Bolonja, Bolonjisima (Bolognissima), III deo

Objavljeno 26. mar 2024. | 5 komentara

Foto: Felix M Dorn from Unsplash

Bolonja – Bazilika Santa Maria dei Servi

Pošto smo elaborirali korneto, da se vratimo na lepote Bolonje! Na raskrsnici Strada Maggiore i trga Aldrovandi, nalazi se još jedna (divna) bazilika, Santa Maria dei Servi. Bazilika potiče još iz 14. veka, a veliki zvonik podignut je sredinom 15. veka. 

Krajem 18. veka, Napoleonove trupe su crkvu i povezani manastir koristili kao kasarnu, srećom, samo par godina, a zatim je crkva nastavila svoj život, ali ne i manastir – koji je još neko vreme služio kao kasarna karabinjera. I pored svega onoga lepog što ova crkva nudi, kao primer bolonjske gotike – kako fasadom, i delom sačuvanih freski baš na spoljnoj strani crkve, tako i zvonikom sa pet zvona iz različitih epoha, kao i unutrašnjošću bazilike sa divnim granitnim stubovima, verovatno je najinteresantniji i najpoznatiji deo ovog kompleksa – njen trem, ili porta, okružena porticima sa sve četiri strane. Stručno rečeno – kvadriportik.

Foto: Slobodan Ogrizović – Bazilika Santa Maria dei Servi, kvadriportik

A lepota je svuda okolo, pa se tu – ukoso od kvadriportika, nalazi jedna predivna, sveže renovirana zgrada, sva u jarko crvenoj i žutoj boji, takođe sa nekom starom freskom na delu fasade, sa jednim balkončićem kojeg se ni Julija ne bi postidela, i uz niz arkada koje se nižu duž Strada Maggiore, svakako među najlepšima u celom gradu. Opet, budite sigurni, ako ste videli neki lep detalj, ukras ili celu zgradu, velika je verovatnoća da ste barem nekoliko detalja, ukrasa ili zgrada propustili da vidite, eto koliko je toga interesantnog.

PROČITAJTE I…

Bolonja, Bolonjisima (Bolognissima), I deo

Bolonja i kanali – mala Venecija

Bolonji, eventualno, nedostaje samo neka rečica koja bi prolazila kroz grad, pa da sve bude savršeno. Istina, reka Reno prolazi zapadnim delom bolonjskog predgrađa, ali to nije to. Ipak, Bolonja, kao važan trgovački grad u istoriji ovog regiona, nekada je imao veliki broj kanala (sa vodom) koji su služili za transport robe.

I dan danas može se videti par kanala, koji se provlače između zgrada u dužini od stotinjak metara, i čine ovaj deo grada malom Venecijom (tako se ovaj deo zaista i zove). A evo preporuke za još jednu šetnjicu.

Kada od tornjeva krenete ka Neptunovoj fontani, možete da skrenete u prvu ulicu desno, po imenu Via Guiglielmo Oberdan. To je samo jedna od brojnih gradskih ulica, koja ide sve do Via Augusto Righi – a nju pominjem zato što bi malo pre nje trebalo da skrenete levo.

Sama ulica Oberdan nije posebno zanimljiva, osim što je u njoj jedna divna „La Prosciutteria Bologna“, mesto za degustaciju lokalnih specijaliteta (u izlogu se čak moglo videti jedno celo pečeno prase!), a neobično je i što je ova ulica (ali i skoro sve okolne uličice, iako sve deluje kao čisto pešačka zona), otvorena za automobilski saobraćaj (barem preko dana). Ipak, automobili prolaze nekako diskretno, jedva ih i primetite.

Finistrella di Via Piella – Gde Bolonja na trenutak postane Venecija

Ulaskom u ovu ulicu ušli ste, inače, u Stari jevrejski geto, a o tome malo kasnije. Dakle, došli ste do male Venecije. To je ujedno i deo grada koji se zove Finestrella di Via Piella, gde vodeni tokovi uglavnom idu ispod zemlje, a samo na ovih nekoliko mesta voda slobodno teče, kroz kanale između kuća, baš kao u Veneciji.

„Prozor“ mora ostati otvoren

Baš tu se nalazi i jedan pravi prozorčić (finestro = prozor), koji omogućava da bacite pogled na jedan od preostalih bolonjskih kanala. Prozorče otvara pogled na kanal Moline, pa ćete i prozor, ako ga tražite na mapama, naći kao „Finestrella sul Canale delle Moline“.

Foto: Ryan Ladd from Unsplash – Finestrella sul Canale delle Moline

Tu su i dva zanimljiva mostića (Oberdan, Malcontenti), ali dobro – teško je opisati baš svaki detalj koji ovde vidite, jer bi se putopis vrlo brzo pretvorio u čitavu knjigu. Međutim, kad već pomenusmo mostiće, jedan od njih će vas podsetiti na čuveni Most ljubavi, u Vrnjačkoj banji, jer su i ovde na sve strane po rešetkastoj ogradi okačeni zaključani katanci, sa simbolično zaključanom ljubavlju, nekad bi se jednostavno napisalo, mladića i devojke, a danas… danas to već mogu da budu binarne, trans, dženderkvir i ko zna koje još druge kombinacije, ali nema veze, ljubav i katanci ostaju isti.

Foto: Tim Wilson from Unsplash

Dotok vode se ovde očigledno značajno menja, a zašto, to već ne znam – jer je jednog dana kanal bio bogat vodom, a dva dana kasnije samo što nije presušio.

Svoju šetnju možete nastaviti tako što ćete produžiti dalje ulicom Oberdan, koja u nastavku menja ime u Via Alessandrini, a zatim brzo stižete do pravog bulevara, ulice Via Irnerio. To je jedna od, kako se to kaže, žila kucavica Bolonje, i spaja Porta San Donato sa Porta Lame (kroz ovu drugu kapiju ne prolazi baš direktno). Njen središnji deo prolazi između velikog trga, Piazza dell’8 Agosto i najvećeg bolonjskog parka (mislim na centralni gradski deo) i parka Montanjola (Parco della Montagnola).

Foto: Saverio Giusti from Pixabay – Porta San Donato

Park Montanjola

Trg je prilično veliki, i u prepodnevnim satima (do ranih popodnevnih) služi kao gradska pijaca (Mercato Piazzola), a ima dovoljno tezgi i sa, osim hrane, onom svakojakom drugom robom, zbog koje se može nazvati i polu-buvljakom. Ne samo u ovom gradu, i ne samo u Italji, fascinantno je kojom brzinom se ogromna pijaca pretvara u podjednako ogroman gradski trg, koji popodne i uveče služi građanima i turistima da popiju svoj aperitiv, večeraju, šetaju i dive se parku (spolja) kao i impresivnom spomeniku.

Digitalno i kontrolisano odlaganje otpada. Bolonja prati moderne tehnologije

U gradu ćete, inače, videti čitavu reviju različitih kontejnera, kanti za đubre, reciklažnih kanti, a značajan deo njih može se otvoriti samo sa nekom ID karticom. Dakle, ne možete da bacite đubre tamo gde nemate ovlašćenje da ga bacite. Da li kartice funkcionišu kao bankarske, i da li dobijate zlatnu karticu u slučaju da u kontejneru ostavljate nadprosečnu gomilu đubreta ili, suprotno, ako ga ostavljate malo, ne znam. I da li se možda, ako je već otpad postao energent, dobijaju i neke pare na tu karticu zavisno od količine isporučenog otpada, ni to ne znam, uglavnom, deluje čisto, što ne znači da ne možete da naletite na pretrpane kontejnere, ižvrljane fasade i stubove (naročito u studentskom delu grada), ali dobro, niko nije savršen.

Foto: Javier de los Santos from Unsplash

Spomenik, delo Paskvalea Ricolija (Pasquale Rizzoli), (Statua di Parco della Montagnola, poznat i kao Popolano), nalazi se sa one strane Via Irnerio gde je i park, i podignut je u spomen palim borcima, na dan 8. avgusta 1848. godine, dan kada su Bolonjezi, nakon vatrenog okršaja, isterali Austrijance iz grada.

Foto: Slobodan Ogrizović – Spomenik kod parka Montanjola (Statua di Parco della Montagnola)

Sam park Montanjola je kombinacija parka i tvrđave, ostataka iz zamka Galijera, i svoj osnovni oblik dobio je krajem 18. veka. Glavni deo parka je kružnog oblika, zaista bogat drvećem i zelenilom, ali ne naročito lep, ako smem da primetim. Park je, očigledno, mesto raznih promotivnih, sindikalnih i partijskih okupljanja, sudeći po barem tri od četiri dana koliko sam proveo ovde. Park ima sve što bi jedan park trebalo da ima, fontanu, klupe, vajarska dela (Dijego Sarti), kružni bazenčić, i tako te stvari. 

Stepeništem kroz park do lepog pogleda

Možda najlepši deo je onaj prema ulici Via dell’Indipendenza – gde se nalazi stepenište Pincio, sa kraja 19. veka, i jedna platforma sa pogledom na taj deo grada, i na još jedan, malecki trg, po imenu XX septembar. Tu, na nekoliko minuta hoda, nalazi se i već pomenuta železnička stanica, a, ako imate vremena, ni okolne ulice i pasaži nisu za bacanje. Odmah pored stepeništa je pomenuti zamak Galijera, tj. ono što je preostalo od njega, a tu odmah je i Fontana della Ninfa, naslonjena na severozapadni zidić parka.

Foto: photosforyou by Pixabay – Fontana kod parka Montanjola

Park je ubedljivo najveći zeleni deo Bolonje. U ostatku jedva da možete da vidite još poneko parče zelenila ili neko usamljeno drvo. U zapadnom delu grada postoji još jedan park, upola manji od Montanjole, po imenu „11. septembar“, na čijem obodu se nalaze Muzej moderne umetnosti i Bolonjska kinoteka.

Via dell’Indipendenza

Pomenuta Via dell’Indipendenza je glavna trgovačka ulica od 1890. godine, ali osim radnji (Zara, Bata, Mantellassi Calzature, Yamamay, Lego, itd, itd), ovde ćete videti i čitav niz renomiranih hotela, kafića i drugih zanimljivih stvari. Ulica se proteže od onog trgića (XX septembar), pa sve do već dobro poznatog Neptunovog trga i Piazza Maggiore. Ali ono glavno što treba videti u Indipendenzi su, verovatno, spomenik Đuzepeu Garibaldiju (Giuseppe Garibaldi), zgrada pozorišta „Teatro Arena del Sole“ i katedrala Sv. Petra (Cattedrale di San Pietro, ili, što kažu bolonjezi „Catedrèl ed San Pîr”. Italijanski možda čovek i nauči, ali lokalne dijalekte…)

Foto: bici from Pixabay – Spomenik Garibaldiju (Monumento a Giuseppe Garibaldi)

Ponovo radi bioskop… ali se ni pozorište ne predaje

Na prednjoj fasadi teatra stoji natpis “Luogo dato agli spettacoli diurni” (“Mesto posvećeno dnevnim predstavama”, u slobodnom prevodu). Pozorište je sa radom počelo davne 1810. godine, a u svom sklopu je imalo i deo nekadašnjeg dominikanskog manastira, kao otvoren prostor. Zato je, na početku, pozorište uglavnom radilo kao letnje, da bi se kasnijim brojnim dogradnjama došlo do današnjeg izgleda, i do stalne teatarske dvorane koja omogućava uživanje u umetnosti tokom cele godine. U jednom dužem periodu, tokom 20. veka, teatar je ustuknuo pred bioskopom, ali je posle sve došlo na svoje mesto. Tokom tih, junskih dana prošle godine, na teatru je bio istaknut natpis “Stop War!” Znate već koji rat, a znate i koliko je, nažalost, ovaj natpis pomogao da se rat zaustavi.

Katedrala Svetog Petra

Najlepša građevina je, ipak, katedrala Sv. Petra, izgrađena na mestu nekih prethodnih crkava i crkvišta, nastradalih od požara, varvara i koječega drugog, a verovatno još iz 4. veka. Posle nekoliko izmena i rekonstrukcija, danas imamo jednu baroknu fasadu, crkvu zidanu crvenom opekom (a čime bi se inače gradilo u “crvenoj” Bolonji). Možda najinteresantniji deo je džinovski zvonik, sa nekih 70 metara visine, u kome se nalazi nekoliko zvona, što omogućava muziciranje, sviranje čitavih melodija.

Ni zvoniti ne može baš svako

Zbog veličine ovih zvona, i stare tehnike sviranja, da bi se odsvirala neka od melodija potrebno je od jedanaest do čak dvadeset trojice muzičara – zvonara! Najveće zvono (zovu ga “Grossa”, “Nonna” (bakica) ili “Campanone”), od ukupno četiri, potiče sa kraja 16. veka i teško je čitave 3 tone! Da se podsetimo da Hram Svetog Save ima 49 zvona, pri čemu ono najveće ima 6.128kg!! I ovo je jedna od bolonjskih crkava, gde doživljaj veličine dobijate tek kad uđete unutra, barem se meni tako čini. Na samom ulazu vas čekaju dve krstionice u obliku venecijanskih lavova, od sjajnog crvenog granita, a zatim… ostalo treba videti lično.

Foto: LanziLB3 from Pixabay – Katedrala Svetog Petra (Cattedrale Metropolitana di San Pietro)

U Via dell’Indipendenza i nekim drugim, glavnim bolonjskim ulicama, naći ćete i najluksuznije uređene delove ulica, sa arkadama i prolazima u mermeru i granitu, u prelepim mozaicima, sa visećim satovima (kao jedan prelepi kod Banco di Roma), a tu lepotu i raskoš prepoznali su i bolonjski klošari.

I beskućnici imaju svoje „standarde“

Naime, najveća verovatnoća da vidite nekog beskućnika kako se sprema da u svojim krpama, kartonima (obično u društvu nekog kučenceta), provede noć je upravo na tim najlepšim mestima. A ako je tu još negde i neka banka (kao što je deo ulice Zamboni ispred banke Monte dei Paschi di Siena), već od ranih popodnevnih časova počinje borba za najlepše noćno ćoše – prenoćište.

Foto: Marco Testi from Unsplash – Ulični svirač

Via Azeglio i neprimereni stihovi

Među kojekakvim veselim stvarima na koje ovde možete naleteti, u ulici Azeglio (možda nazvanu po Azelju Vićiniju, italijanskom selektoru, koji je 1990. godine osvojio treće mesto na Svetskom prvenstvu?), iako je već leto bilo na pragu, mogli su se videti novogodišnji ukrasi – niz paralelnih, šarenih traka neobičnog oblika, nešto kao svetleće reklame ispisane doktorskim rukopisom. Ipak, uz malo pažljiviji pogled i malo poznavanja italijanskog jezika, otkrijete da su to, ustvari, stih po stih, strofa po strofa, reči čuvene pesme još čuvenije italijanske pevačice („A far l’amore comincia tu“, Raffaela Cara) – sa čuvenim refrenom:

„Scoppia, scoppia mi sco-

Scoppia, scoppia mi scoppia il cuor...“

Uzgred, postavljanje svetlećih božićno-novogodišnjih stihova je postalo skoro pa tradicionalno. Za novu, 2023. godinu, izabrani su, kao himna miru, stihovi pesme „Imagine“ Džona Lenona. I ništa tu ne bi bilo neobično da se, čak i u ovako simpatičan događaj, nije umešala Katolička crkva!

„Imagine“ – pod udarom cenzure

Naime, lokalni episkopski list „Avvenire“, pa čak i jedan visoki crkveni velikodostojnik, protestovali su, zamislite (Imagine), zbog izbora pesme, prvenstveno zbog stihova: „Imagine there’s no heaven“ i „…and no religion, too“! iliti, što kaže italijanski narod: „Immagina che non ci sia il paradiso“ i „E neppure alcuna religione“! Kako to napisaše crkveni novinari, ne bi li opravdali napad na loš izbor pesme: „Nema smisla slaviti bez slavljenika“. Inače, pesmu „Imagine“ Barbara Kola (Barbara Cola) i  Đani Morandi (Gianni Morandi) pevali su lično Papi, Jovanu Pavlu II, davne 1997. godine, prvo na engleskom, a zatim su otpevali i italijansku verziju, ali „secnutu“ za dva nepoželjna stiha! Kako god, stihovi su bili deo svetleće ulične dekoracije, ali, ko zna, možda je nađeno neko solomonsko rešenje, pa je, zbog štednje struje, „Imagine“ svetleo minimalistički.

Foto: Slobodan Ogrizović – Via Azeglio i neprimereni stihovi

A kada provedete nekoliko dana u Bolonji, pa vidite da ste tek malkice upoznali ovaj divan grad i da toliko toga još ima da se vidi (ili da se vidi ono što ste već videli, ali u drugom talasu, lagano, detaljno, temeljno i naravno, uz dodatnu gastronomsku analizu), onda se zapitate koliko bi koštalo da se, možda jednog dana, nastanite ovde? Ili, eventualno, za one mlađe, da upišete neke studije, na univerzitetu starijem četvrt veka od godine rođenja Stefana Nemanje!

Poželeli ste da vam Bolonja bude dom? Evo kakva je situacija sa cenama…

Po oglasima istaknutim na brojnim oglasnim tablama u izlozima agencija za nekretnine, mogle su se videti ponude za iznajmljivanje apartmana (većih dimenzija) za 2500€ mesečno, pa onda za kupovinu stana od 95m2, u već pomenutoj Via dell’Independenza (koja povezuje centar i glavnu železničku stanicu) od tričavih 520.000€. Jedan stan na Piazza S. Stefano, od 133m2 nuđen je za 740.000€, ali ne brinite – uvek ima nekih „povoljnih“ stanova, od stotinjak kvadrata, na „periferiji“, za 250.000€.

Ex-jevrejski geto ili Jevrejski ex-geto

Da se vratimo na kratko i na pomenuti ex-jevrejski geto, neraskidivi deo centralnog dela (i istorije) Bolonje. Geto, sa svim pratećim ograničenjima na prava jevrejskih zajednica, nastao je prema odredbama papske bule “Cum nimis absurdum”, pape Pavla IV, još davne 1555. godine, kako u Bolonji, tako i u drugim gradovima papskog pontifikata. 

Geto je izdvojen od ostalih tadašnjih zgrada podizanjem zidova i ostavljanjem tri kapije za komunikaciju između dve bolonjske zajednice. Ovaj deo grada omeđen je ulicama Via Zamboni, Via Marsala i već pomenutom Via Oberdan.

Progon kao deo istorije

Kroz geto, kao glavna ulica, prolazi Via dell’Inferno, što je u punom skladu sa njegovom namenom. Jevreji su morali da nose prepoznatljivu tirkiznu boju, bilo im je zabranjeno posedovanje nekretnina, kao i lečenje hrišćana od strane jevrejskih lekara. Sve je to tako funkcionisalo deceniju i po, a zatim su Jevreji proterani sa gotovo svih područja pod upravom Katoličke crkve. Bulom iz 1586. Jevreji su ponovo primljeni u grad, da bi sedam godina kasnije bili definitivno proterani, i tako – sve do dolaska Francuza u ove krajeve, nekih 200 godina kasnije. U istom ovom delu grada koji se po okolnim tablama sa informacijama predstavlja simbolično, kao šaka jedne ruke, nalazi se Jevrejski muzej.

Via Zamboni

Via Zamboni takođe zaslužuje da joj posvetite malo vremena. Proteže se od dva gradska tornja, pa sve do kapije Porta San Donato. U gornjem delu (kod tornjeva) Via Zamboni je uža, da bi se lagano proširila, sve do svog ušća u Via Irnerio.

Bolonja je posvetila nekoliko svojih trgova slavnim kompozitorima

Nakon ponekog pasaža, par radnjica, kafića (neki su na krovovima zgrada), naići ćete ubrzo na jedan sladak trg, Piazza Rossini, trg posvećen Đoakinu Rosiniju (Gioacchino Antonio Rossini), čuvenom kompozitoru, tvorcu čak 39 opera! Trgić je, ustvari, nekadašnja crkvena porta, a i groblje, bazilike San Giacomo Maggiore, i odmah ćete ga prepoznati, osim po grandioznoj bazilici – i po dve jarkocrvene svetiljke koje izgledaju kao klasične stojeće sobne lampe (!), na travnjaku oivičenom pešačkim stazama. Po travnjaku je nabacano nekoliko žardinjera sa biljkama, na kojima krupnim belim slovima piše “Take care of me”. E sad, ko tu o kome treba da vodi računa i kako, nije baš najjasnije, ali dobro – kao što rekoh, zelenilo u centru Bolonje je zaista retkost, pa je lepo videti ga i ovako, u drvenim žardinjerama.

Bazilika San Giacomo Maggiore

Bazilika, pred čijim ulazom stoje dva prilično oštećena (venecijanska) lava, potiče još iz druge polovine 13. veka, a prvi baziličin komšija je Muzički konzervatorijum Đovani Batista Martini. Trg, sa strane Via Zamboni oivičavaju još dve lepe zgrade, Palazzo Malvezzi De Medici i Palazzo Magnani. U Palati Malvezi nalaze se izložene freske iz 18. veka, sa Herkulom kao glavnim junakom. Generalno, na svakoj iole bitnoj turističkoj zgradi, nalazi se ovalna metalna tabla, sa opisom onoga po čemu je to mesto/zgrada značajna. Istina, na italijanskom jeziku, ali to valjda nije neka prepreka u doba silnih aplikacija za foto-skenirano-prevođenje bilo kojeg teksta. 

Eto – to vam je Piazza Rossini: ni manjeg trga, ni dužeg opisa.

Pošto nastavite dalje duž Via Zamboni, duž bočne fasade pomenute bazilike, a zatim i duž zgrada manastira u nastavku (Convento Padri Agostiniani), stižete do jednog velikog trga, Piazza Giuseppe Verdi.

Bolonja redovno na repertoaru ima najpoznatije opere

Tu se nalazi gradsko pozorište Bolonje, tj. Teatro Comunale, bogato okićeno plakatima predstojećih pozorišnih, ali i operskih predstava. Na programu su, uzgred, bili Traviata, Toska, Valkira, Lukrecija Bordžija… 

Foto: Slobodan Ogrizović – Trg Đuzepe Verdi (Piazza Guiseppe Verdi)

Trg je prepodne zaposednut kojekakvim tezgama, istina sa filmskim plakatima, pločama, knjigama, što je i logično – jer se nalazi usred studentskog dela grada. Na trgu se nalazi i pravi studentski bar, Piccolo e Squisito (“Mali i izuzetan”), prepun studenata, ali se u bašti na trgu može videti i poneki, hm, gospodin u najboljim godinama, koji je naprosto morao da popije ovde jednu kafu, čisto iz spisateljskih razloga.

Odlične italijanske kafe. Bolonja nije izuzetak

Kafa je bila Caffe in ghiaccio con latte di mandorla – tj. kafa sa ledom sa mlekom od badema, a u ponudi su bili i Caraffa Aperol i Caraffa Campari. Kafa je bila svega 1,5 evro, dok su aperitivi koštali po 10-13 evrića, što baš nije jeftino za aperitiv, sem kada se služi u bokalima. Onda je baš jeftino.

Irski, engleski pabovi, grčke taverne, italijanski bistroi… sve na jednom mestu

I pored toga što je rat u Ukrajini trajao već mesecima, u blizini je stajalo jedno veliko “Z”. Ali to je ipak bio samo zaštitni logo obližnjeg bistroa – Zambo1088. I neće valjda bolonjski bistro, koji je svoje ime vezao za bolonjski Univerzitet i srednjovekovnu ulicu, menjati to ime zbog jednog rata koji tek što je počeo? Negde na početku ulice nalazi se i kafe Zamboni, a na istom potezu su i jedan irski pab, ali i engleski pab po imenu “English Empire”. U jednoj od poprečnih ulica naći ćete i “Tavernaki”, grčki restorančić, tako da zaista nema razloga da se sekirate po pitanju mesta za ručkove i večere. Problem je ovde, očigledno, u ogromnom izboru.

Dalje niz ulicu, i sa leve i sa desne strane, moći ćete da provirite u zgrade različitih, uglavnom, društvenih fakulteta, ali je tu ipak i Ekonomski fakultet, sa svojim malim trgom (Piazza Antonino Scaravilli), lako prepoznatljivog po jednom ogromnom muralu sa južnoameričkim motivima, na obližnjoj fasadi.

Foto: Slobodan Ogrizović – mural kod Ekonomskog fakulteta

Na kraju dolazite do raskrsnice sa ulicom Via Delle Belle arti, a tu vam je odmah i ona, već opisana Pinacoteca Nazionale, odmah pored Akademije umetnosti. Slobodno skrenite u tu, “umetničku” ulicu, a onda slobodno nastavite duž Via delle Moline i Via de Castagnoli (jedna ulica, dva imena), ili bilo kojom drugom poprečnom ulicom, nećete zažaliti, čak i ako se malo izgubite u vijugavim sokacima Bolonje. 

Piazza Cavour, Bazilika San Domenico

A još jedna stvar koju je lepo videti je Piazza Cavour. Nalazi se praktično u nastavku Piazza Galvani (tamo, sa zadnje strane basilike San Petronio, i blizu Anatomske sale). Trg Cavour sam po sebi nije naročito zanimljiv – sem što je bogat zelenilom, ali kada nastavite još malo ka jugu, dolazite do Bazilike San Domenico, (još) jedne od glavnih bolonjskih crkava. Ispred crkve nalazi se visoki stub, sa skulpturom Svetog Domenika na vrhu, a u bazilici se nalaze i ostaci ovog čuvenog sveca, poznatog i kao osnivača reda Dominikanaca.

Kovčeg Svetog Domenika – umetničko delo

Njegov kovčeg je najlepši deo unutrašnjosti bazilike, i delo je nekoliko velikih umetnika, kao što su Nikola Pizano (Nicola Pisano) i Nikolo del Arka (Nicolo dell Arca). Ovde ćete videti čak i delo ranog Mikelanđela (ali morate da znate šta tražite), jednog maleckog mermernog anđela koji pridržava podjednako mali svećnjak. Ali dobro, neka ovo anđeosko delo Mikelanđela za vas bude najava svega onoga što je uradio i ostavio u obližnjoj Firenci (obližnjoj, naročito kad sednete u brzi voz) – ali to je tema jednog drugog putopisa: “Jedan dan u Firenci”.

Ako nastavite još južnije, moći ćete da se divite zgradama u kojima su smeštene najvažnije državne institucije – sudovi, karabinjeri, tužilaštvo… Ovdašnja država očigledno ima istančan ukus za umetnost i lepe zgrade!

Bolonja slavi svoje premijere (i premijerke)

A pored pomenutog trga Cavour, prolazi ulica Via Farini, koja će vas dovesti do još jednog trga, ni stotinjak metara odatle, posvećenog jednom od brojnih italijanskih premijera, po imenu Marko Mingeti. Od 1861. Italija je imala čak 89 premijera (!) da budem precizniji, 89 puta su postavljani premijeri, ali neki od njih i po nekoliko puta (Berluskoni 3 puta), a sadašnja premijerka, Đorđa Meloni je, verovali ili ne, prva italijanska žena premijer!

Galerija Cavour – samo za one sa dubokim džepom

Inače, između ta dva trga nalazi se galerija Cavour, u kojoj nemate šta da tražite bez jedno 10.000 evra u džepu. Naime, ovo je jedan ekstra-luksuzan tržni centrić, u kome su mesto našle radnje kao što su Versace, Bottega Veneta, Gucci, BluVanti, a u jednom izlogu mogao se videti i najnoviji Maserati Ghibli, vredan između 80.000 i 120.000 evra (mada je kod modernih automobila gornja cena ograničena samo nebom i kineskim balonima, jer je dodatna oprema ponekad podjednako vredna kao i motor, točkovi, kabina i šasija!). Kada obiđete i ovu galeriju, možete još malo prošvrljati okolnim ulicama, neobičnih naziva (Via Bocca di Lupo, Via Senzanome…) a onda se vratiti u centar Bolonje, i zasluženo sesti u neki od restorana ili kafića, i uživati u večernjem smiraju i žamoru studentarije i turista.

Una vita bella, Bolognissima

Inače, što se više približavate studentskom delu Bolonje, utoliko ćete viđati više grafita, od kojih su neki obične žvrljotine, drugi se na jedan, hm, ne baš lep način obraćaju Vlahoviću (fudbaleru), negde je neko ispisao “SSSR”, ko zna zašto, a ono što verovatno najbolje opisuje duh i viziju stanovnika Bolonje, to je bio grafit: “Vogliamo una vita bella!” (Hoćemo lep život!) 

Foto: Slobodan Ogrizović – grafit “Vogliamo una vita bella!” (Hoćemo lep život!)

Pa dobro, samim tim što živite u Bolonji, ili možda ovde studirate, ili ste barem došli ovamo na skromnih, nekoliko turističkih dana, vi ste svakako proživeli “una vita bella”, ili ste barem okusili taj život. Život koji pogoduje vašem srcu, vašim očima, vašem intelektu i vašem stomaku, i koga se teško možete zasititi. Dovoljno da odmah krenete sa planovima za novi dolazak. Grad zamrznute istorije, a opet savršeno uklopljene u dvadeset i prvi vek, u koji je teško ne zaljubiti se na prvi pogled, jer je to ta suštinska Bolonja – prelepa, bellissima – Bolognissima!

Autor teksta: Slobodan Boba Ogrizović

PROČITAJTE I…

Bolonja, Bolonjisima (Bolognissima), II deo

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.