Bolonja, Bolonjisima (Bolognissima), I deo

Objavljeno 29. feb 2024. | 1 komentar

Foto: Felix M. Dorn from Unsplash

Proleće 2022. godine, tačnije sredina juna, bio je trenutak kada se konačno poklopilo par stvari – Italja i Kovid su konačno otvorili svoje granice i turistima van EU (pa tako i nama). AirSerbia je samo desetak dana ranije uspostavila svoju stalnu liniju iz Beograda do Bolonje, a Booking.com se smilovao i izbacio neke povoljne cene za hotele u Bolonji.

PROČITAJTE I…

Nadrealna mesta Italije

Posle prve izvršene pretrage – početkom juna, u Bolonji i Firenci nije bilo apsolutno nijednog pristojnog hotelskog smeštaja ispod 110-120 € , za jedno noćenje u jednokrevetnoj sobi! Svega nekoliko dana kasnije, iste sobe u nekim od tih hotela mogle su se naći i za 50-60 €. Cene avionskih karata takođe imaju osobinu da se menjaju iz dana u dan, pa je neophodno uložiti malo više truda i ne gubiti nadu, ako želite da skoknete do Italije. A ko ne želi?

I tako, malim i brzim ATR-om, i to više nego polupraznim (onomad), za manje od dva sata, doletećete na bolonjski aerodrom, Đuljelmo Markoni (Guglielmo Marconi). Simbolično – od Tesle – do Markonija, tj. od onoga ko je izumeo radio i radio talase – pa do onoga ko ih je zatim “uhvatio u letu” (Markoni je deo radnog veka proveo radeći kao tehničar upravo kod Nikole Tesle) i uz uspešniji PR od Teslinog, došao i do Nobelove nagrade za fiziku.

Aerodrom (barem u dolasku) nije izgledao grandiozno, ali valjda samo zahvaljujući tome što je u tom trenutku sleteo samo beogradski avion i što je izlaz iz aviona bio baš blizu pasoške kontrole. Inače, to je jedan ogroman, odlično organizovan, živ aerodrom, sa svim mogućim restoranima, prodavnicama, zanimacijama… Ni čekanje (u razumnim okvirima) vam ovde neće teško pasti.

Od aerodroma do centra – električnim vozom

A zatim vas, na Markonijevom aerodromu, čeka (logično) i Markoni ekspres, jedan električni voz (karte se kupuju na automatu ispred ulaza u voz), koji, uz samo jednu usputnu stanicu, dovozi putnike pravo na glavnu železničku stanicu u Bolonji. Vozić je relativno mali (kao polovina onih naših “Španaca”, tramvaja), i potpuno je automatizovan. Treba mu svega sedam minuta da stigne do grada, i ide na svakih sedam minuta (ujutru, od 05.40, pa sve do ponoći). Tako bih rado sad napisao: zamislite da takav vozić ide od beogradskog aerodroma pa do železničke stanice (može i Prokop), ali neću. (Kao u filmovima sa američkim suđenjima: “Molim porotu da zanemari poslednju rečenicu!”) Markoni ekspres je inače električni voz, a 30% energije mu obezbeđuju solarni paneli.

I, dok trepnete (recimo nekih 70 puta, jer čovek prosečno trepne 3-15 puta u minuti), stigli ste u Bolonju. Moderna i velika železnička stanica ima nekoliko nivoa: na nivou “-4” su ultrabrzi vozovi (kao čuvena “Crvena strela” (Frecciarossa), na “-3” je nivo sa radnjama i čekaonicom, na “-2” je prolaz za autobuse, taksije, kola, na “-1” je prolaz koji vas vodi ka peronima “običnih” vozova. U prizemlju je glavni deo stanice – gde se čekaju ti, “obični vozovi”, gde se kupuju karte, pije kafica i tako to. Impresivna stanica, sa bezbroj automata i šaltera za kupovinu karata (ako ih niste već kupili preko interneta), elektronskih tabli sa obaveštenjima, sa pekarama i kafićima, pa vam već ovaj prvi kontakt sa Bolonjom govori da vas ništa neće ometati u uživanju u ovom gradu.

Sve vam je blizu

A zašto toliko opisujem ovu stanicu? Pa iz prostog razloga – Bolonja se nalazi, kao i većina sličnih gradova na severu Italije, u okruženju drugih, podjednako lepih i zanimljivih gradova, koji su od nje udaljeni svega oko sat vremena vožnje (neki manje, neki malo više) brzim italijanskim vozovima. Pa tako možete da se smestite u Bolonju, na nekih nedelju dana, a da za to vreme pravite jednodnevne izlete do Firence, Ferare, Parme, Mantove, Modene, Padove, pa čak i Verone, Venecije ili možda i do drugih država –  do San Marina na primer! Sve te gradske stanice (za Firencu, Feraru, Veneciju i Padovu lično garantujem), su nekih desetak-petnaest minuta udaljene (peške) od centara tih gradova, pa je to zaista idealan način za obilazak Italije.

Foto: Danijela Prijovic from Unsplash

Odmah ispred stanice nalaze se silne autobuske stanice gradskog autobusa, pa i bez taksija možete lako do vašeg smeštaja. E sad, u Bolonji postoje dve linije (32 i 33) koje obilaze ceo krug oko Bolonje, ili da kažemo centralnog dela Bolonje (ovde se, elem, umesto “u krugu dvojke”, kaže: živeti u krugu tries’dvojke/trojke), pri čemu jedna linija vozi u smeru kazaljke na satu, a druga u kontra smeru.

Ako se lepo smestite u autobusu, možete ga odmah iskoristiti kao sightseeing sredstvo za razgledanje Bolonje, jer kružni put prolazi pored devet gradskih kapija, nekadašnjih ulaza u utvrđenu srednjovekovnu Bolonju, okruženu kompletnim, danas nepostojećim, zidinama. Porta Maggiore i Porta Saragozza su, verovatno, dve najlepše u ovoj galeriji bolonjskih kapija.

Foto: Salmen Bejaoui from Unsplash

Bolonja – idealna za obilazak peške

Uzgred, poluprečnik tog centralnog dela Bolonje je oko jedan kilometar, tako da vam je već jasno da Bolonju možete prepešačiti uzduž i popreko, i da je zaista šteta kretati se kroz ovaj, najveći sačuvan stari grad (u komadu) u Italiji, bilo kojim drugim prevoznim sredstvom osim svojim sopstvenim nogama.

I eto nas konačno u Bolonji (mislim eto mene, i vas koji čitate). Bolonja, tj. Bononija u starorimskim vremenima, je poznata po svojim nadimcima (epitetima, pridevima), pa da ih pomenemo i ovde: dakle to su “obrazovana/pametna”, “tornjevita”, “debela/buckasta”, “crvena”, a moglo bi još i “arkadna”, “studentska”, “dnevna/noćna”… već po tome šta vam od Bolonje najviše priraste za srce u ovom predivnom gradu. Zato zaista ne bi smetalo da se Bolonja zove i Bolonjisima (Bolognissima), čime bi se jednom rečju opisalo sve ovo prethodno navedeno, i ono što će tek biti navedeno u ovom (pre)dugačkom tekstu.

Obrazovana/pametna Bolonja

E pa ako je neko obrazovan, i još i pametan (danas se svi gradovi trude da postanu “pametni”, s manje ili više uspeha, pokušavajući da tu pamet, uzaludno,obezbede tehnologijama a ne obrazovanjem), onda je to Bolonja, sa prvim univerzitetom u svetu, zvučnog imena: L’Alma Mater Studiorum – Università di Bologna, osnovanim još davne 1088. godine. Tako ovaj univerzitet ima 935 leta (i zima) za sobom, i da znate da se prilično dobro drži za svoje godine. A ako ga nešto čini mladim to je studentarija, koja ujedno čini skoro četvrtinu stanovništva Bolonje (sto hiljada od ukupnog broja koji iznosi četiristo hiljada).

Foto: Manek Singh from Unsplash

Dok traju predavanja, studenti su uglavnom skoncentrisani u severoistočnom delu Bolonje, gde se nalazi najveći broj fakulteta, da bi zatim (čim se pojavi neka pauzica), preplavili i centar grada, uživajući u životu po brojnim, većim i manjim bolonjskim trgovima, da bi se potom,, kako noć izgura dan, centar zbivanja raštrkao po gradskim kafićima i klubovima, kojih ovde ne manjka.

Čuveni studenti i profesori

Univerzitet u svom sastavu ima 23 fakulteta, po veličini je treći u Italiji, a sama činjenica da su ovde studirali Dante Aligijeri (Dante Alighieri), Frančesko Petrarka (Francesko Petrarca), Erazmo Roterdamski (Desiderius Erasmus), Nikola Kopernik (Nikolaus Copernicus), Albreht Direr, Torkvato Taso (Torquato Tasso), Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini), a da su profesori bili, npr, Papa Aleksandar III, Đozue Karduči (Giosue Carducci), Romano Prodi (šta da radim kad ga i same enciklopedije pominju kao važnog bolonjskog studenta), Umberto Eko i mnogi drugi, uz onih pomenutih 935 godina rada (2023. godine), izaziva apsolutno strahopoštovanje kako studenata, tako i običnih turista. 

Ono što je verovatno turistički, najzanimljivije za obilazak iz bogate ponude nekoliko fakulteta koji su otvoreni za turiste je, Anatomska sala (Il Teatro Anatomico), iliti veliki amfiteatar, star skoro četiri veka, u kome su držana predavanja studentima anatomije. Sala je kompletno izgrađena od drveta, osim centralnog mermernog stola – koji je služio za oglednu nastavu, tj. seciranje preminulih “donatora” svojih sopstvenih tela, a kojima je to verovatno bio prvi, i ujedno posthumni, kontakt sa fakultetom. Što samo potvrđuje tezu da za učenje, naravno, nikad nije kasno.

Foto: Slobodan Ogrizović – Sala Anatomica

U malim zidnim nišama nalaze se skulpture (takođe u drvetu), dvanaest velikana medicine (Hipokrat, Galen i drugi), a tu je i još dvadesetak skulptura najpoznatijih anatoma sa bolonjskih studija.

„Počeci“ rekonstruktivne plastične hirurgije

Među interesantnim detaljima amfiteatra je i statua Gaspara Taljakocija (Gasparo Tagliacozzi), koji drži (drveni) nos u ruci,  statua u spomen na čoveka koji se prvi pozabavio rekonstruktivnom plastičnom hirurgijom, čoveka bez kojih bi mnoge današnje zadrugarke morale svoje živote da prožive u tragičnoj anonimnosti, obdarene samo sa onim (apsolutno nedovoljnim),  što im je majka priroda dala. 

A iznad katedre predavača nalaze se još dve drvene statue, nazvane “Spelati” (spellati – oljušteni, oderani…), dve ljudske figure prikazane anatomski, bez kože, sa svim svojim mišićima, tetivama i primicačima, a koje drže nadstrešnicu na kojoj se nalazi još jedna, ženska figura, alegorija Anatomije – kojoj jedno anđelče pruža – ne cvet, niti strelicu – već butnu kost! Plafon je, takođe, umetničko delo, sa svojim reljefima, figurama, ukrasima, geometrijskim udubljenjima. Zamalo da svet ostane bez sve te lepote, jer je (i) Anatomska sala bila teško oštećena u bombardovanju tokom januara 1944. godine. Srećom, odmah posle rata, zahvaljujući sačuvanim ostacima, sala je (anatomski) rekonstruisana i ponovo otvorena.

Trg Galvani

Sala je deo većeg kompleksa, po imenu “Palazzo dell’Archiginnasio” ili “Biblioteca comunale dell’Archiginnasio,” koji se nalazi baš na Trgu Galvani (Piazza Galvani), odmah sa zadnje strane Bazilike sv. Petronija (Basilica Di San Petronio). Trg je u 15. i 16. veku bio jedna velika pijaca svile, da bi kasnijom izgradnjom nove palate i proširenjem trga, a zatim i podizanjem spomenika Luiđiju Galvaniju, postao to što jeste. Čim prođete kroz glavnu kapiju, čeka vas predivno dvorište, oivičeno arkadama i stubovima, bogato ukrašeno srednjovekovnim grbovima, skulpturama, oslikanim svodovima, a sve se to, na još lepši način nastavlja tokom šetnje kroz hodnike zgrade. Osim drvene sale videćete i salu za predavanja, neobičnu kombinaciju srednjovekovne prostorije (po zidovima, podovima, ukrasima, prozorima i knjigama) i moderne opreme za predavanja (katedru sa računarima), uz poređane (ružne) crne stolice za studentariju. 

Uzgred, budite i tehnički spremni. Ako niste rezervisali ulaznicu preko interneta, a dođete baš u trenutku kada je pao sistem pa “ne rade” ni kartice, spremite tri evrića (baš toliko), jer na kasi nisu imali gotovine ni za kusur! Druga varijanta je da kupite suvenire iz bogate ponude, za 7, 17, 47 ili 97 evra (naprosto zaokružite sumu),  a treća da upišete Anatomiju u Bolonji, pa da dođete ovamo kao student na predavanja.

Bolonja i njena Pinakoteka

Najveći broj fakulteta je, inače, smešten u severoistočnom delu Bolonje, a ako baš imate vremena, u nekima od njih su organizovane dodatne muzejske postavke koje takođe mogu da se obiđu, za poneki evro. Ali kad dođete u taj deo grada, bolje da obiđete lokalne bazilike, zatim Nacionalnu galeriju Bolonje (Pinacoteca Nazionale di Bologna) i da zatim završite obilazak u nekom od simpatičnih studentskih restorana (to što su u studentskom kvartu nimalo ne umanjuje njihov kvalitet).

Foto: Bianca Ackermann from Unsplash

U Pinakoteci ćete naći brojna umetnička dela iz perioda renesanse, manirizma i baroka, a među njima, tu su dela Rafaela (Raffaello), Peruđina (Perugini), Tintoreta (Tintoretto), El Greka (El Greco), Pizana (Pisano), Ticijana (Titian), Gverćina (tvrdo “ć”), (Guercino) i drugih. Trenutno je na gostovanju bilo i delo “La Sibilla Cumana” od Domenikina (Domenichino), na pozajmici iz rimske galerije Borgeze. 

Veliki deo izložbe, što zbog umetničkog kvaliteta, što zbog lokalpatriotizma, posvećen je i delima porodice Karači (Carracci), braće Agostina i Hanibala i njihovog rođaka Ludovika, rođenih u Bolonji, a koji su još za života osnovali i svoju sopstvenu akademiju, po imenu Accademica degli incaminati (upućenih na pravi put).

Đorđo Vazari – „kum“ manirizmu

Mogli bismo malo da skoknemo i u školsko doba (tj. na Vikipediju), pa da se podsetimo da je manirizam stilski pravac likovne umetnosti sa kraja 16. veka, baš između renesanse i baroka, a potiče od italijanske reči maniera (lični stil, način). Ime ovom pravcu dao je Đorđo Vazari (Giorgio Vasari), svestrani italijanski umetnik. Široko gledano, kažu da manirizam uključuje čak i poznog Mikelanđela, Šekspira i ko zna koga još ne.