Vremeplov zvani Istanbul
Stotine pecaroša zamahivali su svojim štapovima, motreći na prolaznike koji su užurbano prelazili preko Galata mosta.
Kraj njihovih nogu, u malenim kofama praćakale se ribe a u plastičnim kutijicama, pripremljena smesa za mamce. Zaglušujuća saobraćajna buka i sirene brodova usidrenih u Eminonu, nije remetila njihov ribolovački mir.
Kao u nekakvom ritualnom transu, njihove ruke su ritmičkim pokretima zatezale najlon na štapovima, koji su se micali u svim pravcima. Dole, u pasažu ispod mosta i na obalama Zlatnog roga, među tezgicama sa đevrecima, pečenim kestenjem i kuvanim kukuruzom, tiskao se svet. Vazduhom je, tu i tamo, kovitlao dim praćen mirisom pečenih fileta palamide, servirane jednostavno, među dva parčeta hleba, za one koje nemaju vremena da posede i pojedu svoj ‘balik ekmek’. Probijajući se, što je brže moguće, neko ka poslu, svojoj kući, školi ili fakultetu, a neko ka Sultanahmetu, u obilizak čudesnih spomenika civilizacije: svetoj Sofiji, Topkapi palati ili Plavoj džamiji.
Aja Sofija
Ima nečeg magičnog, melanholičnog i uzvišenog nad ovim gradom. Ta bezimena, nemerljiva i neuništiva energija lebdi strujeći niz Bosfor, kao u večnost, noseći sa sobom sve one koji su u njemu živeli, o njemu sanjali, ka njemu išli, iz njega, neosvrćući se, bežali…
Zagledan tako u prošlost, u odrazu vode, blista njegova večnost na koju je osuđen. Pritisnut teškim bremenom odgovornosti, mladoliki starac ispija zašećereni čaj i čeka…
Istanbul (najverovatnije od grčkog izraza „εἰς τὴν Πόλιν“ ili „στην Πόλη“(čita se: „stin poli“), što znači: ,,u gradu“) četiri je veka bio najveći grad na planeti, a danas je među dest najvećih. Broj stanovnika se od 1950. godine udesetostručio na današnjih 17 miliona pa, ako se u nekadašnji Vizantion, Novi Rim, Carigrad ili Konstantinopolj dolazi kopnom, drumom ili šinama, iz pravca Jedrena, ulaz u grad traje satima, ali ne zbog gužvi. Čini se da u najvećem gradu Turske ima dovoljno neba za sve. Isto tako, ako se kroz azijski deo grada krene dalje, ka Ankari, Anadoliji ili ko zna gde već, opraštanje sa Istanbulom i njegovim stambenim i trgovačkim četvrtima traje i traje.
Po zagonetnom proročanstvu, osnovan je na mestu smeštenom ‘prekoputa slepih’. Nomadska plemena koja su obitavala na brdima sa azijske strane, sredinom sedmog veka pre Hrista, delovala su novodošlim kolonistima iz Megare sa Atike, koja su se nastanila prekoputa njih, na evropskoj strani Bosfora, kao slepi pored očiju. Kako je moguće da nisu prešli na ovu stranu moreuza, pitali su se oni. Pitali su se, nastanili i nisu mogli ni da sanjaju, da će njihov maleni Vizantion kumovati jednom od najvećih i najuticajnih carstava civilizacije. Sa jednog od brda na kome su živeli ‘oni koji nisu mogli da vide’ koliko je bolje živeti prekoputa, pogled na grad je veličanstven. To brdo i vidikovac zove se Čamlidža (Çamlica), vredi do njega doći, osim ako je grad, svojim neprozirnim ručerdama, zagrlila magla. Bez nje, beskraj Istanbula kao fatamorgana omamljuje posmatrače u svojoj lepoti, prostranosti i bogatstvu.
Gradski autobus prošao je kroz jedan od lukova Valensovog akvadukta, tek tako, kao ispod nekog običnog podvožnjaka kakvih u Istanbulu ima na hiljade. Naviknuti na njegovu grandioznu pojavu i svakodnevnu prisutnost, putnici u njemu žurili su ka Taksimu, centralnom gradskom trgu. Za one, koji ovaj akvadukt vide prvi put, uz saznanje da je podignut u 4. veku, ostaće zatečeni njegovom inkomporiranošću u moderan gradski ambijent. Iako je star gotovo 17 vekova, i dalje je u upotrebi i deo je veoma složenog sistema kanala i akvaduakta koji su drevni Konstantinopolj snabdevali vodom. Zazvučaće sasvim neverovatno, ali on je i dalje u upotrebi.
Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.
Deseti je novembar. 9 časova i 5 minuta. Glasni zvuk sirene jednoličnog tona zaustavlja saobraćaj a većina prolaznika zastaje. Simbolično, širom Turske, tog dana i u taj čas, građani odaju počast osnivaču moderne Turske republike-Mustafi Kemal paši Ataturku. U novoj palati turskih sultana, Dolmabahče, ‘Otac Turaka’, tog novembarskog jutra 1938. godine odlazi u večnost. ‘Bolesnika sa Bosfora’, kako su Osmanskoj imperiji ‘tepali’ u ostatku Evrope početkom dvadesetog veka, najpre spasava od potpune propasti, modernizuje je, i na ruševinama istorije, postavlja temelje nove države. Bilo je to doba dramatičnih odluka i velikih promena, teško razumljivih i prihvatljivih za onaj tvrdokorni, konzervativni deo društva. Na taj dan, oko Dolmabahče palate u redovima je hiljade onih koji čekaju da je posete. A u njoj ih čekaju raskošni saloni, sobe za prijem, lusteri, stepeništa, ogledala i soba u kojoj je Ataturk preminuo.. Uz sav raskoš i sjaj, bili su to poslednji trzaji sultana da, barem fasada umiruće imperije izgleda evropski i glamurozno.
Dolmabahče
Nedaleko od Taksima, ‘nulte tačke’ metropole, u dužini od dva kilometra, proteže se najpoznatija ulica i pešačka zona-elegantni Istiklal. Besprekorno čista, moderna, otmena, krcata prodavnicama, buticima i robnim kućama, obasjana neonskom svetlošću i led trakama. Sveprisutan dah orijenta u gradu, ovde isčezava pod batom hiljada šetača sa ozbiljnim planovima za kupovinu. U pauzama neumornog traganja za ‘najlepšom krpicom’, u restoranima, tik uz butike, čekaju dobro poznata jela.
Spuštajući se ka jednom od simbola grada, tornju Galata, podignutom još u 14. veku, odeveno u boemskom kaputu, veče pada na kaldrmisane ulice. Onima koji ne sede u kafićima, koji se po stilu i konceptu ne razlikuju od onih u drugim evropskim prestonicama, na raspolaganju su ceđeni sokovi od nara, šargarepe i đumbira ili pomorandže. Tezgica na kojima se cedi voće ima na svakom koraku kao i suvenirnica, galerija, ali i stamenih zgrada, iza čijih žaluzina, čini se, kao da je vreme ostalo zarobljeno u romanu Orhana Pamuka.
Toranj Galata
Onako usput, mladi sedeći na stepeništu, glad utoljuju kebabima i midijama (školjke punjene rižotom) pre nego što potraže zabavu, na jednom ili drugom kontinentu.
Nije teško steći utisak da su Turci izuzetno vredan narod. Naročito je to primetno u ugostiteljskim objektima. Ako nemaju goste, osoblje stalno nešto čisti, briše, glanca. Čak i na mestima gde svakodnevno prođe desetine hiljada ljudi, otpadaka po pločnicima nema. U zonama gde su prodavnice tekstila i odeće gusto načičkane jedna do druge, kao na primer u delu Laleli, vlasnici i zaposleni brinu o parčetu trotoara ispred njihove radnje. Nije im teško da se s’ vremena na vreme late metle, prospu poneku kantu vode i operu izloge.
Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.
Kao u košnici, na Kapali čaršišiji (Velikom bazaru) sve vri od cenkanja, preslagivanja robe, čuvenog i glasnog uzvikivanja ‘bujrum!’ (Izvolite!), ponekog džeparoša i najrazličitije robe. Pravcati grad u malom, sa nekoliko hiljada prodavnica, osobenom atmosferom i pravilima…u jednom od poslednjih nastavaka serijala o Džejms Bondu, krov bazara je poslužio kao pista u jurnjavi motorciklima i poteri za tajnim agentom. Sve miriše na neotpakovanu robu, kožne jakne, nekoliko puta veće cene koje se veštim cenkanjem tope do onih razumnih.
U svitanje novog dana, sa minareta neke od hiljade istanbulskih džamija, preko razglasa, čuje se ezan, poziv na molitvu. Mujezinov glas, koji ječi ulicama, parkovima i trgovima, na arapskom ponavlja da je Allah najveći, da nema drugog Boga do Allaha ali, i da je molitva spas i da je je ona bolja od spavanja. Od onih velelepnih i grandioznih kao što su Sulejmanija ili Fatih, čiji minareti skoro pa dotačinju samo nebo, do onih manjih, skromnijih dimenzija i izgleda.
Plava džamija
Džamije su ukras Istanbula. Jedna od njih je i džamija sultanije Esmahan, smeštena na ‘istorijskom poluostrvu’. Dao ju je sagraditi, u mladosti Bajica, a mnogo kasnije veliki vezir, Mehmed paša Sokolović, jedan od najuticajnih visokodostojnika u doba vladavine tri sultana. Uživao je veliko poverenje slavnog Sulejmana Veličanstvenog, čiju je unuku Esmahan, učinio ženom najslavnijeg poturčenog Srbina.
Visok, bogat, vešt u vladanju i ratovanju, večno počiva u Ejup džamiji.
Sulejmanija
Sledeći tragove negdašnje lučonoše i bedema pravoslavlja, put će voditi ka Carigradskoj, ili Vaseljenskoj patrijaršiji. Smeštena je u delu grada koji se zove Fener, gotovo na samoj obali Halića (Haliç) što je turski naziv za Zlatni rog. Pod treperavim sjajem voštanica i kandila, ikonostas crkve svetog Đorđa blista u zenicama vernika okupljenih na svetoj liturgiji. Nedelja je, vernici prolaze pored stuba,za koji se veruje da je za njega bio vezan Isus Hrist pre raspeća na Golgoti, pričešćuju se i s’ mirom i anaforom kreću ka dvorištu punom hodočasnika.
Nedaleko od Vaseljenske patrijaršije, u malenoj luci, brod čeka kako bi se putnici ukrcali i započeli krstarenje, prvo zalivom, a potom i moreuzom. Plovidba među obalama najvećeg turskog grada, za maštovite, vožnja je kroz vreme. U tom vremeplovu na talasima, misli lutaju zidinama Rumeli hisar tvrđave, kao svedoci kovanja završnih planova sultana Mehmeda za osvajanje Carigrada u proleće 1453. godine, zatim hrabar i očajnički juriš u smrt poslednjeg vizantijskog cara, Konstantina Xi Paleologa Dragaša, kralj Aleksandar Karađorđević se 1933. iskrcava sa broda ‘Dubrovnik’ na pristaništu kod Dolmabahče palate..nizvođno, tu uz hipodrom, među hiljadama radnika, eno Isidora i Antimija kako nadgledaju gradnju najveće i najlepše crkve, posvećene svetoj Mudrosti…u rajskoj Topkapi palati, sultan se sprema da obeduje poslednji ručak u svom životu. Krišom dodate kapi otrova učiniće svoje…
Topkapi palata
Moglo bi tako dugo da se plovi kroz vreme ovim gradom, možda danima, godinama..vremenska mašina zvana Istanbul poziva sve putnike da se ukrcaju i uživaju u njenim spektakularnim slikama, mirisima, bojama i zvucima. Bujrum!
Skorašnji komentari