Italija u filmskoj ulozi – „Talentovani gospodin Ripli“

Objavljeno 24. sep 2020. | 1 komentar

Foto: Mauricio A. from Pixabay

Večni grad

Čitav centar Rima je pod zaštitom UNESCO-a zbog svog izuzetnog istorijskog, umetničkog i kulturnog nasleđa. Koloseum je svakako najznačajnija građevina antičkog Rima i na neki način simbol grada, a tu su i Forum, centar nekadašnjeg života grada, savršeno očuvan Panteon, Bocca della verita’ („Usta istine“), Konstantinov luk i još puno lokaliteta za ljubitetelje antike kojima je Rim, uz Atinu, svakako omiljena destinacija.

Što se renesanse tiče, Rim se smatra drugim gradom u Italiju po značaju, odmah iza neprikosnovene kolevke, Firence. Bazilika Svetog Petra je najistaknutija građevina i jedan od najfascinantijih prizora koje grad može da ponudi. Izgradnja je trajala više od jednog veka, uz doprinos velikog broja vrhunskih umetnika tog vremena, među kojima je bio i Mikelanđelo, zaslužan za monumentalnu kupolu. Bazilika je završena 1626. godine.

Nakon renesanse dolazi barok koji je nastao upravo u Rimu, njegov naijstaknutiji predstavnik je Đan Lorenco Bernini (Gian Lorenzo Bernini), a najvrednije nasleđe su trgovi: Trg Svetog Petra (Piazza di San Pietro), Trg Navona (Piazza Navona) i Španski trg (Piazza di Spagna).

U doba neoklasicizma koje se poklopilo sa periodom u kojem Rim postaje prestonica ujedinjene Kraljevine Italije, gradile su se zgrade ministarstava, ambasada i svih ostalih institucija koje je nova prestonica morala da ugosti. Remek-delo ovog perioda je monumentalni Vittoriano iliti spomenik Vitoriju Emanueleu II, prvom kralju Italije. Nalazi se na Trgu Venecija.

Španski trg

Fontane Rima

Ono po čemu se Rim posebno izdvaja su njegove fontane, kako njihov broj tako i njihova izuzetna lepota. Nakon vekova izgradnje njihov broj je dostigao neverovatnu cifru od preko dve hiljade, od kojih je pedeset monumentalnih i na stotine manjih. Njihova neprikosnovena kraljica je svakako Fontana di Trevi. Jedan od najlepših prizora kad je Rim u pitanju, Fontana di Trevi, izgrađena je 1762. godine, delo je vajara Nikole Salvija i predstavlja remek-delo barokne umetnosti. Pojavljuje se u mnogim filmovima, od kojih posebno treba izdvojiti „Slatki život“ (Dolce vita, 1960) Federika Felinija i čuvenu scenu u kojoj Anita Ekberg i Marčelo Mastrojani ulaze u nju. Po staroj legendi bacanjem novčića u fontanu obezbeđujete sebi da se jednog dana vratite u Rim. Radnici zaduženi za održavanje fontane na kraju svakog dana pokupe oko tri hiljade evra sa njenog dna, a sav ovaj novac, naravno, ide u dobrotvorne svrhe.

Još jedna zanimljivost za kraj: Rim je pobratimljen samo sa jednim gradom – Parizom, kao što je i Pariz pobratimljen samo sa Rimom. Svečanost je obavljena 1956. godine pod naslovom „Samo je Pariz dostojan Rima; samo je Rim dostojan Pariza“.

Fontana di Trevi

Putovanje kroz filmsku istoriju Rima

Kradljivci bicikala („Ladri di biciclette“, 1948)

Ovaj film se smatra remek-delom neorealizma i jedan je od prvih italijanskih naslova koji je osvojio Oskara za najbolji strani film. Sve scene su snimane neposredno nakon rata na ulicama jednog umornog i poraženog Rima. Nezaposlenost u Italiji u to vreme bila je ogromna. Negde na periferiji grada, Antonio Riči dobija posao pod uslovom da obezbedi sopstveni bicikl. Prvog dana na poslu, bicikl mu biva ukraden. Za njega to nije obična krađa: bicikl za njega predstavlja jedinu šansu da zadrži posao i obezbedi egzistenciju svojoj porodici. Baca se u očajničku potragu, od trgova i pijačnih tezgi do sumnjivih delova grada, postajući iz sata u sat sve očajniji. U potragu za biciklom sa njim kreće i njegov sedmogodišnji sin Bruno. Činjenica da dečak prisustvuje svim nevoljama i poniženjima kroz koja otac prolazi celoj priči daje jednu posebnu emociju i upravo ta dimenzija ovaj film čini izuzetnim.

Policajci i lopovi („Guardie e ladri“, 1951)

Film koji je uspeo da zasmeje celu naciju u trenutku kad joj je smeh bio preko potreban, a ratne rane još uvek sveže. Glavni junaci su Ferdinando (lopov), Lorenco (policajac) i njihove porodice koje samo žele da prežive ta teška vremena. To je jedna topla, ljudska priča sa puno humora, koja vešto balansira između komičnog i tragičnog. Film je osvojio nagradu za najbolji scenario na Festivalu u Kanu i smatra se jednom od najboljih italijanskih komedija svih vremena.

Obično nepoznati počinioci („I soliti ignoti“, 1958)

Apsolutni klasik čije replike u Italiji svi znaju napamet. Nagrađen na Festivalu u San Sebastijanu, a zatim nominovan za Oskara za najbolji strani film. Šarenolika grupa ljudi sa periferije Rima upušta se u organizaciju pljačke veka, koja treba da im reši sve njihove probleme. Grupu čine nokautirani bokser, fotograf bez foto-aparata, Sicilijanac sa sestrom za udaju, mladić sa tri majke i starac bez zuba. Na filmskom platnu se po prvi put pojavljuje Klaudija Kardinale, koja će vrlo brzo nakon ovog filma postati jedna od najvećih italijanskih glumica svih vremena.

Čudovišta („I mostri“, 1963)

Kultni italijanski film. Radi se o ostvarenju koje je palo kao bomba na ušuškanu i ugojenu Italiju (zemlju koja je u to vreme doživljavala svoj ekonomski bum) surovo razotkrivajući svo licemerje u tadašnjem društvu. Niko nije bio pošteđen. Prosjaci, sveštenici, poslanici, advokati, vojnici i sirotinja, svi su tu. Film se sastoji iz dvadeset segmenata, od kojih neki traju pet ili deset minuta, a neki tek minut ili dva, ali svaki u sebi sadrži po jedan uzorak ljudske pokvarenosti. Istovremeno, „Čudovišta“ su i jedan od najzabavnijih italijanskih komedija svih vremena, pre svega zahvaljujući dvojici maestralnih glumaca (Vitorio Gasman i Ugo Tonjaci).

Stepenice Rima

Intimni dnevnik („Caro diario“, 1993)

Nekonvencionalan film bez klasičnog zapleta, ali sa puno autentičnosti i šarma. Glavni junak kruži ulicama Rima na svojoj vespi, obilazeći svoja omiljena mesta, kao i predgrađe na lošem glasu. Prvi segment priče završava se u Ostiji koju još nazivaju i „plažom Rima“. Film je osvojio nagradu za režiju na Festivalu u Kanu.

Prestaću kad budem hteo („Smetto quando voglio“, 2014)

Grupa univerzitetskih profesora ostaje bez posla usled ekonomske krize i rezova na Univerzitetu La Sapienca u Rimu. Jedan od njih, neurobiolog, dolazi na ideju da pokrene proizvodnju droge vrhunskog kvaliteta, koju zvanične državne institucije ne poznaju, i stavi je u promet uz pomoć svojih podjednako očajnih prijatelja. Kvalitetan scenario, odlična glumačka ekipa i besprekoran ritam filma doneli su mu ogromnu popularnost kod publike i prijatno iznenadili kritiku koja je već prestala da se nada da su kvalitetne komedije u Italiji još uvek moguće.

Savršeni stranci („Perfetti sconosciuti“, 2016)

Grupa prijatelja u jednom stanu u Rimu dolazi na ideju da zaigra neobičnu igru: svi svoje telefone stavljaju na sto tako da sve poruke i pozivi budu javni. Veče počinje sa puno smeha i malo nelagode da bi se u narednim satima desile neočekivane stvari za svakoga od njih. Nakon što se film pojavio u bioskopima i postigao ogroman uspeh, producenti su bili zatrpani zahtevima iz zemalja širom sveta da im se prodaju prava na rimejk. To je dovelo do čak osamnaest rimejkova širom sveta, od Španije i Francuske, preko Nemačke, Poljske i Mađarske, pa sve do Kine i Amerike. Prošle godine film je upisan u Ginisovu knjigu rekorda kao film sa najviše rimejkova na svetu. Neverovatno, zar ne?

Autor teksta: Milan Todorović

Fotografije: Ljubinko Todorović