Bolonja, Bolonjisima (Bolognissima), I deo

Objavljeno 29. feb 2024. | 1 komentar

Foto: Felix M. Dorn from Unsplash

U svakom slučaju, muzej je predivno uređen, odlično organizovan, u kome vas očekuje barem jedan izuzetno prijateljski nastrojen kustos koji bi vam rado, satima, pričao o muzeju i njegovim delima, ali ideja da vas napolju čeka Bolonja, sunčana, učena, gastronomska, tornjevita, crvena, itd, itd, blago vas sputava i tera vas da se ne zadržavate previše u muzeju.

E sad, trebalo bi zaista i voleti baš ovu, srednjevekovnu umetnost, naglašenih religioznih motiva, sa (pre)čestim slikama tragedija, mačeva, pogubljenja, patnje… I pored nekih (fizički) grandioznih dela koja pokrivaju skoro čitav zid, od poda do plafona, mnogo toga vas ipak ostavlja ravnodušnim. Od kad sam se zaljubio u Muzej impresionista u Parizu, nijedan me više ne ispunjava takvim zadovoljstvom… šta da radim, priznajem. Drugo, s obzirom na planiranu posetu Firenci – i planiranom obilasku njena tri čuvena muzeja (Ufici, Galerija Akademija i Palata Piti) – obilazak Pinakoteke u trajanju od nekih 90 minuta, bio je sasvim dovoljan.

Pinakoteka – mesto za „zagrevanje“

Uzgred, ako u istom paketu obilazite Bolonju i Firencu, zaista je bolje da vam Pinakoteka bude mesto “za zagrevanje”, jer bi posle Uficija i Firence, nivo motivacije za obilazak bolonjskog muzeja bio značajno umanjen. Pinakoteka deli zgradu sa Fakultetom likovnih umetnosti, što je sasvim logično, a otvorena je za javnost pre nekih 130 godina, i zatim potpuno renovirana 1997. godine. Sredinom juna, kada je vaš izvestilac bio u Bolonji, karte su se mogle kupiti, odmah, na blagajni, a unutra jedva da je bilo par desetina posetilaca.

Nadam se da je iz svega ovoga dovoljno jasno zašto Bolonju zovu univerzitetskim i pametnim gradom, a iskreno se nadam da delić te pameti, tokom boravka u ovom gradu, prelazi i na radoznale turiste, pa da je tako, možda, nešto malo prešlo i na mene. 

Tornjevita Bolonja

Pridev “tornjevita” Bolonja potiče od tornjeva, kako nekada (a tako i sada), prepoznatljivih simbola grada – ranije i po kvantitetu i kvalitetu, a sada samo po kvalitetu. Tornjeve su gradile bogataške porodice, iz odbrambenih ali i statusnih razloga, a tokom 12. i 13. veka (kad je Bolonja bila tornjo-ekonomski tigar) bilo ih je čak 150! U međuvremenu je porušen 121, što znači da ih je ostalo… 29.

Foto: Petr Slovacek from Unsplash

Kako god bilo, stvarni simbol Bolonje su dva tornja koja se nalaze u samom centru grada (oni, na neki način i čine taj centar), i to su tornjevi poznati pod imenima Asineli ( Asinelli), 97m visok, star oko 1000 godina, i Garisenda, visok 47 metara. Ovaj niži, tj. njegova najviša tačka – nakrivljen je u odnosu na vertikalnu osu za čak 3,2 metra (!) I golim okom se može videti ova nakrivljenost, koja je, proporcionalno, skoro jednaka onoj čuvenoj – tornja u Pizi. Garisenda je zato zatvoren za posetioce, što nije neka smetnja, jer je pogled ionako duplo lepši i “viši” sa Asinelija (takođe blago nakrivljenog).

Foto: Grigorii Shcheglov from Unsplash

Toranj Asineli

Toranj Asineli vam zaista nudi predivan pogled na Bolonju. Potrebno je samo da preko interneta blagovremeno kupite kartu za pentranje do vrha (ponekad su karte potpuno rasprodate za određeni dan), a ako ste duže u Bolonji, nije loše malo proveriti vremensku prognozu i zatim kupiti kartu i popeti se gore baš u trenutku kada su meteo-uslovi optimalni za savršen pogled.

Foto: Slobodan Ogrizović – pogled sa tornja Asineli

Nemojte da izgubite iz vida da se radi o 97 metara i 498 drvenih stepenika do vrha tornja (a ima tu još jedan detalj – u jednom trenutku bi trebalo i da siđete, pa uzmite u obzir da vas, što je kuriozitet ove kule, pri silasku ponovo čeka isti broj stepenika). Unutrašnjost tornja je pregrađena drvenim platformama na otprilike svakih 25 metara visine, koje služe kao odmorišta i kao mesto gde vi čekate da se oslobodi stepenište za pentranje uzbrdo dok prethodna grupa silazi, jer je mimoilaženje na samim stepenicama teško izvodljivo. Na svakoj platformi dežuraju zaposleni koji preko radio stanica komuniciraju sa kompanjonima i “upravljaju” vođenjem i mimoilaženjem turista-planinara.

Nagrada za najupornije i izdržljive

Na poslednjoj platformi, za svaki slučaj, nalaze se i defibrilatori (!) za one koji  su precenili svoje sposobnosti (uračunato u cenu), a takvih je bilo dosta i u mojoj grupi – zadihanih, preznojenih, jezika isplaženih niz stepenište, sve do prve niže platforme, onih koji su stigli na vrh 10-15 minuta kasnije od ostalih… Dakle, razmislite o svojim trenutnim fizičkim sposobnostima, a ako nemate problema sa kondicijom i sa vrtoglavicom, samo napred, vidik sa vrha tornja vredi svakog evrića i svake stepenice koju ste savladali. A kako sa vrha tornja spuste nekoga koga je zakačio infarkt, bolje je ne saznati.

Sa tog vrha videćete naravno, crvenkaste (jedan od razloga zašto Bolonji tepaju da je “crvena”), zagasito narandžaste, oker… blage i prijatne boje bolonjskih kuća i krovova, grad kroz koji su urbanistički nepravilno prosečene ulice, i to više uličice nego bulevari (koje takođe možete da pronađete po gradu).

Foto: Bogdan Dada from Unsplash

Nepregledna ravnica i apeninski vrhovi

Što se pogledom više udaljavate od centra – toliko vas ka severoistoku čeka nepregledna ravnica koja se pruža do reke Po i do Jadranskog mora (od Bolonje do Ravene, koja je blizu jadranske obale, ima nešto manje od 80 km), a ka jugu – čekaju vas prvo brežuljci, pa sve viši i viši apeninski vrhovi. Sa tornja ćete sigurno ugledati jedan od vaših potencijalnih turističkih ciljeva, crkvu Bogorodice i Sv. Luke, nekoliko kilometara udaljenu od centra (oko 6 km), ali o tome malo kasnije.

Kada je lepo vreme, samo nebo (i vaša dioptrija) je granica dokle se može uživati u pogledu. Možda ugledate Feraru, možda i Veneciju i Milano, ko zna?

Udžbenici iz psihologije kažu da se tokom jasne i tamne noći, plamen sveće može uočiti sa daljine od 48 km. Opet, šta je to u odnosu na zvezde (koje vidimo noću) a koje su udaljene od zemlje više od 40 triliona kilometara!? 

Nakon što se nagledate severne Italije, bolonjskih krovova i malo predahnete (zaslužili ste), vreme je i da se vratite na početnih 50 metara nadmorske visine (nadmorska visina centra Bolonje). 

Srećom po obožavaoce tornjeva, okolina Asinelija i Garisende nudi bezbroj restorana, kafića i poslastičarnica (ali i knjižara, radnji sa garderobom i kojekakvih drugih objekata) u kojima se možete lako fizički povratiti od ovog poduhvata. Tu je i jedna slatka poslastičarnica, odmah na početku Via San Vitale, po imenu Đani (Gianni), gde je, izgleda, uvek potrebno da čekate red, i pored postojanja još desetine drugih poslastičarnica u okruženju. Šta je tajna Đanijevog sladoleda ne znam, ali mogao sam to maglovito naslutiti iz jedne pojedene čaše kremastog, umetničkog sladoleda. Osim onih uobičajenih vrsta, ovde možete naći i neke tematske sladolede, tipa “zimsko more”, “Gospodar prstenova”, i slično, šta god to značilo.

„Vidimo se kod Dva tornja“

Tornjevi su i jedno od omiljenih sastajališta mladih (i svih ostalih) Bolonjeza, te se tako i kaže: “Ci vediamo sotto le Due Torri” (vidimo se kod Dva tornja). Uzgred, nekad ih je na tom trgu bilo pet, pa su srednjovekovni Bolonježani govorili, “Ci vediamo sotto le Cinque Torri”, što je dovodilo do brojnih nesporazuma, jer se “Cinque Torri” odnosi i na jednu neobičnu formaciju stena na Dolomitima, i ko zna koliko je bilo neuspelih randevua zbog toga. Opet, “Quattro Torri” je ime naselja u okrugu Ferara, a “Tre Torri” naselje u provinciji Avelino (dobro, i u Milanu postoje tri nebodera poznata pod istim imenom, ali oni baš i nisu srednjovekovni), pa su ovde verovatno rušili tornjeve sve dok nisu došli do nedvosmislenog toponima i precizno definisanog mesta za ljubavne sastanke.

Foto: Bianca Ackermann from Unsplash

A dok čekate svoju bolju polovinu (ili ona vas) možete uvek svratiti u lokalnu knjižaru Feltrineli, gde su, ima tome već više od pola godine, u izlogu, kao hitovi stajale knjige Vudija Alena, Matea Melkiorea i Satoši Jagisave. 

Crvena Bolonja

Dođosmo i do prideva “crvena”! Osim već navedenog – te crvenkaste boje kojom su krovovi i fasade Bolonje prošarani uzduž i popreko (a što se odlično vidi sa Asinelija), crvena boja se odnosi i na političku orijentaciju ovoga grada (i okoline). Bolonja je oduvek važila (i važi i dalje), za otvoren, slobodouman grad (što je i logično ako jednu četvrtinu stanovnika čine studenti), što se vidi i iz činjenice da ovde već skoro pola veka vlast drže socijalisti.

Na poslednjim izborima, italijanska desnica, predvođena strankom “Braća Italije”, i njenom liderkom Đorđom Meloni (Giorgia Meloni), uspela je trijumfalno da osvoji vlast od severa do juga, duž Alpa i Apenina, uključujući i Siciliju i Sardiniju – u celoj Italiji! Cela Italija je pod vlašću desnice… Cela? Ne! Jedan gradić nepokorenih Bolonjeza i dalje se uspešno odupire osvajaču! (To bi, otprilike, bilo parafraziranje uvodnih rečenica stripa “Asteriks i Obeliks”, ko razume, shvatiće!) Tako je Bolonja, i 2022, pa nadalje, zajedno sa delom Firence, zadržala levičarsku vlast, pa je i dalje možemo opisivati istom bojom! Inače bi verovatno bila “plavičasta” Bolonja!

Foto: Kelly Mccrimmon from Unsplash

Debela (buckasta) Bolonja

I ostade još da pojasnimo pojam “Debele” (Grassa) Bolonje, ako je pojašnjenje uopšte i potrebno. Ko nije čuo za špagete bolonjeze, lazanju ala bolonjeze i slične stvari? Bolonja, a i sama pokrajina Emilija-Romanja su epicentar industrije testenina (dobro, sedište Barile je ipak u Parmi), istovremeno i jedan od gastronomskih centara Italije. Kao i u svakom drugom mestu, najlepše je probati lokalne specijalitete, kao što su: friggione bolognese, crescentine, passatelli, cotoletta petroniana (alla bolognese), tortellini in brodo, tagliatelle al ragù…

Foto: Bianca Ackermann from Unsplash

Osim klasičnih restorana, tratorija, osterija, ribljih restorana, u Bolonji možete uživati i u ličnoj kupovini po radnjama sa testeninama, sirevima, salamama i mortadelama, vinima, pa degustirati (na licu mesta) mnogo više stvari nego što je to moguće tokom jednog ručka ili večere. Ako ste se ponekad zapitali – koja je razlika između tih tratorija i osterija – pa nije velika. I jedno i drugo se odnosi na ne-industrijske, ne-klasične restorane, pri čemu je osterija više nalik baru, izmaknuta od centralnih turističkih ulica, sa jednostavnim lokalnim jelima, koja se zalivaju istim takvim lokalnim vinima. Tratorije su malo veći objekti, takođe porodičnog vlasništva i usluge, malo obimnijeg menija ali i pristupačnijih cena nego po klasičnim restoranima.

Foto: Marco Testi from Unsplash

Gastronomski užici

Ali dobro, niste tu da dodeljujete Mišlenove zvezdice, nego da uživate u bolonjskoj hrani i da dopunite energiju za nastavak obilaska bolonjskih lepota. Ako ste baš gastronomski raspoloženi, u jednom od brojnih izbora “top” italijanskih restorana i tratorija (u 2022. godini) na visokom petom mestu se našao “Al Cambio”, nekoliko kilometara od centra Bolonje. Ostao mi je u sećanju i restoran “Buca” koji se nalazi blizu Bazilike San Petronio, ljupko upakovan u jednom bočnom prolazu, pod čarobnim bolonjskim arkadama. Međutim, za običnog turistu (kao što sam ja), svoju ulogu će uspešno odigrati i svaki drugi lokalni restoran, bio on u centru ili okolnim uličicama, svejedno.

PROČITAJTE I…

Od Beograda do Aleksandropolisa – 1. deo

A desilo mi se isto što i u svim prethodnim gradovima. Pre polaska se štreberski pripremim, nađem nekih 5-6 restorana sa dobrim ocenama i lokalnim jelima, obeležim ih na mapi, i onda se, po sistemu oduševljenog turiste: “jao, vidi ovo!” “jao, vidi ono tamo!” u vreme ručka ili večere, nađem na sasvim desetom mestu od planiranog i zatim, šta drugo, izaberem prvo simpatično mesto u blizini, po mogućstvu već blago popunjeno (valjda drugi znaju zašto su baš tu seli), bacim pogled na jelovnik i onjušim mirise iz kuhinje, a zatim i cene – i eto. Nikad se nisam pokajao.

Neki od restorana funkcionišu po italijanskoj “satnici”, pa se ručak obično služi do tri popodne, ali s obzirom na turistički karakter Bolonje, to nije uvek pravilo, pa možete ručati i posle tri, bez većih problema. I ovde će vas često, umesto da vam donesu jelovnik, uputiti na QR kod izložen na stolu, pa se posle ispostavi da baš onog što biste vi naručili iz “QR” ponude danas nema u ponudi, ali dobro, teško da ćete ovde ostati gladni.

Nastaviće se…

Autor teksta: Slobodan Boba Ogrizović

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.