Napuljske priče – „Moja genijalna prijateljica“

Objavljeno 31. jul 2020. | 3 komentara

Foto: Francesco Palermo from Pixabay

Ova rubrika rezervisana je za filmove, ali zaista je nemoguće ignorisati seriju kao što je „Moja genijalna prijateljica“ (L’amica geniale, 2018), kao što nije bilo moguće ignorisati ni četiri knjige po kojima je serija snimljena.

Radi se o romanima Elene Ferante „Moja genijalna prijateljica“ (2011), „Priča o novom prezimenu“ (2012), „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ (2013) i „Priča o izgubljenoj devojčici“ (2014). Do sada su ekranizovana prva dva romana, rad na trećem je u toku.

Ima puno serija koje opisuju posleratnu Italiju, kao što ima i mnogo onih koje se bave odrastanjem dece i njihovim prvim prijateljstvima, posebno u Italiji. Ipak, kod ove serije ćete odmah primetiti da je sve drugačije. Da je sve mnogo, mnogo mračnije.

Krenimo od knjiga

Elena Ferante opisuje događaje precizno i bez milosti, otkrivajući sve pa i najsramnije emocije kod sebe i kod drugih. Prikazuje sve ružne i strašne stvari koje su se odvijale u njenom detinjstvu i odrastanju i ono malo lepog što je doživela. Zalazi duboko u suštinu odnosa i situacija i to radi sa malo reči. Uspeva da uznemiri čitaoca i da ga konstantno drži u stanju napetosti. Njene knjige se zato ne čitaju već proždiru dok se ne stigne do poslednje stranice. Drugi pisci joj zavide, a neki od njih to i javno priznaju.

Napuljska tetralogija, kako obično nazivaju ova četiri romana, pruža uvid u svu duhovnu i materijalnu bedu posleratnog Napulja, ali i priču o jednom neraskidivom prijateljstvu dve devojčice koje se tu rodilo i o njihovim životima od prvih dana škole pa sve do sedme decenije života. Ali ne samo to. Ferante opisuje odnose u napuljskim porodicama tog vremena, značaj škole i obrazovanja, položaj devojčice i žene u takvom društvu, položaj fabričkih radnika i radnica, političke okolnosti i, uopšte, život u tadašnjoj Italiji. I sve to bez dlake na jeziku.

Glavna junakinja, Elena Greko, pametna, vredna i povučena devojčica i njena najbolja drugarica, Lila Čerulo, prkosna, natprosečno inteligentna i kreativna, žive u siromašnom predgrađu Napulja. Njihov prvi susret Ferante donosi na sledeći način:

„Lila se pojavila u mom životu u prvom razredu osnovne škole i odmah je na mene ostavila utisak jer je bila veoma bezobrazna. Sve smo bile pomalo nevaljale, sve u tom razredu, ali samo kad učiteljica Olivijero nije bila u prilici da nas vidi. Ona je, međutim, uvek bila nevaljala“ (odlomak iz „Moje genijalne prijateljice“, 2011).

Arco, Foto: Anita Mihaljević

U drugoj knjizi devojčice postaju žene. Lila se udaje, a Elena nastavlja svoje školovanje. Lila vodi svoj lični rat protiv svih nepravdi koje je okružuju, uprkos granicama koje joj nameću roditelji, muž i društvo i neretko zbog toga plaća visoku cenu. Na svoj način prkosi poniženjima kojima su žene tog vremena bile izložene:

„Još od detinjstva smo posmatrale kako naši očevi tuku naše majke. Odrasle smo verujući da nikakav stranac ne sme ni da nas takne, ali da roditelj, verenik i muž mogu da nas šamaraju kad im se prohte, iz ljubavi, kako bi nas vaspitali ili prevaspitali. Posledično, pošto Stefano nije bio mrski Marčelo, već mladić kome je rekla da ga mnogo voli, onaj za koga se udala i s kojim je odlučila da provede život, sada je krajnje ozblljno prihvatala odgovornost za sopstveni izbor.

Pa ipak, nešto se tu nije uklapalo. U mojim očima Lila je bila Lila, a ne nekakva žena iz rejona. Lica naših majki, nakon što bi ih muževi išamarali, nisu poprimala njen izraz mirnog prezira. Očajavale su, plakale, durljivo se suočavale sa svojim čovekom, kritikovale ga iza njegovih leđa, ali su uprkos tome, koja više koja manje, nastavljale da ga poštuju. Lila se, međutim, povinovala bez poštovanja“ (odlomak iz „Priče o novom prezimenu“, 2012).

Napuljski trg, Foto: Anita Mihaljević

U trećoj knjizi, putevi dve prijateljice se razdvajaju. Elena se seli u Firencu, a Lila ostaje u Napulju gde nalazi posao u fabrici suhomesnatih proizvoda na periferiji grada. Ovo je njena ispovest o radu u fabrici:

„Možete li da zamislite, upita, šta znači provoditi svakog dana osam sati pokvašena do pojasa vodom u kojoj se kuvaju mortadele? Možete li da zamislite šta znači imati izranjavljene šake od guljenja mesa sa životinjskih kostiju? Možete li da zamislite šta znači ulaziti u hladnjače na minus dvadeset stepeni pa onda izlaziti iz njih, i sve tako ukrug, i za to primati dodatnih deset lira na sat kao nadoknadu – deset lira! Ukoliko možete to da zamislite, šta mislite da možete da naučite od sveta koji je primoran da tako živi?

Radnice moraju ćutke da trpe da im šefići i kolege pipaju zadnjicu. Ukoliko gazdin sin to poželi, poneka od njih mora da pođe za njim u sušnicu, običaj koji je ustanovio još njegov otac, možda čak i deda, i tamo, pre nego što se svali na tebe, taj isti gazdin sin će ti održati besmislen govor o tome kako ga uzbuđuje miris salama.

Muškarci i žene podnose da ih pretresaju pošto se na izlazu nalazi mašina koju nazivamo „pristrasnom“, na kojoj postoje zeleno i crveno svetlo, i ako se dok prolaziš upali crveno, to znači da u džepovima nosiš salame i mortadele. Mašinom upravlja čuvar, gazdin špijun koji pali crveno svetlo ne samo u slučaju potencijalnih lopova već i kad prolaze lepe devojke ili neko ko mu se ne sviđa. Tako stoje stvari u fabrici u kojoj ja radim. Sindikat u nju nikada nije ušao, a radnici nisu ništa više od bednih ljudi pod ucenom, koji žive po gazdinom zakonu koji glasi: ja te plaćam, što znači da te posedujem, tebe i tvoj život, tvoju porodicu i sve što te okružuje, i ako ne ne budeš radio šta ti ja kažem, ima da te uništim“ (odlomak iz „Priče o onima koji odlaze i onima koji ostaju“, 2013).

Za kraj priče o Eleni Ferante, treba reći i ovo: niko ne zna ko je ona. Ne pojavljuje se na promocijama i sajmovima knjiga, ne daje intervjue. Niko je nikada nije video. U vreme kada bi svi želeli da budu poznati, Ferante po svaku cenu želi da izbegne bilo kakvu vrstu publiciteta. Naravno, desilo se upravo suprotno. Činjenica da je njen identitet misterija, samo je povećalo njenu popularnost.

Castel Nuovo, Foto: Anita Mihaljević

Serija

Saverio Kostanco, reditelj serije, iza sebe ima četiri uspešna filma koja su prikazivana na prestižnim festivalima u Berlinu i Veneciji. Ipak, može se reći da je baš „Moja genijalna prijateljica“ kruna njegove dosadašnje karijere. Uz sve to, radi se o skromnom čoveku (prava retkost u filmskom svetu danas) koji u svojim intervjuima ne propušta da sve zasluge za uspeh serije pripiše Eleni Ferante i konzistentnosti njene proze.

Njemu idu zasluge za fantastičan rad sa glumcima, precizna upustva kostimografima, scenografima i šminkerima kao i za odabir kompozitora. Ipak, ono po čemu se posebno ističe je, pre svega, potpuno uranjanje u knjigu, njene likove i događaje. Apsolutno se pridržavajući svake pojedinosti i uz odlično razumevanje suštine karaktera i ambijenta, on uspeva da pretoči pisanu reč u minute na platnu na način da se ljubitelji knjige neće osetiti prevarenim. Naprotiv.

Kostanco zasluge za dobar odabir glumaca takođe pripisuje Eleni Ferante i njenom vrlo preciznom opisu likova. To možemo prihvatiti samo donekle, jer potpuno je jasno da posao ne bi bio uspešno završen bez strpljivog i posvećenog reditelja sa osećajem da između devet hiljada dece i ko zna koliko profesionalnih glumaca odabere one prave.

U tom smislu se Napulj pokazao kao sasvim dovoljan rezervoar kvalitetnih glumaca, koji su uspešno odgovorili na sve zahteve ovog ogromnog projekta. Glumci su ušli duboko u svoje uloge, način na koji izvršavaju svoje zadatke je dobro pripremljen, promišljen i u krajnjem rezultatu potpuno ubedljiv. Krenimo od Margerite Macuko i Gaje Džirače kojima su poverene uloge Elene i Lile. Margerita je tiha, povučena i ljupka, baš kao Elena u knjizi, a Džirače je prosto savršeno otelotvorenje prkosne, lepe i pametne Lile. Siguran sam da ćemo Gaju, s obzirom da u intervjuima ne propušta da pomene veliku ljubav prema glumi i ozbiljne namere na tom polju, viđati često na velikom platnu u narednim godinama, a ne bi bilo veliko iznenađenje ni da izraste u veliku glumicu kakvu Italija već neko vreme očekuje.

Kraljevska palata, Foto: Anita Mihaljević

Posebno su zahtevne bile uloge roditelja dve devojčice za koje je malo reći da su maestralno odigrane od strane četvoro izuzetnih napuljskih glumaca. Anarita Vitolo glumi Eleninu hromu i zrikavu majku, ženu stalno namrštenu i ljutu koja nema mnogo reči hvale za svoju ćerku, ali koja će je u ključnim momentima ipak podržati. Luka Galone glumi njenog oca. On voli i podržava svoju ćerku i njenu želju za školovanjem, iako teško sastavlja kraj sa krajem, kao i svi ostali u tom nesrećnom predgrađu. Nešto je vedrije naravi od ostalih likova i jedini koji u sebi nosi, barem izdaleka, duh sjajnih italijanskih komedija iz pedesetih godina sa Totoom i Pepinom De Filipom, glumačkim legendama Napulja. Bravo Luka. Odlična uloga.

Sa druge strane je Lilin otac Fernando, obućar. Fernando nije loš čovek. On je samo nesrećnik koji je davno preboleo svoje snove i kod koga ambicije njegove ćerke izazivaju nekontrolisani bes. Tumači ga sjajni Antonio Buonano. Uz njega je Lilina majka (Valentina Aka), uplašena i utučena žena, bez imalo hrabrosti da se suprotstavi svom mužu.

Među glumačkom ekipom posebno mesto pripada Dori Romano i njenom tumačenju učiteljice Olivijero. Učiteljica iz osnovne škole je ta koja pokreće priču. Ona menja živote svojih učenica. Izuzetna uloga kakvu odavno nismo videli. Uživaćete u svakom minutu i svakom kadru u kojem se pojavljuje Dora Romano.

Kostimografija i scenografija su besprekorne u svakom smislu, a isto se može reći i za šminku. Devojčicama je kosa morala da izgleda kao da je peru jednom mesečno, što je tada bio slučaj (kad smo već kod higijene, zapanjiće vas i činjenica da Ferante u jednom trenutku u drugom romanu pominje da je glavna junakinja počela da pere zube tek na fakultetu). Vezivno tkivo je muzika Maksa Rihtera, opet drugačija i opet odlična.

Galerija, Foto: Foto: Anita Mihaljević

Najupečatljivija scena

Fernando, tokom jedne od mnogih svađa, izbacuje svoju ćerku Lilu kroz prozor stana u prizemlju, jer se usudila da traži da nastavi sa školovanjem. Snovi o obrazovanju i boljem životu bivaju izbačeni iz bednog stana, kao i slabašno telo desetogodišnje devojčice. Devojčica ne plače. Pridiže se, otresa prašinu sa haljine i kaže: „Nije mi ništa“.

Dijalozi

Dijalog između učiteljice Olivijero i sedmogodišnje Lile. Učiteljica pokušava da sazna ko je naučio Lilu da čita, raspituje se kod njene majke, koja je takođe zatečena i ne dobija odgovor. Na kraju se obraća samoj devojčici: „Ko te je naučio da čitaš i pišeš?“ Lila odgovara „Ja.“

Ostale zanimljivosti

Jedna od retkih serija koja je prikazana u specijalnoj projekciji Filmskog festivala u Veneciji. Prve dve epizode prikazane su na 75. po redu izdanju festivala.

O Eleni Ferante i njenim romanima 2017. je snimljen dokumentarni film „Groznica Ferante“ (Ferrante Fever) u kojem pisci, prevodioci i izdavači govore o fenomenu Ferante, o popularnosti knjiga i misteriji koja obavija autorku.

Napuljske ulice, Foto: Anita Mihaljević

Napulj

Odakle početi priču o Napulju? Još ga je Bokačo nazvao veličanstvenim i čitavog života žalio za njim. Slavni pisac je u Napulju proveo svoju mladost, tu je otkrio čuvenu napuljsku bibilioteku i svet umetnosti. Život ga je kasnije vezao za jedan drugi, podjednako čudestan grad (Firencu) koji, pak, nikad nije uspeo da istisne Napulj iz piščevog srca.

Grad su osnovali Stari Grci u VI veku p.n.e. i dali mu naziv Nea Polis (Novi Grad na grčkom), ime koje je, neznatno izmenjeno, zadržao do danas. Brojni vladari smenjivali su se tokom vekova. Posle pada Zapadnog Rimskog carstva gradom vladaju redom Vizantija, Lombardi, Normani, Anžujci, Aragon, Španija i Burboni. Čitavih pet vekova bio je prestonica Kraljevstva Napulja (od XIII do XVIII veka), a 1861. postaje deo Kraljevine Italije.

Burna istorija ostavila je gradu bogato arhitektonsko nasleđe iz raznih epoha (ceo grad je proglašen svetskom kulturnom baštinom od strane UNESCO-a). Gradom dominiraju tri tvrđave: Castel dell’Ovo (u prevodu Tvrđava Jaje), najstarija među njima, izgrađena je u XII, a današnji izgled je dobila u XV veku. Nalazi se na poluostrvu u Napuljskom zalivu, odakle je mogla da u potpunosti kontroliše prilaz sa mora. Danas je ulaz u tvrđavu besplatan, a pogled na grad je zadivljujući. Potpuno drugačiju vrstu panorame nudi Castel Sant’Elmo, tvrđava iz XVI veka, koja se nalazi na brdu iznad grada. I na kraju, Castel Nuovo, tvrđava iz XIII veka, koja se nalazi u samom centru grada.

Castel Nuovo, Foto: Anita Mihaljević

U blizini Castel Nuova nalazi se centralni gradski trg, Trg plebiscita (Piazza del Plebiscito) koju krase Kraljevska palata sa jedne strane i Bazilika Svetog Franje Paulskog sa druge. To je ubedljivo najveći trg u gradu i jedan od najvećih u Italiji. Tu je snimljen prvi izlazak Lile i Elena u grad i tuča kojom se taj izlazak završio (u seriji se svi lepi događaji ružno završavaju, od izlaska u grad do dočeka Nove godine). Na Kraljevsku palatu nastavlja se Teatro San Carlo, najstarija operska kuća na svetu koja je aktivna u kontinuitetu, svečano otvorena 1737. godine. Stanovnici Napulja sa velikim ponosom ističu da je tačno 41 godinu starija od Skale u Milanu.

Via Toledo je jedna od najelegantnijih ulica u gradu, povezuje pomenuti Trg Plebiscita i Danteov trg (Piazza Dante) i obavezna je stanica za sve posetioce. Znatno drugačiju atmosferu nudi Spaccanapoli, ulica čije ime bi se moglo prevesti kao Cepanapulj (italijanski spaccare – cepati), a nosi ga zasluženo budući da deli stari grad tačno na pola. Živopisna je, puna starih radnji, suvenira, picerija, poslastičarnica, malih trgova, starih crkava i spomenika. Možda je to baš onaj Napulj koji tražite. Inače, zvanično ime ulice je Via Benedetto Croce, ali to verovatno stanovnicima Napulja ne znači mnogo.

Trg plebiscita, Foto: Anita Mihaljević

Još jedna ulica neobičnog imena, a koja se u i seriji često pominje, je bulevar Rettifilo (u prevodu Pravolinijski). Zvanično ime ulice je Corso Umberto I i ima vrlo zanimljivu istoriju. Nastala je nakon ujedinjenja Napulja sa ostatkom Italije pomenute 1861. godine, kada je osmišljen veliki projekat sa ciljem da se grad upristoji i dotera kako se ne bi obrukao pred drugim italijanskim gradovima sa kojima se našao u zajedničkoj domovini.

Od početnih ideja se nije daleko odmaklo sve dok nije izbila epidemija kolere 1884. godine, što je konačno nateralo čelnike grada da nešto preduzmu. Za glavni problem grada su proglašeni loši higijenski uslovi u uskim ulicama koje su bile slabo provetrene i sa nedovoljno sunca, vlažne i trošne. Takve kvartove je trebalo porušiti i na njihovom mestu izgraditi prostrane avenije sa velikim i raskošnim palatama.

Projekat je nazvan “Risanamento” (u prevodu “Izlečenje”), a najvažniji deo projekta bila je gradska arterija koja vodi od Glavne železničke stanice (tj. Trga Garibaldi koji se nalazi ispred nje) do centra grada. Cilj je bio da prvi utisak u susretu sa gradom bude što impresivniji. Tako je nastao Corso Umberto I, ponatiji kao Rettifilo.

Međutim, iza lepih fasada, ništa se nije promenilo u uslovima života. Kritičari su govorili da je ulica samo sakrila svu bedu siromašnih kvartova koji su se i dalje nalazili iza njenih leđa. Uzgred, slična stvar se u isto vreme odvijala i u Palermu gde je izgrađena Via Roma, danas jedna od najlepših ulica u ovom gradu, koja se proteže od Glavne železničke stanice do Teatra Politeama i koja je takođe označena kao paravan za skrivanje sramote grada. Bilo kako bilo, Rettifilo je danas žila kucavica grada i više se niko ne seća ni ujedinjenja ni kolere, a ni “izlečenja”. Treba još pomenuti da se upravo u toj ulici nalazi i slavni Univerzitet u Napulju, osnovan davne 1224. godine.

Devet kilometara istočno od grada nalazi se Vezuv koji se smatra jednim od najopasnijih vulkana na svetu budući da je aktivan, a da istovremeno tri miliona ljudi živi u njegovoj blizini. Poslednja erupcija dogodila se 1944. i od tada je Vezuv, na sreću, miran. Sa druge strane, jugozapadno od grada, prostire se Napuljski zaliv i ostrva Iskja, Kapri i Pročida. Iskja je najveće među njima, a za seriju je posebno bitno jer se dobar deo radnje odvija baš tu.

Vezuv, Foto: Anita Mihaljević

Ako bismo morali da kažemo šta je miris Napulja, to bi mogao da bude samo – miris pice. Jelo koje je inače i nastalo u ovom gradu možete probati na svakom ćošku, ali ipak postoje neka mesta za koja se može reći da su posebna. Jedno od njih je picerija Da Michele. Na njihovom meniju naći ćete samo dve vrste pice: margeritu, sa paradajzom, posebnom vrstom sira koji liči na mocarelu i bosiljkom i marinaru, sa paradajzom, belim lukom i origanom. Upozorenje: naoružajte se strpljenjem jer se za ulazak čeka i po nekoliko sati. Takođe, ambijent je vrlo skroman i dosta skučen. Ali, pica je zato stvarno posebna.

Naravno, presešće vam i pica i pivo Moretti kad čujete priču o – kamori. Ono što je mafija za Siciliju, to je kamora za Napulj. Razlika je samo u tome što mafija ima jednog jedinog šefa na vrhu piramidalne organizacije dok je kamora podeljena na desetine nezavisnih klanova koji su povezani tek toliko da ne ometaju jedni druge u nelegalnim aktivnostima kojima guše i ucenjuju grad i njegovu privredu.

Što se tiče sitnog kriminala, glasine su, nažalost, tačne. Napulj je, uz Marsej, jedan od najopasnijih gradova na Mediteranu. Možete ostati bez torbe, telefona ili ručnog sata i znajte: nije lako trčati za dvojicom lopova na motoru, a još teže je stići ih.

Riva, Foto: Anita Mihaljević

I za kraj priče o gradu, muzika. Nećete u potpunosti upoznati Napulj ako ne zaronite u njegovo bogato muzičko nasleđe i zato, umesto uobičajenih filmskih preporuka, slede one muzičke:

1. “Tarantella del Gargano” (Daniele Sepe). Tarantela je jedna od najpoznatijih formi tradicionalne muzike italijanskog juga, a ova konkretna pesma potiče iz XVII veka. Daniele Sepe je pesmu obradio 1993. a otpevala ju je Brunella Selo. Pesmu ćete čuti i u filmu “Mučna ljubav” (“L’amore molesto”) iz 1995. godine koji je snimljen po istoimenom romanu Elene Ferante, inače njenom prvencu.
2. “Cicirenella” (Brunella Selo). Još jedna tarantela, ovog puta iz XVIII veka, ponovo u interpretaciji Brunelle Selo, sa njenog albuma Appassiunata iz 2005. godine.
3. “Senza giacca e cravatta” (Nino D’Angelo i Brunella Selo). Možda jedina pesma sa spiska koju ste već čuli, budući da je te 1999. godine bila veliki hit u Italiji i u celoj Evropi.
4. “Jesce sole” (Nino D’Angelo). Čak i ako govorite italijanski, nemojte pokušavati da razaznate tekst ove pesme, kao uostalom ni ostalih pesama sa spiska, jer su sve otpevane na dijalektu. Do prevoda je, pak, moguće doći.
5. “Jammo Ja’” (Nino D’Angelo i Maria Nazionale). Još jedna u nizu pesama koje je Nino posvetio svom rodnom gradu koju, osim sjajne melodije, izdvaja i snažan tekst.

I za kraj priče o “Genijalnoj prijateljici”, još i ovo. Serija i romani uživaju takvu popularnost u svetu da su se preduzimljivi lokalci dosetili da osmisle turističke ture koje vas vode na mesta koja se pominju u romanu. I zamislite, jedna od tih tura zove se “Tražimo Lilu”. Kad pogledate seriju, znaćete šta to tačno znači.

Autor teksta: Milan Todorović

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.