Rodos – Stari grad i luka Mandraki
Foto: Kirk F from Publicdomainpictures.net
Jevrejska četvrt
Više od 300 godina kasnije, podignut je toranj sa satom koji je služio i kao osmatračnica. Ovom četvorospratnom „gospodinu“ poznatijem kao Roloi, nedostaju samo frak i cilindar. Otmen i uvek tačan ustupiće svakom, doduše za nekoliko evra, priliku da sa njegovog vrha spozna veličinu, ozbiljnost i lepotu starog grada. Na njegovom istočnom delu, bliže obali, nalazi se trg čije ime bar za trenutak otrežnjuje i seća na mučna i ne tako davna vremena. Trg Jevrejskih mučenika zauzima posebno mesto na mapi Starog grada. Na njegovom centralnom delu nalazi se ljupka fontanica na čijem se vrhu nalaze skulpture morskih konjica. Ona je van domašaja hlada suncobrana i tendi restorana, suvenirnica, sladoledžinica i nekoliko crtača portreta koji je okružuju.
Odmah tu, uz trg, pod krošnjama ostarelih stabala bendžamina fikusa, crni se mermerni spomenik posvećen jevrejskim žrtvama Holokausta. Njih 1.604 je deportovano na svoje poslednje putovanje u koncentracioni logor Aušvic, a nekada brojna populacija pripadnika ‘Mojsijeve vere’ svela se na svega tridesetak duša koje i danas žive na Rodosu. Neupadljiva, skrivena od radoznalih pogleda i otvorena samo leti, kada se se na ostrvu sjate desetine hiljada Izraelaca, Kahal Šalom sinagoga, najveća u Grčkoj i dalje živi, otvorena za vernike.
Muzej u okviru sinagoge, Foto: sailko from Wikimedia Commons
Da je tokom vekova ostala čitava, crkva Device Marije od Burga iz 14. veka bila bi kruna sakralnih građevinskih dostignuća Jovanovaca i verovatno najlepša crkva ne samo Starog grada, ostrva već i čitavog Egeja (neka oproste sve koje su ostale, Bogu hvala čitave i u kojima kandila i sveće i dalje gore).
Ovako, nakon bombardovanja Nemaca tokom Drugog svetskog rata, ostale su samo monumentalne apside, stepenište, delovi kapele, baze stubova i poneki kameni blok. Ovaj tužni, ali dostojanstveni crkveni skelet ponegde ukrašen rascvetalim i izuvijanim granama bugenvile, i ovako ruševan izaziva divljenje i strahopoštovanje. Možda ne baš i kod grupe oznojenih dečaka koji, na mestu gde su nekada nalazio brod crkve, ohrabreni sjajem reflektora koji obasjavaju spomenik, neumorno pikaju fudbal, dovikuju se i bučno proslavljaju pogotke povicima kojima odjekuje Jevrejska četvrt do kasno u noć.
Foto: skeeze from Pixabay
Kroz kapiju koja nosi ime po crkvi, ili po onome što je za njom ostalo, vidi se luka i plavi se more. Bogorodičina kapija, skromna u svojoj lepoti, najmlađa je na kamenom opasaču starog grada. Sagrađena 1955. godine ona je prva sa kojom se susreću i kroz koju prolaze putnici pristigli džinovskim kruzerima. Preko dana, kada se ove prekookeanske aluždije usidre i njihovi putnici razmile svuda po ostrvu, vreva počinje da govori svetskim jezicima. Deo njih će krenuti organizovanim ekskurzijama autobusom po ostrvu, drugi će postati lak plen uštirkanih i snalažljivih taksista u mokasinama sa skupocenim automobilima. Osim što će ih voziti do dogovorene tačke ili im, po već isplaniranim rutama pokazati delove ostrva, taksisti će preuzeti i ulogu vodiča.
Foto: LunaLinda from Wikimedia Commons
Luka Mandraki
Nemali broj putnika pristiglih sa ‘plovećih hotela’ će ubrzanim hodom požuriti šetalištem stešnjnjenim između vode i kolovoza uz zidine, da se kroz kapiju svetog Pavla što pre nađu u luci Mandraki, verujući da će nekim čudom zateći barem neki trag kolosalne statue boga Heliosa, jednog od sedam čuda antičkog sveta.
Umesto njih, na mestu gde su, navodno, stajala njegova stopala, dočekuju ih nešto skromniji savremeni simboli Mandrakija, grada i čitavog ostrva. Elafos i Elafina, odnosno bronzane skulpture jelena i košute dremljivo posmatraju luku sa debeljuškastih i krutih kamenih stubova na mestu gde se ona otvara moru. Iako se po čuvenju i slavi ni u kom slučaju ne mogu porediti sa čudom uobličenim u 33 metra visoku statuu, građenu 12 godina i to u 3. veku pre Hrista, ovaj nežni par omiljen je među ostrvljanima i neodvojivi je segment rodoske enciklopedije.
Navodno, nekada su zmije bile ono što su danas turisti na ostrvu, gmizale su svuda, ali ne samo tokom leta.
Foto: Manfred Richter from Pixabay
Upravo su ih mužjaci ovih rogatih maskota ostrva, po legendi, šiljatim oružjem na temenima svojih glava potamanili, naterali u beg i tako spasili Rodošane otrovne pošasti. Dama jelen je endemska vrsta što znači da u prirodnom staništu živi samo na Rodosu. Na najvišoj planini ostrva – Atavirosu, ostalo je oko 150 jedinki ove vrste. Posebno su neobično lepe i razigrane boje i šare njihovog krzna, a biće da su ostrvo u antici zvali bas po njima – Elafiusa, ili ‘mnoštvo jelena’.
Kolosa barem ima svuda u vidu figurica od gipsa, stakla, plemenitih i onih drugih metala, na privescima, magnetićima za frižider… Njegove predstave i konture, različite po položaju ruku i predmeta koje u njima drži, odeždi i položaju nogu, utisnuti su na menijima restorana, barova, girošdžinica, etiketama na bocama vina, papirnatim stolnjacima za jednokratnu upotrebu u tavernama.
Foto: Vladimír Elexa from Pixabay
Da li je je bio naoružan mačem ili lukom i tucetom strela? Da li je okrunjen zrakastom krunom, ruke držao na kukovima ili samo jednu i da li su noge sina titana Hiperiona i njegove žene Teje bile razmaknute tako da između njih prolaze brodovi ili spojene? Na ova i još pregršt pitanja, koja raspaljuju maštu, pouzdane odgovore verovatno nikada nećemo saznati.
Ono što se prilično pouzdano zna jeste da je staua Helija stajala gorostasno 56 godina, a onda je, nakon potresa 226. godine p. n. e. ostao da leži u luci kao pokojnik koga skoro 10 vekova. Iz strahopoštovanja i saveta proroka da se slomljeno ne sastavlja, niko nije mogao, želeo ili umeo da leš od mermera, kamena, gvožđa i bronze dostojno sahrani. Ono što je od lešine ostalo, arapski trgovci su odneli i prodali u Siriji, a tovar je vuklo 900 kamila.
„Italijanizacija“ grada
Da Italija u prvoj četvrtini 20 veka nisu samo Duče i fašizam, i da umetnost i prefinjena kolonijalna arhitektura potekla sa Apeninskog poluostrva ne mora nužno biti kruta i hladna, govore njena “čeda“ građena po Rodosu, u skladu sa tkivom grada, njeni posebni pečati i ukrasi grada. „Italijanizacija“ i modernizacija grada, uz luku čije se ime nalazi u svim ozbiljnim enciklopedijama, odvijala se pod budnim crnim okom Florestana de Fausta, jednog od najznačajnijih arhitekata Fašističke Italije.
Foto: Kirk F from Publicdomainpictures.net
Pa i oni stubovi u luci na čijim u se vrhovima „zatrčali“ jelen i košuta, lepa crkva posvećena Blagovestima odmah tu u luci, pomorski administrativni centar, koji umnogome podseća na venecijansku Duždevu palatu, Nova pijaca – čuvena Agora koju je lako prepoznati po kupoli, zgrada Akvarijuma, palata Llitorio u kojoj danas smeštena Gradska skupština, kao i mnoga druga zdanja, fontane i spomenici izgrađeni su, otvoreni i podignuti u eri koja je trajala od 1912. do 1943. godine. U tim decenijama se Rodos visoko kotirao na listi mondenskih boravišta pa aristokratiju, otmene i bogate goste nije mrzelo da ovamo putuju iz Kraljevine Italije, Bejruta, ali i iz daleke Kazablanke.
Da bi se na nekoliko minuta hoda od Mandrakija svi oni osećali kao kod kuće, podignut je 1927. godine hotel Grande Albergo delle Rose, dovoljno velik, luksuzan i skup za sve. Iako je sagrađen pre skoro jednog veka, nijanse zlatne i dalje se prelivaju preko njegovih toplih blokova tesanih od kamena peščara, a naročito živo postaje u večernjim satima kada se u potrazi za srećom, prostranim salama u prizemlju zelenom čojom zakotrljaju žetoni i načinju sveži i neotpakovani špilovi karata. Na hotelu u kome su odsedali Karamanlis, Papandreu, Venizelos, Onazis, Čerčil i drugi veliki državnici, političari, glumci i sportisti, velikim neonskim slovima noću blješti natpis CASINO RODOS.
Foto: Notafly from Wikimedia Commons
I tako, dok meltemi neumorno duva sa mora, bez obzira na doba dana ili noći, nanosi so na vetrobrane automobila bez obzira na to gde su oni parkirani, sredovečni bankar iz Tel Aviva će ostatak noći provesti preispitujući se zašto mu je varljiva kockarska sreća okrenula leđa i kako je dozvolio da mu kuglica ruleta pokvari perfektno isplanirano veče. U ‘ulici barova’ horde holandskih i danskih tinejdžera spremaju se da popiju sve što im se donese na ajnceru i nadmaše rekord u količini popijenih sladunjavih koktela, postavljen prethodne večeri.
U vreme kada prvi među njima pokleknu i krenu u dugu potragu za svojim hotelom koji je odmah tu iza ugla, ribari pale motore na svojim barkama, za koje bi se mnogi zakleli posmatrajući ih u šetnji tokom dana i večeri, da tako stare ne mogu da plove i da usidrene u luci ništa drugo ne predstavljaju do plutajuće eksponate nekakvog Pomorskog muzeja. Pa ipak, kada se ujutro vrate sa pučine, na radost menadžera restorana, u kutijama od stiropora praćakaće se brancini, orade i mrmori koje će završiti u jelovnicima restorana priljubljenih uz šetalište i na obodima trgova starog grada.
Autor teksta: Aleksandar Mikić
20. avgust 2020.
Мусолини није никада посетио Родос, иако је дугогодишњи (1924 — 1936) гувернер Родоса Марио Лаго чинио све да до те посете дође, па је реконструисао и Палату великог мајстора између осталог уграђујући у њене подове и античке мозаике скинуте са других локалитета широм Додеканеза, јер је замислио да ту буде званична Мусолинијева резиденција током те никада остварене посете.