na reci su brodići osvetljeni sijalicama najrazličitijih boja koje vise na kanapima razapetim po čitavom plovilu. Oni čekaju da se otisnu u kraću noćnu plovidbu. Njihova refleksija na površini vode, kao hiljade treperavih zvezda privlače turiste ili barem objektive njihovih foto-aparata. Za Hoj An se može slobodno reći da je ‘najturističkije’ mesto u središnjem delu Vijetnama. Iako ga turisti iz celog sveta prosto opsedaju, ‘on’ im se nije prilagodio da bi se na uštrb profita i imidža odrekao svoje initmnosti i osobenog izgleda. Barem ne još uvek.
Da bi se razumelo u kom se pravcu kreće vijetnamski turizam, ptrebno je uputiti se ka Ba Na brdima, odnosno ka istoimenom turističkom kompleksu smeštenom na oko 1.400 metara visine već pominjanog venca Anamskih planina (ili Kordiljera), pedesetak kilometara zapadno od Da Nanga. Predvorje čuda koje tamo očekuje posetioce otelotvoruje se u žičari dugoj skoro 6 kilometara (tačnije 5.800 metara), najdužoj takve vrste na svetu. Gondole, slične onima koje prevoze skijaše na Alpima, pružaju putnicima vožnju o kojoj se mašta i koja se potom pamti čitavog života. Njišući se na zategnutim kablovima, gondole lebde iznad ambisa džungle obojene u svim nijansama zelene podno njih. Stubovi žičare pobodeni su na svakih nekoliko stotina metara usred guste tropske šume, na brdima do kojih ne vodi nikakv put. Pitanje koje, što naglas, što u sebi, putnici u kabini postavljaju prolazeći iznad i mimo njih glasi: „ko i kako je ovo uspeo da napravi?“
Brda Ba Na, Foto: Aleksandar Mikić
Lebdeći u izmaglici iznad brda prekrivenih džunglom, koja sa te, bezbedne distance, deluje prilično krotko i bezazleno, karavan gondola se polako primiče cilju, takozvanom ‘Francuskom selu‘, turističkom kompleksu sagrađenog tek pre nekoliko godina. U njegovom sklopu nalazi se luksuzni hotel sa skoro 500 soba, replika idiličnog srednjovekovnog trga francuskog gradića sa sve gotičkom katedralom i fontanom na njegovoj sredini. Tu je i Muzej voštanih figura (koji po kvalitetu izrade likova svetskog glasa iz sveta sporta, filma, nauke i umetnosti, kao i maštovitosti postavke, ne zaostaju za svojim „parnjacima’ širom sveta), neizostavni barovi i restorani te zabavni park na zatvorenom za sve uzraste, inspirisan Vernovim naučnofantastičnim klasikom 19. veka ‘20.000 milja pod morem’. Upravo su Francuzi bili ti koji su otkrili klimatske i prirodne blagodeti ovog područja za vreme svog kolonizatorskog ‘staža’, pa su ovde sagradili odmaralište. Otud i ideja da čitav kompleks u sebi sadrži i evocira sentimentalnu dozu francuskog šarma na mestu gde je nekada postojalo odmaralište.
Tako se funikularom dalje može stići do dela sa predivno uređenim baštama u francuskom stilu, inspirisanim Kerolovom ‘Alisom u zemlji čuda’, pa čak i do vinskog podruma, u kome se mogu degustirati i kupiti kvalitetna, naravno francuska vina. Tu negde je i 27 metara visoka statua Bude ali, naspram onog što je sledeće na putu, sve prethodno ostaće u blagoj senci sećanja.
Zlatni most, Foto: kopit from Pixabay
Pridevi poput ‘nestvaran’, ‘očaravajuć’, ‘fascinirajuć’ , sasvim zgodno pristaju ‘Zlatnom mostu‘. Još pre nego što se zakorači na ‘fatamorganičnu konstrukciju’, ovaj panoramski most lučnog oblika dužine 150 i širine desetak metara, izaziva divljenje i nagoni da se on što pre ovekoveči fotoaparatom ili kamerom mobilnog telefona, kao da će, sa dve džinovske kamene šake koje ga podupiru, nestati svakog časa. Podignut je u junu 2018. godine i tako spektakularno izgleda da fotografije koje ga prikazuju u brošurama, na reklamnim panoima i internetu izgledaju kao vešta fotomontaža. Kao originalno delo građevinske kompanije iz Ho Ši Mina, most ima dvostruku funkciju, da spoji poslednju stanicu funikulara sa baštama i da posluži kao vidikovac na vrleti Ba Na brda koje se lagano spuštaju ka obali mora i Da Nangu. Na tom pejzažu, iz oblaka se u dolini pomaljaju jedne, a u istom času nestaju druge gondole i čelične sajle po kojima klizaju. Blago povijeni džinovski kameni prsti šaka koje izranjaju iz brda i čvrsto drže Čau Vang (Cầu Vàng) ili Zlatni most (ime dobio po boji u kojoj je ofarbana njegova ograda) izgledaju kao da su prekriveni stogodišnjom mahovinom.
Iskustvo boravka na ovom mestu, uostalom, kao i u čitavom Vijetnamu je uglavnom neprepričljivo. Potrebno je odvažiti se i uputiti se ovamo, otvoriti sva čula i spremiti se se za neuobičajene, često fascinirajuće prizore. Jedno je izvesno, o Da Nangu, Hoj Anu, Ba Na brdima i njihovom mostu će se tek pisati, pričati i ka njima sve više putovati.
Saznajte više od najboljim turističkim destinacijama Vijetnama, i o autobuskom prevozu u Jugiostočnoj Aziji. Ako vam se svideo ovaj tekst Aleksandra Mikića, pročitajte i njegove živopisne putopise o Pnom Penu i Hanoju.
Skorašnji komentari