Destinacije – Buenos Ajres, ljubav, zločin i osveta: „Tajna u njihovim očima“ – Travel Magazine

Buenos Ajres, ljubav, zločin i osveta: „Tajna u njihovim očima“

Buenos Ajres, ljubav, zločin i osveta: „Tajna u njihovim očima“

Šta ne treba očekivati od filma Tajna u njihovim očima („El secreto de sus ojos“, 2009): Predvidljivost. To se odnosi na nekoliko vrlo neočekivanih momenata u filmu, a posebno na dramatičnu završnicu ovog trilera.

Radnja filma počinje 1974. godine u Buenos Ajresu. Učiteljica Liliana Koloto i bankarski službenik Rikardo Morales uživaju u braku koji je tek počeo. Opis tog jutra donosi Benhamin Espozito, istražitelj suda, u svom romanu:

Tog 21. juna 1974. godine, Rikardo Morales je doručkovao sa Lilianom Koloto poslednji put. Do kraja života sećaće se i najsitnijeg detalja vezanog za to jutro. Planiranje njihovog prvog odmora. Ispijanje čaja sa limunom zbog njegovog upornog kašlja, sa uobičajenom kockom i po šećera. Džem od bobica koji nikad više neće okusiti. Cvetni dezen na njenoj spavaćici. I posebno, njen osmeh. Osmeh kao izlazak sunca koji se stapa sa sunčevom svetlošću na njenon levom obrazu.“

Ljubavna priča

U filmu zapravo imamo dve ljubavne priče. Jednu koja se prekida strašnim zločinom na samom početku i drugu, koja sve vreme lebdi u vazduhu.

Humor

Obratite pažnju na to kako se Pablo Sandoval, kolega i najbolji prijatelj glavnog junaka, javlja na telefon.

Politika

Film se izdvaja i po političkom kontekstu u koji je smeštena radnja. U periodu od 1976. do 1983. godine u Argentini je vladala vojna diktatura, podržana od strane SAD-a. Njihov deklarisani cilj bila je antikomunistička kampanja. Vojne snage, državna bezbednost i desničarski odredi smrti su se udružili u borbi protiv levičarskih organizacija i njihovih pristalica među novinarima, piscima, umetnicima, studentima i svima ostalima koji su bili osumnjičeni. U to vreme, građani Argentine u svojoj državi više ne pronalaze zaštitu i sigurnost, već izvor konstantnog straha. Procenjuje se da je oko trideset hiljada ljudi izgubilo život. Jedan od najčešćih načina ubijanja bio je bacanje živih zatvorenika u okean iz vojnih aviona. Ova metoda bila je poznata pod nazivom „letovi smrti“.

Reditelj i glumci

Režiju potpisuje jedan od vodećih argentinskih reditelja, Huan Hoze Kampanela, a scenario je zasnovan na romanu „La pregunta de sus ojos“ („Pitanje u njihovim očima“) Eduarda Sacerija. Film je bio jedan od najgledanijih naslova svih vremena u Argentini, osvojio je preko pedeset nagrada na festivalima širom sveta, a 2010. je dobio i Oskara za najbolji strani film.

Glavne uloge poverene su Rikardu Darinu (Benhamin Espozito u filmu) i Soledad Vilamil (Irene Hejstings).

Zapažene epizodne uloge ostvarili su Havier Godino, španski glumac u ulozi ubice (kad poželite da golim rukama zadavite nekog na ekranu, znate da je glumac uradio odličan posao) i argentinski glumac i komičar Giljermo Fransela kao najbolji prijatelj glavnog junaka (Pablo Sandoval u filmu).

Među epizodnim ulogama posebno treba izdvojiti argentinskog glumca Pabla Raga i njegovo izuzetno ubedljivo tumačenje lika bankarskog službenika koji gubi svoju mladu suprugu (Rikardo Morales u filmu).

Najupečatljivija scena

Pored finalne scene, svakako jedna od najupečatljivijih je scena u liftu. Glavni junaci, Benhamin i Irene, i on. Ubica.

Dijalozi

Benhamin pokušava da ubedi Pabla da odu u provinciju da istražuju ubistvo, iako im je to izričito zabranjeno. Zatiče ga pijanog za šankom i počinje: „Rikardu Moralesu je sve gore. Ubica zna da smo mu za petama. Sudija je moron. Irene mi dođe da ubijem. Jedina osoba kojoj mogu da verujem na ovom svetu je pijanica i potpuni imbecil. Ali imam jednu prednost. Imbecil još nije primio platu, a prethodnu ju je već propio.“

Ostale zanimljivosti

U Americi je 2015. godine snimljen rimejk po imenu „Secret in Their Eyes“. Bio je deset puta skuplji od argentinske verzije, angažovana su zvučna imena kao što su Nikol Kidman i Džulija Roberts, ali, na kraju, film nije ispunio očekivanja. Na blagajnama je zaradio manje od originala, a kritika ga je opisala kao film „izgubljen u prevodu“.

Oskari za Argentinu

Ovo je drugi po redu Oskar koji je pripao Argentini. Prvi je osvojio film „Zvanična verzija“ („La historia oficial“) iz 1985. godine u vrlo jakoj konkurenciji te godine (u trci je, između ostalih, bio i naš „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice). Film je priča o bračnom paru koji usvaja dete pod neobičnim okolnostima, tokom vojne diktature u zemlji.

Foto: elluisx from Pixabay

Buenos Ajres

Istorija Buenos Ajresa je priča o maloj luci u Južnoj Americi koja se početkom XX veka čudesnom brzinom transformisala u metropolu evropske elegancije i latinoameričkog šarma.

Grad je osnovala španska kolonijalna vlast 1536. godine pod imenom Puerto de Nuestra Señora Santa María del Buen Ayre (Luka naše Gospe Marije od Dobrih Vetrova). Španska kruna pridavala je malo pažnje luci na jugu kontinenta, pa je Buenos Ajres praktično ceo kolonijalni period proveo u senci Lime. Lima je bila odabrana za prestonicu Južne Amerike i sva trgovina je išla kroz ovaj grad. Roba je putovala šest meseci od Buenos Ajresa do Lime, a zatim još četiri do šest meseci od Lime preko Havane do Kadiza. To je značilo da je put do Španije mogao da traje čitavih godinu dana, što je predstavljalo ogromnu prepreku za razvoj grada i cele regije.

Kolonijalni period završava se 1810. kada zemlja stiče nezavisnost. Argentina je u tom trenutku bila vrlo slabo naseljena, privredno nerazvijena i rastrzana konstantnim unutrašnjim sukobima. Po podacima iz 1850. godine, cela zemlja, po površini pet puta veća od Španije, imala je jedva milion stanovnika.

Do promena dolazi 1880. godine. Argentina donosi važne odluke koje će u potpunosti transformisati zemlju u narednih pedeset godina. Prva je bila da se sprovedu radikalne privredne reforme koje su podrazumevale podsticanje stranih investicija i povećanje izvoza. Druga je bila da se zemlja ubrzano naseli evropskim doseljenicima, kako bi se zadovoljila sve veća potreba za radnom snagom. I treća, da se Buenos Ajres izgradi po uzoru na najlepše gradove Starog kontinenta.

Rezultat? Potpuni uspeh na svim poljima. Reforme su dovele do ogromnog priliva stranih ulaganja i snažnog rasta izvoza, pre svega mesa i žitarica. Gomile novca počele su da se slivaju u zemlju koja već 1908. postaje sedma najbogatija država na svetu, a broj stanovnika se povećava vrtoglavom brzinom.

Buenos Ajres postaje druga najpoželjnija destinacija za doseljenike na svetu, odmah iza neprikosnovenog Njujorka. U Argentinu dolazi preko šest miliona ljudi iz Evrope, a veliki deo njih se zadržava u glavnom gradu.

Grad postaje najveće gradilište u Latinskoj Americi, nešto do tada neviđeno u ovom delu sveta. San o evropskoj metropoli se ostvaruje. Grade se palate za državne institucije, stambene zgrade, prostrane avenije, pozorišta, muzeji, pa čak i prvi neboderi.

I na kraju, kruna svega: izgradnja podzemne železnice. Metro je završen već 1913. godine, pre nego što su njime mogli da se pohvale mnogi evropski gradovi (Madrid je završio svoj metro 1919. godine, Barselona 1924, Moskva 1935, a Rim 1955) i znatno pre ostalih latinoameričkih metropola (Meksiko Siti je podzemnu železnicu dobio 1969. godine, a Rio de Žaneiro 1979).

Privrednom usponu 1930. godine dolazi kraj. Ta godina označava početak političke i ekonomske krize sa kojom tadašnja vlada nije uspela da se izbori.

Pa, ipak, bez obzira na dalja dešavanja, ostaje činjenica da su generacije sa kraja XIX i početka XX veka ostavile iza sebe grad na koji je cela nacija ponosna. Buenos Ajres je danas poznat u celom svetu po svojoj raskošnoj arhitekturi, bogatom kulturnom životu, tangu i, naravno, fudbalu. Najposećenija je destinacija u Južnoj Americi, trenutno u prednosti u odnosu na svog starog rivala, Rio de Žaneiro.

Foto: Herbert Brant from Pixabay

Buenos Ajres nije Pariz

Oni koji su posetili ovu latinoameričku lepoticu reći će vam da Buenos Ajres u stvari ne liči previše na Pariz. Arhitektonski, on samo jednim malim delom podseća na Grad Svetlosti. Najveća razlika između dva grada je apsolutna arhitektonska harmonija jednog (Pariz) i eklektičnost i razbarušenost drugog (Buenos Ajres). Preciznije bi bilo opisati ga kao spoj Pariza i Madrida sa jedne strane i Sao Paula sa druge, uz primese još ponekog od evropskih gradova. Ipak, uz sve uzore i uticaje, Buenos Ajres je izgradio svoju posebnost i nije ga moguće pomešati ni sa jednim drugim mestom na svetu.

Otkuda onda nadimak Pariz Južne Amerike? I da li je opravdan?

Grad se ponosi cifrom od oko tri stotine aktivnih pozorišta, što ga svrstava u sam svetski vrh, zajedno sa Londonom, Njujorkom i Parizom. Takođe, to je metropola koja ima više knjižara po glavi stanovnika nego bilo koji drugi grad na svetu. Istina je da su knjige u Argentini izuzete od poreza bilo kakve vrste, ali to nije jedini razlog ogromnog broja knjižara na praktično svakom ćošku. „Portenjosi“ (naziv za žitelje Buenos Ajresa, u prevodu “ljudi iz luke”) jednostavno obožavaju da čitaju. Što se festivala tiče, Buenos Ajres je, po broju događaja tokom godine, na samom vrhu, tik iza nenadmašnog Edinburga. Kada na sve to dodamo činjenicu da nijedan finansijski slom, a u Argentini ih je bilo zaista mnogo, nije ni u jednom trenutku doveo u pitanje bogati kulturni život grada, možemo samo da zaključimo: da, Buenos Ajres jeste Pariz Južne Amerike.

Foto: ArtTower from Pixabay

Znamenitosti grada

Sve počinje od glavnog trga, Plaza de Mayo. Tu se nalazi Predsednička palata poznatija pod nazivom Casa Rosada, završena 1898. godine. Na suprotnoj strani trga je Cabildo (1610. godina), stara gradska kuća, jedna od retkih kolonijalnih građevina u gradu. Celinu zaokružuju dve neoklasične zgrade, Katedrala (završena 1791.) i zgrada Nacionalne banke Argentine iz 1940. godine.

Foto: GRAPHICAL BRAIN from Pixabay

Od Plaza de Mayo kreće Avenida de Mayo, najelegantnija ulica u gradu, koncipirana po ugledu na madridsku aveniju Gran Via. Jedna od obaveznih stanica je prvi neboder u gradu i u celoj Južnoj Americi, Palacio Barolo. Delo je italijanskog arhitekte Marija Palantija, završen je davne 1923. godine i visok je, za to vreme neverovatnih, 100 metara (približno visina naše „Beograđanke“). U toj aveniji se nalazi i čuveni Cafe Tortoni iz 1898. godine, mesto okupljanja umetnika svih vrsta, među kojima je bio i Horhe Luis Borhes.

Foto: 139904 from Pixabay

Avenida de Mayo nas dovodi do trga na kojem se nalazi Palacio del Congreso (Nacionalni kongres), jedna od najmonumentalnijih neoklasičnih građevina i ponos grada. Delo je italijanskog arhitekte Vitorija Meana, a završena je 1906. godine.

Avenida de Mayo se između Predsedničke palate i Palate kongresa ukršta sa čuvenom Avenida 9 de Julio. Avenija 9. jul je najšira ulica na svetu sa čak dvadeset kolovoznih traka i verovatno najprepoznatljiviji deo Buenos Ajresa. Krasi je simbol grada, Obelisk iz 1936. godine, a u njoj se nalazi i Teatro Colon.

Foto: Matias Cruz from Pixabay

Teatro Colon, jedna od najpoznatijih operskih kuća na svetu, delo je italijanskog arhitekte Frančeska Tamburinija. Zgrada je završena 1908. godine i spada u najbolje svetske dvorane u smislu akustike.

Edificio Kavanagh je drugi po redu neboder, podignut 1936. godine, koji i danas pleni svojim izgledom. U istraživanju od pre nekoliko godina, žitelji Buenos Ajresa su ga proglasili svojom omiljenom zgradom. Visok je 120 metara i bio je najviša zgrada u Buenos Ajresu do 1957. godine.

U delu grada pod imenom Boca nalazimo Caminito, ulicu posebnog šarma, jednu od najpoznatijih turističkih atrakcija Buenos Ajresa, sa šarenim drvenim kućama i mnoštvom umetnika svih vrsta.

Foto: manu talaixa from Pixabay

Puerto Madero je najnovija gradska četvrt, nekada zapuštena gradska luka, a danas najekskluzivniji deo grada posvećen – ženama. Sve ulice su dobile nazive po čuvenim ženama iz istorije Argentine, a kruna naselja je pešački most Puente de la Mujer iliti Most žene, delo španskog arhitekte Santjaga Kalatrave.

Foto: Leonardo Espina from Pixabay

Nakon priče o ženama i njihovom kvartu, pravedno bi bilo da nešto kažemo i o muškarcima i njihovoj omiljenoj “poslastici” u ovom gradu koja se zove – La Bombonera. Dom fudbalskog kluba Boka Juniors, stadion u obliku bombonjere, La Bombonera je sagrađena 1940. godine i jedan je od najpoznatijih hramova fudbala na svetu.

Foto: GRAPHICAL BRAIN from Pixabay

I na kraju – tango. Pisati o Buenos Ajresu a ne pomenuti tango je, naravno, nemoguće. O ovom fascinantnom plesu znate verovatno sve, ali možda vam je promakla vest da ga je 2009. godine UNESCO uvrstio na svoju listu nematerijalne baštine.

Foto: ArtTower from Pixabay

Još jedna zanimljivost

Da li ste znali da 62,5% Argentinaca prilikom popisa navodi da je njihovo poreklo, u potpunosti ili delimično – italijansko?

Ovo potiče od činjenice da su Italijani bili ubedljivo najbrojniji među doseljenicima iz Evrope sa učešćem od 44,9%, ispred Španaca koji su činili 31,4% i daleko ispred Francuza, Nemaca i ostalih naroda koji su tada došli u Argentinu.

Italijansko prisustvo nećete primetiti samo u prezimenima, već i u kuhinji, običajima, arhitekturi i mnogim drugim oblastima života. Najveća opština u gradu zove se Palermo, jedan od poznatih trgova zove se Plaza Italia, a krasi ga spomenik Đuzepeu Garibaldiju. Pa, ipak, uprkos tome što čine većinu, zvanični jezik u zemlji je – španski. Razlog leži u činjenici da je u Argentini, kao bivšoj koloniji, španski jezik već bio zvaničan pre dolaska velikog broja Italijana. Takođe, doseljenici iz Italije govorili su dijalektima svojih regija, a ne standardnim italijanskim jezikom. Stoga je njihova prirodna reakcija bila da ne nameću jezik koji ni sami ne govore, već da prihvate španski, zvanični jezik zemlje koja ih je primila raširenih ruku i postala njihova nova domovina.

Foto: janeannecraigie from Pixabay

Uvod u novi argentinski film

U poslednje dve decenije, argentinski film je izrastao u izuzetno jaku kinematografiju, njegovi naslovi osvajaju veliki broj nagrada na festivalima širom sveta, a gledanost u bioskopima u zemlji i svetu je ogromna. Produkcija je na izuzetno visokom nivou, argentinski glumci i reditelji često dobijaju ponude iz Španije i drugih zemalja, a Amerikanci uporno rade rimejkove njihovih filmova, sa promenljivim uspehom.

Vodeća glumačka imena su, između ostalih, Oskar Martinez, Sesilija Rot, Dario Grandineti i Dolores Fonzi. Centralno mesto, pak, zauzima, bez ikakve sumnje, Rikardo Darin. U filmu „Tajna u njihovim očima“ videćete samo delić njegovog glumačkog umeća. Radi se o glumcu najšireg dijapazona koji strpljivo gradi svoj duboko promišljeni glumački izraz, bez suvišne mimike i gestikulacije. U njegova najzrelija ostvarenja ubrajaju se uloga plemenitog i povučenog, ali emotivno blokiranog čoveka u “Kineskoj priči” (“Un cuento chino”, 2011), advokata kojem kidnapuju decu u filmu „Sedmi“ (“Septimo”, 2013), a njegov glumački trijumf dolazi sa filmom „Truman“ (“Truman”, 2015) i ulogom čoveka obolelog od raka koji pokušava da svoje poslednje dane proživi na najbolji mogući način, za koju je dobio prestižnu nagradu Goja i nagradu na filmskom festivalu u San Sebastijanu.

Vrlo pažljivo bira uloge, argentinski i španski reditelji ga često angažuju, njegovo ime garantuje kvalitet i gledanost, a izgleda da donosi i sreću, budući da je veliki broj filmova u kojima se on pojavljuje doživeo i međunarodni uspeh. Holivud je takođe pokušavao da ga angažuje, ali je njegov odgovor, za takve projekte, do sada uvek bio – negativan.

Foto: BORIS G from Flikr

Značajna imena među rediteljima su, osim pomenutuog Kampanele, Damijan Sifron, rano preminuli Fabijan Bjelinski, Sebastijan Borenstajn i Pablo Trapero.

“Tri karte” za novi argentinski film (filmske preporuke):

  1. Devet kraljica” (“Nueve reinas”, 2000). Film koji je označio početak nove epohe argentinske kinematografije i prvi u dugom nizu uspešnih naslova. Bio je veliki bioskopski hit, a doživeo je i dva rimejka (jedan u Americi, drugi u Indiji). Dobar deo scena snimljen je u hotelu Hilton koji je otvoren u januaru te godine u Puerto Maderu, a na filmu ćete videti kako je ovaj deo grada izgledao na početku svoje transformacije u luksuznu četvrt.
  1. Divlje priče” (“Relatos salvajes”, 2014). Okuplja najveće argentinske glumce kao što su Darin, Oskar Fernandez, Dario Grandineti, Leonardo Zbaralja i Rita Korteze. Najgledaniji film svih vremena u Argentini, osvojio je nagrade publike na festivalima u San Sebastijanu i Sao Paulu, kao i desetominutne ovacije u Kanu. Bio je najveće iznenađenje 43. FEST-a i apsolutni favorit FEST-ove publike.
  1. Veličanstveni gubitnici” (La odisea de los giles, 2019). Takođe prikazan na FEST-u, svoj bioskopski život u Srbiji trebalo je da počne u martu mesecu, ali se početak prikazivanja nesrećno poklopio sa virusom koji je uplašio celu planetu. U filmu ćete videti po prvi put zajedno na platnu Rikarda Darina i njegovog sina, Ćina Darina. Ćina smo imali prilike da upoznamo 2019. godine, kada je otvorio FEST i šarmirao domaću publiku promovišući film “Crni anđeo”. Na dolazak Rikarda Darina u Beograd još uvek čekamo.

Autor teksta: Milan Todorović

Saznajte više i o filmskim ulogama San Franciska, Havane, Rio de Žaneira i Los Anđelesa.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.

Podelite ovaj članak...
103Shares
Podelite ovaj članak...

1 komentar

  1. Odličan članak, kao i uvek, očekivano od autora. Bravo!

    Pošaljite odgovor

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

X