Bolonja, Bolonjisima (Bolognissima), II deo

Objavljeno 07. mar 2024. | 2 komentara

Foto: Felix M. Dorn from Unsplash

Restorani

A da uživate u lepoti trga i okolnih zgrada, svesrdno će vam pomoći lokalni ugostitelji. Tako naspram ulaza u Baziliku (ulaz je, barem, besplatan, i tog proleća nije bilo nikakvih redova ni čekanja za ulazak), imate restoran Signorvino, gde možete popiti kaficu, popiti aperol spritz, ili eventualno pojesti nešto kao Cotoletta rustica (Cotoletta di maiale con panatura di grissini e scorzetta di limone, servita con patate al forno e mayo al Gewürztraminer, Guancetta di maialino brasata al Brunello di Montalcino con purea di patate i slična jela – sve to u rasponu od 12 do 25 evra)…

Prevod za jela pronađite sami, ali nekako je greh prevoditi ovakve nazive! A moto restorana, što piše i na njihovim tanjirima je: „Cibo e vino sono una forma d’arte“ – Hrana i vino su vrsta umetnosti!

Foto: Nik F from Unsplash

Za potpuni ugođaj nijedna cena nije visoka

Naravno, i ovde, kao i u svakom drugom gradu (pa i u Beogradu, a posebno na Zlatiboru i Kopaoniku), proverite cene pre nego što nešto naručite. Ali, čak i da dobijete neki, da kažemo visok račun za ručak, ipak – sedite u Bolonji, na Piazza Maggiore, gledate u predivnu baziliku, jedete kotolete i gvanćete, pijuckate odlično italijansko vino, na sve to dodate tiramisu i kaficu, pa ako je još sve to u dobrom društvu, nijedna cena nije visoka.

Mislim, nemojte da izbegavate sedenje u centru italijanskih gradova, jednostavno proverite cene i vidite da li vam se to uklapa u budžet. Tako je vaš putopisac sedeo u Firenci, na glavnom trgu, sa pogledom na Duomo, a kapućino, korneto (nešto kao kroasan, još punjen čokoladom) i đus od pomorandže bili su 5,5 evra (da – pet evra i pedeset evrocenti!) Ko nađe tako nešto u Beogradu, neka mi odmah javi.

A na potezu između Piazza Maggiore i tornjeva imate nebrojeno restorana, za svaki ukus i svaki džep, vaše je samo da izaberete – pogled, mirise koji dolaze iz kuhinje, da kibicujete jela po stolovima, da vidite da li je u restoranu gužva i da li ljudi čekaju za sto… ostalo već znate.

Foto: Daniel Sessler from Unsplash

Santuario della Madonna di San Luca

A kad ste lepo ručali, možete da napravite jednu još lepšu šetnju, od ukupno 12 km. Naime, od centra grada možete pored bazilike Sv. Petronija, pa preko Galvanijevog trga, da se spustite do ulice Urbana, koja se nastavlja u ulicu Saragosa (Via Saragozza), i koja vodi sve do jedne od bolonjskih kapija – Porta Saragozza.

E, odatle kreće jedna divna, poklonička šetnja, u dužini od oko 3,7 km, a koja vodi sve do svetilišta – Santuario della Madonna di San Luca (ili kako kažu bolonjezi „San Lócca“), na brežuljku Gvardija, pri čemu je cela ta šetnja zasvođena bolonjskim arkadama.

Foto: Slobodan Ogrizović – Uspon do svetilišta San Luca

 Polovina staze nalazi se u već pomenutoj ulici Saragosa, na ravnom, a drugu polovinu čini jedan lep uspon, do same crkve Sv. Luke, koja se nalazi na samom podnožju zelenih Apenina. „Granicu“ na kojoj počinje uspon, prepoznaćete po velikoj građevini – Arco di Meloncello, koja vam dopušta da peške pređete preko ulice. Penjući se, možete da uživate u pogledu na nekoliko delova Bolonje, dok vam vidikovac, iz parka kod same crkve, omogućava da odmorite oči u bujnom zelenilu, negde ka južnijim krajevima Bolonje i Italije.

Foto: Constantin Mutaf from Unsplash – Bazilika San Luka

Uspon i snaga vere

Uspon od ta dva kilometra, uz nekih 220 metara razlike u nadmorskoj visini, nije ni tako naivan, naročito ako ste već dan, dva, šetali gore-dole po Bolonji, a pritom je napolju 35 stepeni! Činjenica je da vam arkade pružaju hlad, ali… Lokalni običaj, kojim se iskazuje snaga vere i poštovanje prema svetilištu, sastoji se u tome da se uzbrdo penjete što brže, po mogućstvu i trčeći, a opcija „B“ je da se do crkve dovezete biciklom, takođe što brže.

Za tih četrdesetak minuta šetnje uzbrdo, preteklo me je nekoliko vernika (a nije da sam baš sporo hodao), vernika od svojih, sigurno, 60+ godina, dok je jedan biciklista imao i čitavih 80! Inače, ovaj uspon je korišćen i za čuveni Giro d’Italia, tj. za trku na hronometar, od podnožja do vrha brda!

Foto: Slobodan Ogrizović

 Ceo ovaj arkadni poklonički put do crkve urađen je u 17. i 18. veku, i skoro svaki potez sa arkadom (svaki je dugačak oko 6 metara) finansirala je (donirala je) neka od bolonjskih porodica, u spomen na svoje preminule, ili u čast nekog od svetaca, što je uredno i obeleženo tablom, uz redni broj arkade (ima ih oko 670).

Čudotvorna ikona

E sad, za one koji bi da vide ovu crkvu i njenu čudotvornu ikonu, a nije im do šetnje, mogu da, za nekih 12 evrića, sednu u otvoreni turistički vozić, koji sa Piazza Maggiore polazi nekoliko puta dnevno, i za nekih pola sata stignu do Svetog Luke (i na isti način se i vrate). 

A najlepši deo prelepog svetilišta čini čudotvorna ikona Bogorodice sa detetom, po istorijskim zapisima (uvek delom proisteklih iz legende), koja je pristigla ovamo zaslugom grčkog hodočasnika koji ju je, opet, dobio na poklon od sveštenika Svete Sofije (Aja Sofije) iz Carigrada/Konstantinopolja – sa zadatkom da je odnese na „monte della Guardia“, tj. na brdo Gvardija (a što piše i na samoj ikoni). I tako je grčki isposnik krenuo u Italiju da pronađe to brdo, i hvala Bogu, našao ga je, te je tako, malo po malo, oko ikone izgrađena i čitava crkva.

Inače, smatra se da je ikonu naslikao jevanđelista Luka, pa nije ni čudo da je ova ikona jedna od „obaveznih“ stvari za videti u Bolonji (i oko Bolonje). Nauka je ipak utvrdila da je ikona naslikana u 12/13. veku, ali je kasnije, radiografskim ispitivanjem, ispod vidljivog sloja, pronađena još starija ikona, iz vizantijskog doba, po svemu slična onima koje se nalaze u Svetoj Sofiji. Da se danas može uživati u punoj lepoti ove ikone – pa baš i ne može, jer ikona već četiri veka nosi „oklop“, tj. srebrnu ploču koja je ostavila otkrivenim samo lica Bogorodice i maloga Hrista. Osim ovog ukrasa, papa Pije IX je darovao ikonu i jednom dragocenom dijademom.

Ikona koja spašava grad

Naravno, kao i druge čudotvorne ikone, i ova je, najmanje jednom, spasla Bolonju od velikih kiša i poplava, pa je zato i stara crkva, iz 15. veka, obnovljena, i izgrađena nova, u 17. veku. U sklopu svetilišta nalazi se i ženski manastir, Sveti Matija. Među slikarima koji su ostavili traga u oslikavanju crkve i oltara, najpoznatiji su Gvido Reni (Guido Reni) i Đovani Frančesko Barbijeri, poznatiji kao Gverčino (Guercino).

Foto: Slobodan Ogrizović

Pošto ste završili sa ovim hodočašćem (ipak se tu radi o vizantijskoj ikoni), možete se vratiti nazad do centra – peške, biciklom, vozićem, ili gradskim prevozom, kako vam drago.

Santo Stefano – Trg sedam crkava, Trg Aldrovandi 

Zavisno od preostalog vremena u Bolonji, najbolje je da se prošetate glavnim gradskim ulicama, a onda će vas već neki zanimljivi pasaž, crkva, vodeni kanali, kafići, prodavnice, preusmeriti levo ili desno, pa ćete se sigurno malo izgubiti u lavirintima Bolonje, ali to ne traje dugo – opet se izađe na neku od velikih ulica, pa sve ispočetka. Tako, na primer, možete krenuti nekom od ulica koje zrakasto kreću od tornjeva, ulicama Santo Stefano, Strada Maggiore, Via San Vitale ili Via Zamboni, a onda ići cik-cak, od jedne do druge ulice, zahvaljujući spletu uličica i pasaža koji se provlače između ovih velikih. 

U jednom trenutku, Santo Stefano će vas dovesti do još jednog poznatog, istoimenog bolonjskog trga – Santo Stefano. Trg je poznat i kao „Trg sedam crkava“. Trg je trouglastog oblika, zanimljive horizontalne šare, a danas su ovde, od nekadašnjih sedam, preostale svega tri crkve, građene još u davnim vekovima (X i XII). Uspomenu na nekadašnju brojku sedam čuva i lokalni kafić „Il Caffè delle Sette Chiese“, gde možete naručiti aperitiv, čuveni Aperol spritz, i lagano uživati u lepoti trga, i svih okolnih zgrada (ne kaže se tek-tako na italijanskom za zgradu: „palazzo“).

Jedan od najlepših pasaža Bolonje

Baš tu negde, na samom trgu, nalazi se jedan od najlepših pasaža (Corte Isolani), koji vodi do Strada Maggiore, i prolazi pored galerija, radnji, prodavnica vina, restorančića, a sve je uređeno kao izložbeni prostor. Naravno, vreme možete potrošiti i u obilasku preostalih crkava, ali, ponavljam se, zaista treba naći meru ulaženja u zatvorene objekte po predivnom, sunčanom danu u Bolonji.

Foto: Slobodan Ogrizović – Trg sedam crkava

Tu blizu, kad se spuštate od tornjeva duž ulice Strada Maggiore, doći ćete do trga Aldrovandi. Osim nekoliko prelepih zgrada, tj. njihovih fasada na tom trgu, ovde možete zaista da uživate u jednoj izvornoj, domaćoj Bolonji.

Šta bi grad bez šarene pijačice

To je, barem prepodne, lokalna pijačica, sa nizom šarenih tezgi – na kojima možete da nađete sve namirnice ovoga sveta (ili barem ovoga kraja, da ipak ne preteram), ili da kupite predivan buket cveća, a najbolje je sesti u obližnji kafić – Sartoria Bakery Cafè, uz kasnojutarnji kapućino (ili kako ovde kažu „kapućo“), neki korneto punjen čokoladom i đus od pomorandže.

Gledajte oko sebe, posmatrajte Italijane, svih generacija, kako pazare na pijaci, kako ćaskaju sa prodavcima, gledajte kola kako se lagano provlače po uskim bolonjskim ulicama (i ne samo kola, nego i dugački, „harmonika“ trolejbusi), kako se provlače kroz arkade (imaju i oni svoje, kao što ih imaju i pešaci), kao da su srednjovekovne bolonjske ulice i zgrade projektovane baš po dimenzijama današnjih autobusa i trolejbusa koji zamiču niz ulicu.

Kafića je, inače, u okolini bilo još nekoliko, možda i lepših, bolje uređenih, ali ovaj je bio „moj“, odmah smo se nekako prepoznali, i svakog jutra, na putu od hotela ka centru, ovde bi obavezno pao korneto uz topli bolonjski kapućo, kao podloga za novi turistički dan.

Kipferl – Korneto – Kroasan

Kad već pomenusmo korneto, da opet malo zaronimo u istoriju (kao da u Bolonji ne ronite stalno po istoriji!). Korneto je direktni potomak austrijskog (austrougarskog) kolača po imenu kipferl. Davne 1683. godine, tokom turske opsade Beča, Turci su probali da potkopaju temelje tvrđave i da noćnim napadom iznenade odbranu Beča. Srećom, bečki pekari, budni u cik zore, kao i svi drugi pekari ovog sveta, čuli su lupnjavu, obavestili svoju vojsku i napad je uspešno odbijen.

U čast ovoga pekarskog podviga, i pobede Austrougarskog nad Otomanskim carstvom, pekari su od dvora zamoljeni da naprave kolač koji bi simbolizovao ovaj događaj. Izabran je, logično, oblik polumeseca, i tako je nastao – tadašnji kipferl. Zahvaljujući jakim vezama Beča i regije Veneto, kolač je brzo osvojio i severnu Italiju, i uz manje modifikacije – od kipferla je nastao korneto (kao slatki rog – un corno carino), koji se može jesti prazan, ali i punjen čokoladom, marmeladom, kremom od pistaća itd, itd.

Kroasan, sa druge strane, takođe potiče od kipferla, ali je nastao, logično – u Francuskoj, malo zaslugom njihovih pekara, malo zaslugom Marije Antoanete koja je naprosto obožavala da pojede kipferl za doručak. Kroasan se od korneta razlikuje po tome što u receptu nema jaja (sem malo belanca za sjaj), a stavlja se i manje šećera, pa je zbog neutralnijeg ukusa zgodan za kombinovanje sa (francuskim) sirevima ili šunkom. Kroasan ima i veći procenat putera i uglavnom se jede prazan. Eto – uz ovakvo znanje, moći ćete da naručite na italijanskom korneto i kapućo, i moći ćete jedno minut-dva duže da se pravite da ste Italijan dok vas ne provale!

Kako prepoznati odličan korneto?

Evo još jednog pasusa na ovu temu – za nivo „korneto mastera“: kako da prepoznate odličan korneto? Ako je testo na izgled previše svetlo (ne pričamo o zagorelom pecivu, za njega je jasno da ne valja), znači da je umesto putera korišćen margarin. Stručnjaci kažu da bi spoljna boja trebalo da bude nešto između boja ćilibara i lešnika, sa jakim odsjajima!

Savršeni korneto mora da bude mekan iznutra i hrskav spolja. Da biste bili sigurni u njegovu mekoću, pritisnite kroasan sa palcem i kažiprstom – ako se testo brzo vrati u prvobitni položaj, znači da je korneto dobro narastao i da je mekan unutra. Ako ne, pritisnite ga za svaki slučaj još par puta, a ako ni tada niste sigurni, možete ga zagristi – i ako se testo lepi za zube, sigurno se tu umešao margarin umesto putera!

Ako cenite svoj novac i ako ste neustrašivi po prirodi, vi to sve isprobajte ispred kelnera, pa ga tako ugnječenog i gricnutog vratite konobaru i kažete mu da korneto ne valja (šalim se, naravno! Ipak je bolje da, ako niste zadovoljni, sledeći put odete u drugi kafić/pekaru).

Nastaviće se…

Autor teksta: Slobodan Boba Ogrizović

PROČITAJTE I…

Najlepša sela Italije

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.