Kejptaun – između nemirne obale i stenovitih stražarnica
Foto: Shutterstock
Zaista, ispostaviće se, kakva je sreća naći se u Kejptaunu. Uprkos tome što će vas poneko od službenika ili dobronamernih slučajnih poznanika još na međunarodnom aerodromu upozoriti da se njegovim ulicama, šetalištima i parkovima krećete oprezno, da ne hodate sami, naročito ne noću, ne daj bože sa ogrlicom i zlatnim lančićem oko vrata, ručnim satom oko zgloba ili sa mobilnim telefonom u rukama dok fotografišete ili sa nekim pričate… Uprkos tome što ćete uz ključ – karticu vaše hotelske sobe i informacije o mreži i šifri za bežični internet, o tome gde, i od kad do kad će biti poslužen doručak, od recepcionera dobiti i pamflet sa kratkim setom uputstva u vidu crteža za izbegavanje kritičnih situacija na njegovim trotoarima koje vas mogu zateći. Mogu, a i ne moraju.
Da, činjenica da je stopa kriminala u Južnoafričkoj Republici izuzetno visoka, nju prati i visoka stopa nezaposlenosti takođe, naročito u Johanesburgu, ali, Kejptaun važi za jedan od manje opasnih. Utešno zar ne?
Stona planina, remek-delo prirode
Već na putu ka gradu, gotovo čim se izađe iz aerodromske zgrade, najpre se oseti, a brzo potom i primeti njeno magično prisustvo. Ko zna, koga i kada je ona podsetila na džinovski sto, dostojan da se na njemu goste bogovi. Pravo remek-delo prirode – Stona planina (Table Mountain) stražari nad gradom u kome je dom našlo tri i po miliona stanovnika. Njen zaravljeni stenoviti vrh visine tačno 1000 metara i sa strmin liticama koje se obrušavaju pod njim, izgleda tako kao da se neko poigrao džinovskom brusulicom za kamen i ostavio ovo čudo da mu se svet divi zauvek.
Foto: Shutterstock
Geolozi su rekli da je Stona planina metuzalem star 250 miliona godina,da je starija i od Himalaja i od Alpa i od Kordiljera, i da je nekada bila ostrvo. Do njenog vrha vode žičare, a sama je ispresecana utabanim stazama zaljubljenika u pešačenje po prirodi. Kada se nad njim nadviju oblaci i počnu da klize po njenim ivicama, beli stolnjak je prostrt preko trpeze iznad grada.
Foto: Shutterstock
U njenom podnožju, izdvojeno i prkosno stoji još jedno zašiljeno uzvišenje. Opet, nekoga je nekada ova planina visoka 669 metara podsetila na glavu „kralja“ životinja, pa se tako i zove – Lavlja glava. Griva se po njenom vratu rasula u vidu žbunastog niskog rastinja, Posmatrač bi bas morao dobro da se zagleda ne bi li našao opravdanje da ovaj „čuviljak“ dobije baš ovakvo ime.
Dole, između nemirne obale i stenovitih stražarnica i kapija, nastao je najstariji, nekada najveći, a sada treći po veličini grad Južnoafričke Republike. Uz to, on je uz gradove Pretoriju (Pretoria) i Blumfontejn (Bloomfountain), jedna od tri prestonice države.
Foto: Shutterstock
Živopisna četvrt Bo Kap
U podnožju Signalnog brda, a tako su ga nazvali jer su sa njega zastavama davali instrukcije kapetanima koji su uplovljavali u luku , ili da se, ne daj Bože sprema neki napad, rasula se živopisna Malajska četvrt ili Bo Kap (Bo-Kaap). Nju će vam domaćini prvo sa ponosom pokazati. Nastala je sredinom 18. veka kada su počeli da je naseljavaju robovi ovde dovođeni sa Malajskog arhipelaga i drugih delova Azije i Afrike. Oni su sa sobom doneli svoje običaje, jezik, kulturu, tradiciju, kuhinju, religiju…
Foto: Shutterstock
Probajmo da zamislimo kako je izgledala nedeljna pijaca u to doba, neko venčanje ili proslava, U početku su sve kuće u njoj bile okrećene u belo, ali su ukidanjem ropstva 1830-tih, vlasnici – kao izraz slobode zidove okrečili u najrazličitije boje. Pravi pastelni delirijum! Šetajući njegovim ulicama, nekome bi se učinilo da je zalutao na Karibe ili u neku umetničku koloniju. Pored skromne zgradice muzeja i u njemu još skromnije postavke posvećene istorijii i razvoju ove četvrti, na nekoliko kuća murali otkrivaju da njeni stanovnici podržavaju Palestinu i saosećaju sa stanovnicima Gaze. U samoj četvrti postoji četiri džamije, a više od polovine njegovih stanovnika su islamske veroispovesti.
Foto: Shutterstock
Spuštajući se niže, ka anglikanskoj crkvi svetog Đorđa, neko bi prošao tek tako, ne osvrčuči se. Ipak, trebalo bi zastati i odati počast Dezmondu Tutu-u, dobitniku Nobelove nagrade za mir za 1984. godinu. On je u toj crkvi službovao Hristu, i pastvi držao službu.
Kejptaun i aparthejd
Na ulicama je živo, medu poslovnim svetom vrzma se i onaj, uglavnom tamnoputi, koji ćoškari, dovija se, preprodaje koješta, spaja kraj sa krajem.. Smešten u staroj metodističkoj crkvi, jedan neobičan muzej govori o teškim danima aparthejda. Muzej Distrikt šest je otvoren 1994. godine, ali su eksponati prikupljani godinama unatrag. Priča je počela još 70-ih kada je 60.000 stanovnika crne i obojene puti ovog dela grada raseljeno na druge lokacije na obodu grada. Buldožerima su srušeni domovi, ali njihove džinovske kašike su sa sobom odnele uspomene i izmenile sudbine svih tih ljudi koji su se tamo rađali, radovali životu, tugovali, umirali…
U neobičnom ambijentu nekadašnje bogomolje koja je preživela rušenje, izloženi su eksponati opominjućeg karaktera sadržanih u fotografijama, mapama, dokumentima i jednom klaviru. Jedan od najpoznatijih južnoafričkih filmova u ovom veku – naučno fantastični Distrikt 9 režisera Neila Blomkampa (Neill Blomkamp) inspirisan je događajima u Kejptaunu. Sećate se onog džinovskog letećeg vanzemaljskog tanjira koji se jednog jutra pojavio na nebu iznad Johanesburga?
Foto: Shutterstock
Ubedljivo najinteresantnija i najsadržajnja postavka izložena je u vitrinama muzeja „Slave Lodge“ ili u slobodnom prevodu – „Kuća robova„. U dvospratnoj zgradi u kojoj su nekada robovi čekali da budu prodani i poslani na neku tamo plantažu ili u rudnik. Ipak, izložba se i ne odnosi mnogo na robovanje i muke sužnjeva, kako bi se možda pretpostavilo i očekivalo, ali zato u vitrinama pozira sjajno i vrlo vredno porculansko posuđe sa Dalekog istoka, srebrnina, zatim, oklopi, oružje, pomorski navigacioni uređajii, durbini…
Burski ratovi
Sigurno ste čuli za Bure, Burske ratove, ali niste sasvim sigurni otkuda oni na samom jugu Afrike, ko se tu sa kim, kada, i zašto tukao. Prvi koji je oplovio Rt Oluja, kako se tada zvao nesavladivi stenoviti rub Afrike, bio je neustrašivi Portugalac Bartolomeo Diaš još 1488. godine. Potom je to učinio nešto kasnije i njegov zemljak, nadaleko čuveni Vasko de Gama i od tog vremena rt dobi naziv Dobre nade. Ipak, prostore severno od rta prvi su kolonizovali holandski doseljenici. Naime, Holandska istočnoindijska kompanija (po poznatom receptu Britanaca i njihovom kolonizovanju Indijskog potkontinenta) ovamo šalje 1652. godine Jana van Ribeka (Jan van Riebeck) koji osniva trgovačku postaju, za njom se gradi malena luka, magacini za robu i prvo naselje.
Bur je holandsko ime za seljaka, farmera, i zaista, oni su prvi zamenili tmurno i kišno severnoevropsko, za od zavičaja daleko, ali sunčano južnoafričko podneblje i plodno tle, zasukali rukave i otpočeli nove živote. Pažnji neumornim Britancima ni ovaj čošak planete nije promakao, poželeli su ga, i naterali Bure sa se povuku dublje u kopno, ka teritoriji Transvald. Negde sredinom 19. veka otkrivena su bogata nalazišta dijamanata i zlata, i eto povoda za rat. Neobičan je po tome što su se dve evropske strane borile na teritoriji drugog kontinenta, desetinu hiljada kilometara dalje od Evrope. Dobro organizovani burski gerilci oćitali su lekciju mnogo jačem protivniku u Prvom burskom ratu, ali su u Drugom „polomili zube“. Britanci su doplovili svojim moćnim lađama, iskrcali pola miliona vojnika i posao je bio svršen.
Zulu i drugi starosedelački narodi
Bilo kako bilo, pre dolaska i kolonizacije i jednih i drugih, na teritoriji su živele brojne plemenske zajednice koje su morale da „ustupe“ teritorije na kojima su živeli. Najbrojniji su bili narod Zulu koji danas čine, zajedno sa Khosa (narod neobičan po tome što pucketa jezikom i nepcima dok izgovara neke reči), Tsvana i drugim tamnoputim starosedelačkim narodima čak 4/5 stanovništva Južnoafričke Republike.
Foto: Shutterstock
Dok se sa jednog od uzvišenja na Signalnom brdu, odakle se pruža fenomenalan pogled na grad, okean i okolinu, neustrašivi krotitelji vetra pedantno šire i pripremaju mušeme i kanape svojih paraglajdera, za tili čas, jedan za drugim će se zaletati niz strmu planinu i osvajati nebo iznad Fresnaje {Fresnaye) i plaža na istoku grada. Kejptaun je zajedno sa Johanezburgom, Durbanom, Port Elizabetom i drugim južnoafričkim gradovima bio fudbalski centar sveta barem na mesec dana te 2010. godine. Na velelepnom stadionu koji danas nosi zvaničan naziv ,,DHL“, odigrano je čak osam mečeva Svetskog prvenstva u fudbalu, uključujući i polufinalni između Španije i Portugalije. Stadion se savršeno uklapa u panoramu i kao da i dalje sa njega dopiru zvuci vuvuzela koji su, takođe, obeležili prvenstvo.
Foto: Shutterstock
Svakako, najpoznatiji deo grada je onaj na kojem se on „spustio na vodu“. Victoria & Alfred Waterfront, pravi je mali „grad u gradu„, pozornica na čijim se daskama dokova pristaništa za hiljade brodica svih veličina, restoranima, otmenim barovima, muzejima, šoping centrima i konferencijskim salama, oseća pravi kosmopolitski duh Kejptauna. Deset godina nakon što je princ Alfred – sin njenog visočanstva kraljice Viktorije posetio tadašnju koloniju Kejp 1860. godine, počela je gradnja luke dostojne jedne od najvažnijih tačaka na trgovačkim (i svakim drugim) mapama tadašnje najveće talasokratije u istoriji sveta – Velikog Britanskog carstva.
Foto: Shutterstock
Ostrvo Roben
Iz luke svakodnevno, ako su talasi Atlantskog okeana milostivi, brodovi krcati turistima isplovljavaju ka ostrvu Roben. Svi bi oni da odaju počast čoveku koji je ličnim primerom požrtvovanja i istrajnom borbom, čvrstom kao stenje koje je tucao velikom teškom macolom na tom ostrvu punih 18 godina, od 27 koliko je proveo iza rešetaka po drugim zatvorskim jedinicama u zemlji. U nekolko kabina na brodu, kao u kakvom plovećem bioskopu, putnicima se prikazuje dvadesetomininutmi dokumentarni film o ostrvu, njegovoj istoriji, zatim godinama aparthejda i zatvorenicima koji su na njenu robijali.
Ime Nelsona Rolihlale Mandele lebdi nad ovim proslavljenim parčetom zemlje čije ime na burskom ili afrikanskom jeziku znači jednostavno foka. Posetioce u luci dočekuju starinski, rasklimatani autobusi, a u svakom od njih po jedan vodič. Na nevelikom ostrvu elipsoidnog oblika dužine 3, a širine 2 kilometara, postojala je mala kolonija zaposlenih u zatvoru i njihovih porodica iza kojih su ostale kućice, crkva, nevelika škola…
Foto: Shutterstock
Nakon nekoliko usputnih zaustavljanja i izlazaka iz autobusa, koje uključuje i prolazak pored kamenoloma u kojem je i Nelson provodio godine opaljene suncem, kupane kišom i nošene vetrom, konačno se stiže i do samog zatvora u kome posetioce kao vodič dočekuje jedan od bivših zarvorenika. Blago pogrbljen, ali dostojanstven, blag i tih gospodin u godinama, polako koračajući sa štapom u ruci, pokazuje posetiocima da su na spratu zatvora bile smeštene administrativne i policijske kancelarije, a niz hodnik, jedna do druge, poređane su zatvorske ćelije jedva dostojne čoveka.
Foto: Shutterstock
Istorijska ćelija
Tišina kojom odzvanja taj hodnik i postrojene ćelije u njemu, uvertira su za najuzbudljiviji i najdramatičniji trenutak boravka na ostrvu. Među prostorijama sa malenim prozorskim okvirom, ne većim od 10 m², sa prostirkom na podu na kakvoj su zatvorenici spavali, jedna se izdvaja, i svi posetioci bi da se u njoj fotografišu. Razumljivo, ova ćelija je istorijska. U njoj je gospodin Mandela čeznuo za svojim bližnjima, oplakivao njihovu smrt bez mogućnosti da prisustvuje sahrani sina, strahovao za sopstveni život, ležao i budio se maštajući o slobodi, skoro čitave dve decenije.
Foto: Shutterstock
I tako, šetajući od bloka do bloka, iz dvorišta u dvorište, stiže se i do prostrane kuhinje u kojoj su zatvorenici pripremali hranu i do igrališta na kome su nedeljom jurcali za loptom neobičnog – jajastog oblika. I danas je ragbi najpopularniji sport u Južnoafričkoj Republici i čitava nacija se priprema za nedeljni susret sa reprezentacijom Novog Zelanda. Koliko su samo springboksi (nadimak ekipe) popularni u zemlji sa jednom od najlepših zastava na planeti, biće reči u nekom od sledećih putopisa. Sa tim u vezi, do tada imate zadatak da, ako već do sada niste, pogledate sjajan film u režiji Klinta Istvuda „Invictus“ (2009) sa Morganom Frimenom i Metom Dejmonom u glavnim ulovima.
Kad smo već kod filmova, pejzaž, uspavana i melanholična atmosfera na ostrvu Roben neobično podsećaju na onu iz Skorsezeovog filma „Shutter Island“ (2010) sa Leonardom Dikaprijem u glavnoj ulozi. Sa njegovih stenovitih obala pruža se spektakularan pogled na Stonu planinu i grad pod njim koji je tema ove priče. Za sutra je predviđen obilazak gradića Frenčhuk (Francshoek) i Stilenboš (Stellenbosch), te poseta čuvenim vinarijama i degustacija još čuvenijih vina koja se u njima prave već stotinama godina. Budite spremni, nemojte kasniti. Krećemo u 8 ujutru.
Foto: Shutterstock
Skorašnji komentari