Kejptaun – omaž eskapističkom iskonu
Foto: Tobias Reich from Unsplash
Kročite li na južnoafričko tlo nošeni nesavladivom snagom iskričavosti ljubopitljivog nomadskog duha i odanosti skitalaštvu noseći srećno i voljno prihvaćeni usud vagabunda i tragaoca neutoljive znatiželje, hrleći milovanjima sunčevih zraka usred surovosti studi severne hemisfere i njene moći da sedira žovijalnost zateći ćete jedinstven dragulj koji osvaja i pleni svojom magnetnom privlačnošću, diverzitetom, jedinstvenošću i čulnim raskalašlukom.
Bedekeri svakoraznih sorti i provinijencija će vam rado ispričati milozvučnu sagu o turbulentnoj i treperavoj istoriji ovog dela sveta. Anglo-burskoj borbi za hegemoniju i nadvladavanje, kuražnim i neustrašivim pomorcima, vičnim i prepredenim trgovcima holandske Istočnoindijske kompanije, pohlepi za bleštavim dijamantima otkrivenim u neposrednoj blizini, ali i recentnoj eri aparthejda na koje sećanje živi i tinja, borbi za jednakost i dostojanstvo, pravo na bitisanje i traganje za sopstvenim komadićem sreće.
Majka svih gradova
Prvo su ljudi gradili gradove, potom su gradovi dletom tesali ljude, načinivši više ili manje sofisticiranim alatljikama provučenim kroz istorijsku prizmu neraskidiv spoj, sklad, obris, jedinstvo. Živ organizam pun iskonskih strasti, svakidašnjih briga, nametnutih nevolja, osvojenih radosti, tihih žudnji, neizgovorenih čežnji, svesnih težnji, beščujnih molitava i neretkih rekvijema. Ponosni stanovnici Kejptauna daće vam do znanja da upravo oni žive u majci svih gradova, najstarijem gradu Južnoafričke republike čija istorija seže do sredine sedamnaestog veka – burne epohe otkrića novih trgovačkih puteva, te sedištu zakonodavne vlasti i Parlamenta i jednom od tri glavna grada republike.
Foto: Dan Grinwis from Unsplash
Neki će se našaliti da je, pak, Kejptaun majka pošto je zahvaljujući poslovičnoj lenjosti Afrikanaca potrebno makar devet meseci da bi se obavio bilo kakav administrativni postupak koji je potrebno dočekati taman onoliko koliko i materinski porod željenog čeda, a opet bez garancije da će to isto čedo postati brušeni brilijant, a ne kakav škriljac ili niskokalorični ugalj. No, istinska zavodljivost i živopisnost jednog od malobrojnih afričkih gradova kojima bi se mogao pripisati epitet – estetski umilan oku (makar na način imanentan evropskom oku), svojim opčinjavajućim prizorima faktografiju čini inferiornom stvarajući prostor za raskošne kadrove nezaborava i vječnuju pamjat.
Edenski vrt
Šćućuren u paperjastom krilu planine Tejbl, milovan pućpurlikanjem gorskog vetra i atlantskim Doktorom Kejpa koji rasteruje retke trenutke čame i čisti vazduh, Kejptaun se, kao rukom suptilnog i veštog filigrana izatkan proteže duž beskonačnog, neobuhvatnog plavetnila. Kao mnogobojna stakalca kaleidoskopa ređaju se žive i živahne slike bogatstva raznolikosti, prožimanja rasa, religija, pejsaža, mirisa, boja, zvukova. Eho drevnine i minulih vremena zvonko odjekuje centrom grada otkrivajući bogatstvo i raznolikost kolonijalnog arhitektonskog nasleđa prožet dahom moderne nebodera ustremljenih ka suncu koji paraju niske i raskošne labudolike oblake svedočeći o nekadašnjoj i sadašnjoj ekonomskoj moći grada koju su donele promene s kraja dvadesetog veka.
Foto: Jean van der Meulen from Pixabay
Kejptaun ipak nije distorzija prikaza Afrike kojoj gonjeni stereotipima o kolevci civilizacije mnogi sa nevericom pristupaju. Jedinstvena geografska lokacija, melanž multikulturalnosti i multikonfesionalnosti odredili su mu identitet i određenu autonomiju, procvat industrije nekretnina, netaknutost obale, vanvremenski darovi egzotične prefinjenosti prirode, te blaga i prijatna klima doneli su nove stanovnike iz svih krajeva sveta u potrazi za utočištem od stresa i užurbanosti.
Kejptaun i njegove ulice
Šetajući ulicama, pred vama će se u svojoj nesebičnoj šarenolikosti kao lepeza otvarati svet razdraganih trubadura i trubera, pjacete na kojima je moguće satima nepce radovati ukusom dobre kafe posmatrajući svet koji lagano prolazi pored vas. Suncem omamljene trgovce artefaktima i suvenirima kod kojih je uz malo radoznalosti moguće naučiti mnogo o umetnosti najrazličitijih kutaka Afrike, te pazariti sve one drangulije oku privlačne koje vam zapravo nikada neće ni zatrebati. Ni za šta, osim za sporadično bogorađenje prilikom brisanja prašine.
Foto: Jeanine Smal from Pixabay
Krenete li dalje, zaravnjenost vrha planine Tejbl, simbola ove južne varoši mamiće vas ka vrhu. Ne tako davno izgrađena žičara dovešće vas do vrha, no vetrovitost zbog koje prestaje da radi će znatiželjnog posetioca češće primorati na alternativni put – peške. Posle par sati hodoljublja, krajnje je izvesno da ćete sočno i kočijaški, baš kao da gledate vesti, psovati svaki kamičak koji osetiste pod nogama na putu do gore, sopstvene muke i izgaranje porediti sa mučenjem Prometeja na stenama Kavkaza, no satisfakcija pogledom koji se pruža kilometrima će sve prethodne tegobe lako kompenzovati i učiniti ih žtrvom vrednom dara.
Foto: Jeanine Smal from Pixabay
Huk siline okeana
Istražujete li dalje, put će vas odvesti do botaničke bašte Kirstenboš dostojne staništa bogova u kojoj je moguće sate provesti diveći se floralnim formacijama ili uživajući u već tradicionalnim džez koncetrima koji se upravo tamo održavaju svake nedelje. Istražite li razuđenost obale, otkrovenja se nastavljaju. Biserna ogrlica plaža, uspavana ribarska seoca, kolonija afričkih, začudićete se, pingvina na plaži Boulders će svojom znatiželjom i ljupkošću izmamiti osmehe. Viktorijanske kabine za presvlačenje u Muizenbergu podsetiće vas na epohu čednosti i važnosti manira, Kemps Bej i Klifton otkriti igralište bogatih i slavnih, a huk siline okeana dati dodatni smiraj i dovoljno potrebe i volje za šetnjama beskrajno dugim obalama, dok se topao pesak jedini sa stopalima, a um neumorno upija intimne hedonističke zabeleške.
Foto: falco from Pixabay
Interferencija različitih kultura, običaja, prolaznika. Svih onih koji su upravo ovim krajem sveta hodili, zadržavali se duže ili kraće oblikovali su i lokalne kulinarske đakonije koje bi se ukratko mogle opisati kao – sve prolazi i to obično zajedno. Nacionalna kuhinja gotovo da ne postoji. Kosmopolitska otvorenost duha donela je, čini se najbolje iz zemalja emigranata i sve spojila u skladnu celinu. No, ipak, ono što svakom sladukuscu čini plezir je konzumacija noja ili male afričke antilope kudu čiji ukusi ni najrafiniranije poznavaoce ne ostavljaju ravnodušnima. Osim izvrsnog ukusa, noj ovde predstavlja gotovo domaću životinju. Poznate su čak i trke nojeva koje se neretko zbog prgavosti naravi ptica završavaju povredama jahača.
Foto: Michael Bußmann from Pixabay
Javni prevoz – svojevrsna avantura
Ono što bi posetiocu moglo da zasmeta je hroničan nedostatak javnog gradskog prevoza, što uzevši u obzir položaj grada ume da bude uznemirujuće. Ali, i za to postoji rešenje – grupna taksi vozila. Zapravo, kombiji koje je lako prepoznati po glasnosti vozača. Red vožnje ne postoji, kao ni stajališta, niti striktno utvrđene rute, no dovoljno je mahnuti i upustiti se u avanturu koja ne mora nužno da se završi i na željenom odredištu, ali kako putnici vole da zbore – lepota putovanja je često u samom putovanju.
Beli čovek u ovim vozilima je redak, uzevši u obzir da je ovaj vid prevoza prvenstveno namenjen tamnoputom stanovništvu koje neretko živi na obodu grada – te je često predmet benevolentnog zadirkivanja i znatiželje. Vožnje umeju da budu somnabulno brze, ali su jeftine gotovo do besmisla i krajnje interesantan vid bega od našminkanosti i ulickanosti spremne za stranog posetioca.
Pogled na rand – nacionalnu valutu, jednu od retkih stabilnih na afričkom kontinentu otkriva avers sasvim drugačiji od uobičajenog. Umesto nacionalnih velikana, videćete veliku afričku petorku najznačajnijih pet životinja nacionalnih parkova. Idolopoklonstvo izostaje, rasne razlike koje su u prošlosti nanele mnogo zla se makar nomilano brišu. Možda to i nije tako loše…
O licima i naličjima
Statistika naša dika slika da stanovništvo tromilionskog Kejptauna čini trideset procenata belog stanovništva, uglavnom potomaka kolonizatora, ali i novopridošlica privučenih prosperitetom, te onima zaradovanim promenama nastalim u periodu posle promena 1994. koji je donelo zbacivanje aparthejda i rasne segregacije kao društvenog uređenja i dolazak Nelsona Mandele na čelo države posle višedecenijskog boravka u kazamatu na ostrvu Roben. Ostatak sačinjava obojeno stanovništvo najrazličitijeg porekla. Nezanemarljiv je i postotak Malajaca, karakterističnih za pokrajinu Zapadni Kejp koji su uglavnom dolazili kao robovi ili izgnanici od tada dominantnog holandskog režima sa indonežanskog ostrva Java.
Foto: Jean van der Meulen from Pixabay
Šarolikošću svojih običaja su oplemenili Kejptaun, izgradili pituresknu četvrt Bo-Kap u kojoj i danas obitavaju brižljivo čuvajući tradiciju pradedovine. Upravo oni su u sedamnaestom veku po prvi put u istoriji u ovaj deo Afrike doneli islam i mirno koegzistirajući sa zatečenim stanovnicima obogatili kulturni identitet lepotom i dostojanstvom različitosti. O multietničnosti svedoči i jedanaest ravnopravnih zvaničnih jezika od kojih su dva, engleski i afrikans indoevropski recidiv kolonijalnog nasleđa, dok su ostalih devet bantu jezici od kojih se najčešće glagolji Hosa (Xhosa), čiji predstavnici ujedno čine i najbrojniju grupu crnog stanovništva. Migracije iz susednih zemalja, donele su nove stanovnike, ali i nove probleme, te je sve češće u medijima željnim senzacija moguće pronaći dokaze o neretko letalnim konfliktima prouzrokovanim uznemirujućim porastom ksenofobije, često opravdavanim strahom od ugroženosti od strane pridošlica u zemlji koja se još uvek suočava sa visokom stopom nezaposlenosti.
Foto: kylefromthenorth from Unsplash
Naselja na rubu grada
Karakteristična za južnoafričke megalopolise, pa tako i Kejptaun su naselja na rubu grada. U periodu od pedesetih godina dvadesetog veka do njegovog kraja i odbacivanja starog ustrojstva bila su zakonom propisani habitat za svo obojeno stanovništvo kome život u gradovima nije bio dozvoljen. Skorašnjom liberalizacijom, slika se donekle izmenila. U potrazi za poslom i školovanjem, crno stanovništvo je krenulo ka srcu grada, a predgrađa su ostala utočište najsiromašnijih slojeva, ubogih, poniženih, uvređenih, marginalizovanih, manje srećnih. Ponekad izbor, a mnogo češće usud. Procenjuje se da danas u najvećem takvom naselju Kejptauna zvanom Kajeliča dom ima gotovo pola miliona ljudi, što ga čini najvećim jedinstvenim naseljem tog tipa u Južnoj Africi, uzevši u obzir da se neuporedivo mnogoljudniji i poznatiji Soveto kraj Johanesburga smatra konglomeratom više vremenom sraslih naselja.
Zbacite li stege predrasuda i zaputite li se u obilazak ove četvrti, po preporuci isključivo sa dobrim poznavaocem prilika otkrićete siromaštvo od koga se srce steže. Nepravdu zemaljskog, kuće napravljene od kartona i lima, širokootvorene oči prepune nade u boljitak. Zakopate li dublje, otvorite li sva čula, zavirićete u jedan sasvim drugačiji svet tako blizu, a tako daleko od sjaja noćnog provoda, bezbrižnih šetnji uz obalu i hedonističkih naslada koje Kejptaun nudi. No, iznenađenja vrebaju na svakom koraku. Osim surove realnosti, iskrsavaće i vremenom stvorene jedinstvenosti lokalne subkulture. No, najveća nagrada, čini se, su brojna draga lica dece koja prate na svakom koraku, osmesi kao neprocenjiv dar, ljubopitljive oči i pregršt snova i snohvatica, vere i nade.
In vino veritas
Izašavši iz gradske vreve i neizbežne halabuke, te krenuvši ka unutrašnjosti, putnik nailazi na nepregledan niz varošica: Parl, Franšhuk, Stelenboš… koje čuvaju auru minulih vremena ušuškane u mekim krilima valovite plodne zemlje roditeljice i hraniteljice, zaodenute brižljivo negovanom plemenitošću i pitomošću, trudeći se da stanu na put neumitnoj brzini proticanja vremena. Ovo je carstvo Baha, Meka alhemije vina. A kako je sve počelo?
Francuski hugenoti nepoverljivi prema namerama Nantskog edikta Anrija IV u jeku verskih ratova, napustiše galsku grudu i spas pronađoše u istovernoj, protestantskog otvorenosti holandskih kolonizatora Zapadnoj Kejpa. Sa sobom poneše dragocenu uspomenu – vinovu lozu, alhemijsku tvar, izvor naslade i prihoda. Priroda je učinila ostatak. Sunce je ljubujući i drugujući sa grozdovima svojom blagošću obdarilo čovečanstvo enološkom poslasticom.
Muskatna slast Širaza ili sofisticirana oporost Kabernea stvar su ličnog izbora i sopstvenih estetskih preferencija, no jedno je zagarantovano – krstarenje vinskim podrumima regiona ne ostavlja ravnodušnim, a vrlo retko i sasvim treznim. Eliksir koji je nadahnuo istoriju umetnosti, pobuđuje um i budi misli. Osim toga, dobra kapljica uzeta sa merom, stručnjaci tvrde, blagotvorna je i vodi ka zdravlju… a briga o zdravlju je ipak imperativ. Hik!
Foto: Nenad Gataric from Unsplash
Askot miljama od Askota
Tradicionalna britanska pasija prema ekvisterijanstvu, stihijski se tokom duge vladavine ukorenila i u Kejptaunu. Svake godine krajem januara traži se karta više za tradicionalne konjske J&B Met trke koje se održavaju u Kenilvortu. Ovaj svojevrsni vašar taštine na jednom mestu tradicionalno okuplja lokalne vedete, uspešne poslovne ljude, zaslužne naučnike i umetnike, uticajne umne glave, ali i nezanemarljivu količinu frtaljsveta poznatog isključivo po tome što je poznat i kao takav, jasno, neizbežan na društvenim okupljanjima. Baš poput psećih buva. Zamišljen kao parada enegancije, vintaž automobila, mesto razmene ideja i najnovijih sočnih tračeva, sa strogo propisanim kodom oblačenja po uzoru na svoj stariji engleski pandan koji podrazumeva obavezno nošenje šešira, ali i začudićete se, pravilnikom propisano obavezujuće nošenje donjeg veša (istinitost tvrdnje autor teksta ovom prilikom nije našao za shodno da proveri, praštajte) danas donekle odstupa od prvobitne zamisli.
Zapravo, čini se da je ideja o ekstravaganciji otišla predaleko čineći da toalete prečesto izgledaju kao krojene u besu i šivene po oluji. Bira se najlepše odeven par parade, nazdravlja bonvivanstvu, spletkari, perje i detalji od lamea zasenjuju i sve se pretvara u svojevrstan galimatijas koji najpre liči na anahron Mardi Gras koji živi svojom unutrašnjom logikom i pruža iscrpan istraživački materijal svakom sociologu. A konji, upitaćete? Da…. tu su i konji, gracioznim siluetama trče ne hajući mnogo za okolni vašar. Odnos je, naslutilo bi se bilateralne prirode. Ove plemenite životinje su ovde čini se samo prikladan dekor. Tek da se očuva opravdanost naziva događaja.
Umesto epiloga
Poslednji pozivi za letove odzvanjali su aerodromom. Putnici setnog osmeha noseći kofere prepune uspomena, iluzija i maštarija, žal za rastankom od uzvišenosti toposa i po koje zrnce peska zaostalo na odeći ispijaju poslednji čaj pripremajući se za duga putešestvija. Iz prikrajka kao lahor dopire glas prožet ponosom, prkosom i pasijom veličanstvene Miriam Makebe, Mama Afrike, koja je uspevala da dušom se klanjajući slobodi dočara svu lepotu i patos crnog kontinenta. Reči su samo igle kojima se kače misli. Do neke naredne priče, do neke naredne luke….Uhambe Afrika. Totsiens.
Autor teksta: Slobodan Petrović
16. oktobar 2023.
Neverovatno mesto! A lepo se vidi da su ga Evropljani izgradili. Jedino mesto na kome bih, u Africi, volela da živim. Jeste malo skrajnut i prilično daleko u odnosu na Srbiju, ali je izuzetno lep predeo. Da mogu, rado bih pozvala medjunarodne selidbe pro move, i preselila se tamo, da se malo družim s pingvinima. 🙂
Šalim se, ali zaista je prelepo mesto za život.
16. oktobar 2023.
Zvuči kao izvanredna uvertira za plan da se formira kakva kolonija sličnomišljenika bez kolonijalnih pretenzija na „kraju sveta“! 😉 Čudesan je CPT (i okolina).
Veliki pozdrav,
SP, autor.