Kazablanka – najveći grad Magreba

Objavljeno 22. sep 2022. | 2 komentara

Foto: Mehmet A. from Pixabay

Na šta tačno prvo pomislite kada čujete reč „Kazablanka“? Prirodno, pred očima su Vam kadrovi zamišljenog Hemfrija Bogarta u krupnom planu i Ingrid Bergman sa očima punih suza, kao Rika i Lize u istoimenom holivudskom klasiku. Unapređena verzija asocijacije kod pojedinih obuhvata i melodiju pesme „As time goes by“ u pozadini klavijaturistu Sema ili čuvenu rečenicu „Mislim da je ovo početak divnog prijateljstva“ izgovorena na samom kraju filma. Vrlo su retki oni koji će se setiti muzičko – pljačkaške družine okupljene oko benda „Balkan Ekspres“, valjda zato što njihov vođa veruje da je ona smeštena negde u Švajcarskoj. Kako, postoji istoimeni salon keramike kao i cvećara na beogradskoj Autokomandi? Interesantno.

PROČITAJTE I…

Priče iz Maroka: Agadir

Kazablanka – najveći grad Maroka

Najveći grad Maroka i čitavog Magreba (prostor omeđen Nilom sa istoka, Saharom s juga te Atlantikom i Mediteranom sa severa) ne spada u red gradova u koji će se turisti prvo zatrčati. Ponajviše zbog toga što uz svoje ime ne nosi pridev „kraljevski“ kao što se njime šepure Fes, Rabat i Meknes. Slovi za industrijski, lučki, užurbani i ne preterano interesantan grad sa tipično turističkog stanovišta, te tako, kažu neki i ne bi bila neka preterana šteta ne posetiti ovaj grad na proputovanju Marokom. Priča pred Vama je u dubokom neslaganju sa tom pretpostavkom.

Leo „Afrikanac“, berbersko-andaluzijski diplomata i geograf u svom kapitalnom delu „Opis Afrike“ iz 16. veka u kojima piše o Magrebu i dolini Nila,  kaže da je još u 8. veku pre nove ere na mestu gde se danas nalazi Kazablanka, postojala luka i grad po imenu Anfa u sklopu berberskog kraljevstva Bargavata. Kraljevina je nestala pod naletom Almoravida. Ali, Anfa je nastavila da se na obali Atlanskog okeana, razvija u važnu luku, naročito za vreme vladavine dinastije Marinida. Njen značaj je zapao za oko Portugalcima, koji prvo bombarduju grad pa onda grade naselje sa kućama okrečenim u belo koje je nastalo oko tvrđave koju su sagradili. Nazivaju ga Kaza Branka (Casa Branca). Potonji kolonizatori i talasokrate Španci izbacuju ono „r“, i kumuju imenu grada koje je ostalo i do danas.

Razvoj u 19. veku

U 19. veku grad se razvija najviše zahvaljući činjenici da je Maroko bio najveći snabdevač Britanije vunom. Iz luke koja se pedalj po pedalj otimala okeanu, brodovi krcati dragocenom robom, plovili su u zagrljaj zahuktaloj tekstilnoj industriji.

Ipak, niko nije ostavio tako prisutan i vidljiv trag na obrazu Kazablanke kao Francuzi. Jedni nasuprot drugima i svako za sebe,  utrkivali su se kolonizatori sa neutoljivim ekspanzionističkim i eksploatatorskim apetitima i arhitekte i inženjeri  koji su hteli da udahnu novi život gradu u kome će ubrzo polovina stanovništva biti evropskog porekla. Pre toga, Francuzi su bombardovali grad, izvršili kopnenu invaziju i prouzrokvali smrt 15.000 ljudi. Formalizacija okupacije Maroka  „umivena“ je sporazumom iz Fesa (1912), nakon čega je arhitekta i urbanista iz pariskog Sent Denija – Henri Prost mogao da se baci na posao.

Početak gradnje – široki bulevari i otmena šetališta

Umesto neuglednih ribarskih udžerica u kojma se mešao ‘“opojan“ miris krljušti, bede i znoja, zgusnutih oko prašnjavih sokaka, grade se široki bulevari sa drvoredima palmi i otmenim šetalištima uz obalu. Otvaraju se prvi hoteli, kafei i restorani, a novo srce grada počinje da kuca na Trgu Francuska. Južno od Medine (staro jezgro Kazablanke, svaki marokanski grad ima svoju medinu), oko trga koji je trebalo da obznani i otelotvori novi duh Kazablanke i „ville européenne“, a koga su od milošte zvali još i Trg golubova, u narednih petnaestak godina nikla su reprezentativna zdanja koje su i danas kulise najfotogeničnije, „nulte“ tačke grada. Funkcionalan, elegantan, privlačan i prostran, danas trg nosi ime Muhameda V i pravo je mesto za zakazivanje sastanka i početka druženja sa ovim gradom.

Foto: stratageme2015 from Pixabay

Gospodin Prost je sa svojim kolegama znamenitim zdanjima okružio trg, ostavljajući im da „dišu“ i govore same za sebe, a opet da zajednički sa drugim izgradi skladnu i kompaktnu celinu. U širokom krugu jedna nasuprot drugoj, svečano salutiraju Zgrada Suda, monumentalno zdanje sagrađeno u francuskom art deko stilu i Centralna banka Kraljevine Maroko „Al Magrib“, koja se prepoznaje po vitkim stubovima pred ulazom iz 1937. godine. Tu je i Pošta koju krasi arhitektonska harmonija francusko-kolonionalnog i neo-mavarskog stila. Nešto ozbiljnije gradsko administrativno zdanje Vilaja (Wilaya), prepoznaćemo po kuli sa satom, zatim su tu Francuski konzulat i neobična, futuristička multifunkcionalna celina pozorišta, najvećeg na afričkom kontinentu, delo Kristijana de Porzamparka iz 2020.

Kada padne veče…

Kada padne veče i obasjaju je svetla, velika lepa ovalna fontana postaje „prva dama“ trga. I ona je nemoćna da se arsenalom vodoskoka odbrani od velikog jata golubova koji opsedaju i nju i trg. Verovatno su živahno lepršali i 8. avgusta 1943. kada je ovde odzvanjao govor čuvenog francuskog generala i državnika Šarla de Gola.

Na samo nekoliko minuta hoda avenijom Hasana drugog, koja nosi ime po kralju o kome ćemo više pričati kasnije, stiže se do trga Ujedinjenih nacija. Početkom veka, u prepoznatljivom maniru francuskih urbanista i arhitekata, stari suk Kbir je zbrisan sa lica stare Kazablanke, a novim trgom se zavijorio toranj sa satom. Taj novi simbol grada nije dugo potrajao, srušen je 1848. i do tada je trg nosio ime po njemu, ali je zato do dana današnjeg opstao hotel Ekselzior. Modernizacijom, 1975., na trg Ujedinjenih nacija stigla je sfera – konstelacija francuskog umetnika i arhitekte marokanskog porekla Ževakoa. Naizgled jednostavna i skromna, vremenom je postala simbol novog duha grada.

Foto: TheUjulala from Pixabay

Vreme je za predah. U čajdžinicama i musavim bircuzima oko pijace, umesto piva, vina ili „ne daj Bože rakije“, piju se čaj od nane sa svežim grančicama u čaši, sokovi od ceđenog voća i povrća i kafa sa mlekom – nus nus. Jedan napitak koji zbog šarenolikosti sastojaka, njihove hranljivosti, ali i samog izgleda, može komotno da se popne na pobedničko postolje. Osnova Zaze je sok od avokada u koji se dodaju sitno seckane urme, bademi, kolutovi banane, smokve, razni keksići i na vrhu šlag. Služi se u visokim lepim čašama sa postoljem i u stanju je da zameni pristojan obrok.

Bulevarima koji najčešće nose imena marokanskih kraljeva, stiže se do obale zanesenog Atlantika.