Rodos – Stari grad i luka Mandraki

Objavljeno 20. avg 2020. | 1 komentar

Foto: Kirk F from Publicdomainpictures.net

Nije mi poznato da li je Sergej Sergejevič Prokofjev, proslavljeni ruski kompozitor, pijanista i dirigent, nekada posetio ostrvo Rodos. Ako jeste, inspiracija za njegov ,,Ples vitezova“ sigurno se rodila dok se šetao među srednjovekovnim zidinama starog grada. Za slučaj da ga nije posetio, ne zna šta je propustio.

I baš zato, na njegove kaldrmisane i popločane uličice, ulice i trgove, kroz jednu od 11 kapija koje probijaju zidine, najbolje je kročiti sa slušalicama u ušima iz kojih će sva čula bodriti baš ova kompozicija. Koračajući u njenom ritmu, poželjno je, uzbuđujuće, nadahnjujuće i potpuno očekivano zamišljati vitezove kako pod teškim oklopima tumaraju unaokolo, istim tim stazama kojima u letnjim mesecima, naročito sa zalaskom sunca, maršira vojska turista.

U toploj i vetrovitoj avgustovskoj noći sve miriše na aromatična ulja i sladunjave kreme (koje štite kožu od nasušnih a ako se nepažljivo konzumiraju i štetnih sunčevih zraka), na kožne sandale, sapune od maslinovog ulja, začine, žar, rešetke i porumenelo meso na njima. U tom hedonističkom lavirintu okruženom sa 4 kilometra teških zidina, iste te večeri jedan mladić pošao je da pronađe novu devojku, drugi da se dobro najede, treći da se sa društvom napije, a grupa preplanulih devojaka da se fotografiše i brže-bolje objavi fotografije na instagramu.

Mnogo pre društvenih mreža i „umreženih usamljenika“, suvlakija u tortilja sa svim prilozima, velikih led ekrana na kojima se uživo prenose utakmice prvog kola Premijer lige Engleske, stari grad Rodos nije bio star, rađao se na na samom severnom rubu ostrva, naročito važnoj strateškoj tački Rodosa, za trgovce i ratnike oduvek značajnog parčeta zemlje u istočnom delu Mediterana.

Foto: Kirk F from Publicdomainpictures.net

Bogovi sa Olimpa su to znali oduvek, ali su tek sa pojavom pomorskih geografskih karata i ljudi shvatili da Rodos svojim geografskim oblikom podseća na vrh koplja. Na vrhu tog kamenitog koplja, nekoliko vekova pre nove ere, počeo je da se rađa grad čija će se slava i lepota proneti celim svetom. Koliko je strela odapeto da bi se grad osvojio ili odbranio, koliko je kopalja udaralo u nesalomiva kedrova vrata tvrđave umesto zvonkih udaraca zvekira tokom 25 vekova njegovog postojanja, niko nije vodio računa. Broj đuladi i puščanih zrna ispaljenih iz topova, musketa, kubura i pušaka u borbama za grad izbledeo je na krvavom kontu sećanja.

Od svih Minojaca, Mikenaca, Doraca, Rimljana, Vizantinaca, Omajada, Osmanlija, Italijana i naravno Grka, vitezovi Hospitalci ili vitezovi reda svetog Jovana – Jovanovci, najzaslužniji su za njegov današnji izgled. Sa padom Akre 1291. godine, tog poslednjeg hrišćanskog uporišta u Svetoj zemlji, red vitezova koji je ime dobio po svetom Jovanu Krstitelju i nekadašnjoj njemu posvećenoj crkvi u Jerusalemu, bio je prinuđen da čast i opstanak potraži na Kipru, da bi 1309. sigurno utočište postalo ostrvo koje je ime dobilo po lepoj nimfi Rodi, cvetu ruže ili po feničanskoj reči erod što znači zmija.

Foto: LunaLinda from Wikimedia Commons

Sa koje god strane da se uđe u stari grad, da ili iz pravca legendarnog Mandrakija, novog pristaništa za velike kruzere ili iz pravca dela grada koji je ime dobio po jednom britanskom admiralu – brda Monte Smit, noge nekako same pronađu put do najživlje tačke starog grada, Hipokratovog trga.

Njega je lako prepoznati po ornamentalnoj fontanici u njegovom središu koja tokom većeg dela dana tavori u senci obližnje moćne srednjovekovne Lučke kapije, ali noću, ona postaje glavna zvezda oko koje se sve vrti, kao kamena balerina u koju su upereni sve reflektori. Na toj scenografiji ne nedostaju visoke srednjovekovne zidine sa grudobranima na njenim vrhovima, kamena đulad složena na gomilu kraj stepeništa, kao prezrele lubenice i razvučene tende na zaravnjenim krovovima restorana sa odličnim pogledom na trg, ali otupelim i zaboravnim konobarima. Na stepeništu Kastelanie, nekadašnjeg trgovačkog središta grada – današnje opštinske biblioteke, živo je i za one sa plićim džepom. Idealno mesto da se, uz ohlađenu limenku Alfa piva, iskuju planovi za ostatak večeri. Kao iz nekakve specijalne lože sa pogledom na trg i neuhvatljiv tok večeri, uglavnom mlad svet čežnjivo promatra prolaznike, atmosferu, opipava puls večeri i čeka svoj čas.

PROČITAJTE I…

Simi – 5 razloga da posetite ovo nestvarno grčko ostrvo

Vitezovi reda svetog Jovana

Viteška država usidrena na ostrvima Dodekaniza (pošto su, osim Rodosa gde se nalazilo sedište, red kontrolisao i druga veća ostrva arhipelaga) kao preteča malene Evropske zajednice, okupila je vitezove iz Aragona, Kastilje, Overnja, Engleske, Provanse, Italije, Svetog Rimskog carstva. Rodos je bio njihov dom i središte 214 godina.

Razvrstani po svojevrsnim predstavništvima – takozvanim jezičcima, ujedinjeni u nameri da predstavljaju strah i trepet za brodove na čijim su se katarkama vijorile zastave sa polumesecom, ostavili su za sobom jednu od najzanimljivijih i tvrdo branjenih saga o časti, odanosti i hrabrosti. Uz to, za njima je ostao i jedan od najlepših i najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova na Mediteranu.

Foto: Kirk F from Publicdomainpictures.net

Od nekadašnje bolnice Hospitalaca, strogog ali otmenog zdanja iz polovine 15. veka u kojoj je smešten Arheološki muzej i zanimljive kolekcije predmeta iz davnina pronađenih i iskopanih na čitavom ostrvu koji uključuju skulpture i statue u celosti ili njihove fragmente, podne mozaike, oružje, oruđe, nakit…

Tragovi viteških koraka i metalnih uzengija koje su se nekada vukle po kamenim pločama, vode ka Ipotonu (Odos Ippotonu) – Viteškoj ulici. Najbolje je njom se prošetati u prepodnevnim časovima, kada gotovo niko ne prolazi i kada se zraci boga Heliosa stropoštavaju do nepogrešivo tesanih i složenih blokova zgradica gusto razmeštenih jedne uz druge na kosini dugoj 600 metara. Gostionice sa grbovima zemalja iz kojih su vitezovi okupljali u njima, uklesani su iznad ulaznih vrata. Lanterne naizgled nasumično pobodene u zid, čekaju veče i igru senki u predstavi na trotoaru izlizanom od koraka i ulicom koja protiče između njih.

Foto: Pxhere.com

Na vrhu najpoznatije ulice starog grada Rodosa, nedaleko od, po svom izgledu skromne, kapije svetog Antonija, na pijadestalu viteških građevinskih dostignuća na ostrvu, izvila se Palata Velikog majstora. Kada se iz luke Mandraki brodom krene ka Lindosu, tom dragulju Dodekaniza, palata izgleda kao masivno utvrđenje, snažnije i tvrđe od samih zidina koji opasuju stari grad. Jedan od najreprezentativnijih primera gotičke arhitekture u Grčkoj u celini, bilo je sedište prvog među vitezovima, velikog meštra, majstora ili gospodara.

Foto: Manfred Richter from Pixabay

Ova ‘tvrđava u tvrđavi’ dugo je služila i kao administrativni centar jedinstvene države, Turcima se dopala ideja da od nje naprave zatvor dok je, mnogo kasnije italijanskom kralju Viktoru Emanuelu III i fašističkom diktatoru Benitu Musoliniju pak, poslužila kao utočište u danima odmora. Odavno je pretvorena u muzej i čini se da se u toj ulozi palata najbolje snalazi. Od svih eksponata izloženih pod njenim vremešnim okriljem, ističe se skulptura `Laokonova grupa’ simbol uzvišenog stradanja. Doduše, izloženi eksponat je kopija originalnog koji je izložen u Vatikanskom muzeju.

Turski Rodos

Minareti rodoskih džamija zarivši svoje šiljate vrhove u nebo iznad starog grada, podbočili su ga na nekoliko mesta. Po čuvenju i vitkosti među nekoliko njih ističe se minaret Sulejmanije, džamije koja je podignuta nakon 1522. godine i višemesečne opsade ostrva koju je predvodio Sulejman, u domovini poznat i kao Kanuni odnosno Zakonodavac. Tada dvadesetšestogodišnji sultan Osmanskog carstva, koji će u zapadnom svetu dobiti nadimak ovenčan strahopoštovanjem -Veličanstveni, predvodio je jednu od najopsežnijih i najmnogoljudnijih opsada u istoriji ratovanja. Prekrasno dvorište sa šedrvanom i mir koji obitavaju u njemu, zaklonjeni su od sunca hladom čempresa poređanih kao straža oko džamije.

Foto: David Spender from FLikr

Na podužem spisku koji i dalje nije konačan, Ime Filipa Vilera de Lil – Adama, velikog majstora reda Hospitalaca iz Jezička Overnja, ostaće zauvek podvučeno u hronikama ratovanja. Spakovaće vitezovi svoje stvari u jesen 1522. godine i krenuti dalje pod vođstvom starog i od branjenja neodbranjivog umornog velikog majstora.