Rodos 2. deo: Dva brda, praznik i jedan poseban restoran – Travel Magazine

Rodos 2. deo: Dva brda, praznik i jedan poseban restoran

Rodos 2. deo: Dva brda, praznik i jedan poseban restoran

Teško damama na Rodosu koje su u štiklama, sa isfeniranom kosom i sređenom frizurom krenule u večernju šetnju. Za štikle bi se i našao poneki korzo od uglačanih kamenih ploča, asfalta i betona i unikatno složenim kamenim oblucima sličnim mozaiku, poznatijih kao hohlakija po gradskim ulicama i trgovima, ali, protiv Meltema, vetra koji u popodnevnim satima duva ostrvom, čini se da nema pomoći.

Zato je najbolje vezati kosu u rep (razume se, ako je dovoljno dugačka za tako nešto) i ne obraćati pažnju na ovu blagotvornu prirodnu pojavu, koja se razmeće sa severa Egejskog mora. Da nije Meltema, koloritne marame i haljine na damama zatečenim na šetalištima ne bi lepršale, frizure ne bi ličile na svračija gnezda, ugostitelji ne bi brinuli za tende i suncobrane, ali Rodos bi ostalo neizdrživo vruće mesto nalik pećnici. Postoji jedna tačka na samom severnom rubu ostrva, severno od skromne zgradice još skomnijeg Akvarijuma, gde se se u modri zagrljaj stapaju Egejsko i Sredozemno more i gde na volšeban način Meltemi blago posustaje i istočnu obalu ostrva štedi od svoje jačine i jarosti. Nasuprot njoj, zapadna obala ostaje u nemilosti vetra koji još i zovu Etze i koji u zavisnosti od jačine predstavlja noćnu moru za moreplovce. Što zbog Meltema koji baš duvaju u periodu od maja do septembra, što zbog nepristupačnih i stenovitih plaža, zapadna obala ostrva je prilično slabo naseljena i neupotrebljiva za turizam.

Na obodu grada u kome živi oko 100.000 ljudi, ili skoro tri četvrtine ukupnog stanovništva ostrva, iako je već negde sredina leta, ni traga od uzavrele atmosfere prožete prividom lakoće življenja na mediteranski način. Na najvišoj tački grada i brda Monte Smit, dovoljno daleko od glasnog i usiljenog nadvikivanja kamakija (zaposlenih da u ime restorana na njegovom ulazu pozivaju goste da baš u njemu večeraju), zaljubljeni u antiku krše noge savlađujući neobeležene staze koje vode ka ostacima dve i po hiljade godina starog hrama posvećenog bogu Apolonu. Tih nekoliko dorskih stubova su samo jasno osvetljena uvertira za maleni svet rodoskog akropolisa podno hrama. Naročito kada unaokolo nema žive duše, posetiocima se pruža nesvakidašnja prilika da se pod rojem zvezda nađu na podijumu pravog starogrčkog amfiteatra, skladnog, nadahnjujućeg, savršeno akustičnog.
Repertoar i dužina „programa“ zavise od inspiracije onoga koji se odvažio da „nastupi“, a treme ne bi trebalo da bude budući da usamljeni u publici na rubnim redovima gledališta kamenog amfiteatra sede momak ili devojka, prijatelji ili članovi porodice „glumca“. Nakon što svoju skraćenu verziju Sofoklove ‘Antigone’, Eshilovog ‘Okovanog Prometeja’, nekoliko strofa neke pesme ili otrcani vic, sramežljivo izvedu ili smejući se odslušaju, retki posetioci spustiće se par desetina koraka niže, gde ih u potpunom mraku čeka savršeno očuvani antički stadion, gde se nekada na prašnjavom borilištu, uz žamor publike nadmetalo za naklonost bogova, slavu, amforu vina i venac od grančica masline.

Mnogo pre društvenih mreža i "umreženih usamljenika", suvlakija u tortilja sa svim prilozima, velikih led ekrana na kojima se uživo prenose utakmice prvog kola Premijer lige Engleske, stari grad Rodos nije bio star, rađao se na na samom severnom rubu ostrva
PROČITAJTE I…

Rodos – Stari grad i luka Mandraki

Stadion u obliku izdužene elipse, okružen sa nekoliko redova tribina tu i tamo prekrivenim škrtom mahovinom i šumarkom iza njih, utonuo je u milenijumski dremež prizivajući nekog novog šampiona koji će proslaviti ovo ostrvo. Da su pre dve i po hiljade godina postojali ‘Paninijevi’ albumi takmičara na Olimpijskim igrama, među dečacima na ostrvu najtraženijija samolepljiva sličica sigurno bi bila ona sa likom Diagorasa. Pored toga što je bio kralj Ialisosa, u antičko doba jednog od tri najvažnija grada na ostrvu, takmičući se kao bokser, pobedio je na dve Olimpijade i još sedam puta na Panhelenskim igrama. Njegova tri sina su nastavila tradiciju nepobedivosti i tako zanavek proslavila ovo ostrvo. Bronzana statua ostarelog šampiona, koga na ramenima pronose njegovi sinovi, krasi kružni tok na ulasku u širi centar grada iz pravca aeorodroma, koji takođe nosi njegovo ime, kao i fudbalski klub grada Rodosa koji se nadmeće u trećoj fudbalskoj ligi Grčke.

U hladu maslina, kedrova i olijandera, pod svetlošću sunca, meseca ili baklji, uz huk talasa koji se razbijaju o stenovitu obalu u blizini, preci današnjih ostrvljana imali su jedan do drugog, hram, pozorište i stadion, dragocene u službi produhovljavanja, edukovanja, zabave i podizanja svesti o značaju brige o telu i duhu. Za sve ostalo su se brinuli pesnici, filozofi, lekari, a onda i nimfe, panovi i bogovi sa Olimpa. Za to vreme, dakle u milenijumu koji je prethodio Novoj eri, preci ogromne većine od oko dva miliona onih, koji na Rodos dođu na desetak dana kako bi malo pocrneli, divlje se proveli i iskoristili do granice pucanja kaiša svoje ‘all inclusive’ aranžmane, jedino su brinuli o tome kako da sa kamenom sekirom kraj uzglavlja, u kakvoj pećini ili kolibi, mučeni nemirnim snovima o lovu i odbrani teritorije od drugih nasrtljivih plemena, živi dočekaju sledeće jutro.

Dok u daljini žmirkaju svetla brdovitih turskih sela na kopnenom delu Male Azije, ovde, na Rodosu, san letnje noći kod većine turista (ali i ostrvljana) moraće da sačeka rane jutarnje časove. Oni željni kulinarskih specijaliteta u osobenom ambijentu, moraće da sačekaju da se oslobodi sto u uvek punom restoranu Kukos (Koykos). Njemu kamakiji nisu potrebni kao ni tim marketinških stručnjaka, ni ulaz okićen zastavicama skandinavskih zemalja, niti jelovnici na svim jezicima sveta. Ljupka, nenametljiva, domaćinska, ali temperamentna atmosfera Kukosa ogleda se se u sjaju poliranih muzičkih instrumenata i starinskih ogledala obešenih po hrapavim zidovima, keramičkih posuda i predmeta od porcelana razbacanih, naizgled, bez ikakvog reda svuda unaokolo. Gledajući sa ulice na kuću u kojoj  konobari odeveni u tradicionalnu ostrvsku nošnju lepršaju kao noćni leptiri od stola do stola pa kroz hodnike sve do kuhinje, naizmenično niz i uz stepenište, ona deluje sasvim obično. Međutim, Kukos je sve osim običan restoran. U tom lavirintu prostorija smeštenih oko atrijuma i terase sa pogledom na Uspenjsku crkvu prekoputa, sa puno ukusa, stila, pažnje, a na kraju sigurno i ljubavi, vodilo se računa o svakom detalju, komadu nameštaja, abažurima, lampi ili poslužavnicima u kojima se donosi sva ta čudesna hrana, vino naročito.

Čašice cipuro-a (lozova rakija), uzo-a ili mastike kao aperitivi, najlogičnija su uvertira za „rolerkoster“ tanjirića, čuvenih mezedesa, malih porcija raznovrsnih zalogajčića kojima konobari začas prekriju sto. Kolutići hobotnice u sirćetu, pasulj prebranac na lokalni način, pohovane kuglice sira (tirokeftedes), minijaturni škampi sa ostrva Simi – garides, masline, rolnice od patlidžana i drugih 300 čuda, koja slede uz razne salate, skordopsomo (hleb sa maslinovim uljem, začinima i belim lukom) i domaće belo vino koje se služi u valjkastim limenim lončićima crvene i bakarne boje. U Kukosu sa zvučnika dopire muzika obojena pucketanjem vinila. U prizemlju, na najprometnijem mestu u restoranu, okružena stotinama ploča pedantno složenih u policama koje je okružuju, punija dama odabira i pušta muziku, prijatnu, zagonetnu, zanimljivu i zavodljivu baš kao što je i sam restoran.

Podelite ovaj članak...
92Shares
Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

X