Rikša – limuzina
Foto: Tiago Rosado from Unsplash
Srećne i pune utisaka nakon obilaska Tadž Mahala, Maja i ja smo se zahvalile i pozdravile sa vodičem, pa se uputile ka parkingu gde nas je čekao vozač. Nismo mogle da zaobiđemo nekoliko desetina bicikl-rikši parkiranih neposredno pored izlaza, i njihovih vozača koji bi vikanjem i udaranjem sedišta bicikla dozivali potencijalne klijente. Nije nam se hodalo oko dva kilometra do parkinga, te smo rešile da u velikom stilu odemo bicikl-rikšom, ne sumnjajući da će se baš ta vožnja pretvoriti u jednu od glavnih uspomena iz Indije.
Foto: Nataša Razak – vozači rikši čekaju vožnju
Ne preterano udobno, ali smo se smestile na mesto za dvoje koje predstavlja zadnji deo bicikla, na drvenu ploču, presvučenu tankim sunđerom i plastikom zaheftanom sa donje strane, i naslonile se na istu takvu ploču postavljenu u visini sredine prosečnih leđa odraslog čoveka. Rikša-majstor je počeo da vrti pedale.
Foto: Nataša Razak
Uvek unapred dogovorite cenu vožnje
Negde na pola puta se setim da, pretpostavljam, usled ushićenja oko isprobavanja novog prevoznog sredstva i još neposlaganih utisaka prikupljenih tokom posete Tadž Mahalu, nismo dogovorile cenu.
Tadž Mahal je to! Jednom u životu!
Mada, ne bi trebalo da bude preterano skupo. Ipak, potapšem majstora po ramenu kako bi mu dala znak da hoću da mu se obratim i postavim pitanje o ceni njegovih usluga. Na momenat mi se to što je rekao učini mnogo za vrstu komfora koji nam je tom prilikom pružen, ali moje shvatanje je bilo: Koliko god da je, Tadž Mahal je to! Jednom u životu! Maja je bila ubeđena da nije rekao sedamsto, već sedamdeset Rupija, što sam ja odbacila kao mogućnost jer mi se cena od manje od dva američka dolara, učinila isuviše sitnom.
Foto: Navdeep Panwar from Unsplash, Tadž Mahal, Agra – India
Nakon brze, ne mogu čak reći ni prepirke, već preračunavanja u valutu za koju možemo da se uhvatimo i konstatacije da je nemoguće da njegova usluga košta baš toliko malo, uspela sam da ubedim Maju da je ipak sedamsto Rupija (tada manje od dvadeset američkih dolara). Rikša-majstoru sam potvrdila cenu i počela da slažem novčanice od po pedeset i sto Rupija kako bismo platile uslugu do kraja vožnje.
Foto: Ishant Mishra from Unsplash
Radost, sreća, radost…
Negde na pola puta, pružam butkicu presavijenih novčanica vozaču bicikl-rikše. Odjednom je zaustavio bicikl i iskočio iz sedišta, ozaren. Hitro je počeo da prebrojava novčanice, uz razvučeni blistavo-beli osmeh. Izgovarajući nešto na Hindiju, trljajući novčanice preko odavno obrijane brade, jednu po jednu je potom prevlačio preko oznojenog čela. Njegovi krupni gestovi, kao i krici radosti i oduševljenja su neminovno privukli poglede, ubrzo i svu pažnju okoline. Uz pretpostavku da je ovakav način u Indiji uobičajen, razvukle smo po osmeh.
Mogu li ja jedan krug?
Kada je već rikša bila zaustavljena, Maja je ljubazno pitala, da li može da proba da vozi rikšu. Kako da ne može?! Može i rikša na glavačke za taj novac! Nije mu bio problem ni da nas fotografiše, iz svih uglova i sa svake udaljenosti, ne skidajući osmeh sa lica.
Foto: Nataša Razak
Niotkuda se oko nas stvorilo mnoštvo slobodnih prodavaca, nudeći da kupimo baš od njih, gotovo nam gurajući u ruke jedan po jedan komad asortimana. Majstor je preuzeo kormilo i kroz sve veću rulju ljudi koja nas je pratila, dovezao do vozača, koji nas je zbunjen, strpljivo čekao na parkingu.
Foto: Mark Rohan from Unsplash
Jesmo bankrotirale, ali se ne žalimo
Niko od usputnih prodavaca nije znao da smo se pretvorile u najgore moguće potencijalne klijente, jer smo nakon plaćanja prevoza biciklom, potpuno bankrotirale. Nakon što smo jedva uspele da se izvučemo iz rulje, rukama razgrćući šalove, mermerne slonove, ogrlice koje prodavcima vise do laktova, brojanice, table sa magnetima za frižider, tkane torbe, šalvare i sve drugo što su nam gotovo gurali u ruke da kupimo, a što je bio zapravo bio sastavni deo prosečnog Indian šopa u Beogradu, ušle smo u auto.
U prvim kilometrima vožnje ka izlazu iz Agre, počela sam da računam kojom brzinom trošimo novac. Izračunala sam da smo za prva tri dana u Indiji, potrošile isto onoliko koliko bismo potrošile u nekoj evropskoj prestonici, a ne u jednoj od najjeftinijih zemalja na svetu. Gotovo niko ne vodi računa o budžetu kada putuje, i neretko se dešava da se on probije. Ali, ovo je, po svim kriterijumima, bilo previše. Zapravo, od svog novca koji smo promenile na aerodromu, po dolasku u Indiju, novac za rikšu je bio gotovo poslednje što nam je ostalo.
Foto: Pablo-Heimplatz from Unsplash
Njujork, Pariz… Agra !
Vozač je, obzirom na naš glasan smeh, i broj ljudi koji smo okupile oko nas, ukapirao da se nešto dešava. Pod pretpostavkom da je ovako glamurozan ispraćaj do auta mogao da usledi samo uz masan honorar rikša-majstoru, pitao nas je koliko smo zapravo platile tu uslugu. Kada je čuo odgovor presamitio se od smeha i smejao narednih deset kilometara. Naravno da se presamitio… Majstor je upravo zaradio nedeljnu platu! Vozač nam je rekao da bicikl-rikša košta deset, a najviše dvadeset Rupija, a mi smo platile sedam stotina!
Nije bilo teško izračunati i doći do zaključka da nas je jedan kilometar bicikl-rikšom u Agri, koštao koliko bi koštalo osam kilometara vožnje taksijem u Parizu ili pet kilometara u Njujorku.
Dakle, upravo smo platile najskuplji taksi na svetu!
Foto: Navdeep Panwar from Unsplash – Tadž Mahal
Autor teksta: Nataša Razak
Skorašnji komentari