Kambodža – sazvežđe Angkor
Foto: Anna Claire Schellenberg on Unsplash
Bio je to još jedan radni dan u uzbudljivom životu Anrija Muoa (Henry Mouhot), francuskog prirodnjaka i istraživača.
Bio je januar 1960. godine, kada je potragom za egzotičnim insektima privodio kraju svoju drugu istraživačku ekspediciju po zemljama Indokine, tri godine pre nego što će Kambodža, na čijem se severozapadu zatekao, postati francuski protektorat. Pred njim, sa mačetom u ruci, stajao je zid isprepletanih lijana, žbunja i gustih krošnji razgranatog drveća kao predvorje negostoljubive džungle.
Uspavane vekovnim snom, sa suprotne strane tog zelenog bedema, poput tela opasnih zmija koje u njoj žive, sklupčale su se bajkovite priče o čudesnoj kmerskoj civilizaciji, o njihovim urbanističkim, umetničkim i građevinskim dostignućima, zalogaj dovoljno velik da zasiti sve istraživače, arheologe i pustolove tadašnjeg sveta. Čudesno klupko boje tropske prašume polako je počelo da se odmotava pred Anrijevim timom.
Foto: George Bakos on Unsplash
Najpre pred njima neočekivano izranjaju hrpe kamenih blokova presvučenih gustom mahovinom, a zatim čudesni hramovi i palate okružene citadelama zaraslim u vekovni zaborav. Skoro vek i po kasnije, uz pomoć savremenih tehnologija, upotrebe satelitskih snimaka i preciznih merenja iz 2007. godine, ispostaviće se da je tada zapravo započeto otkrivanje najvećeg predindustrijskog naselja na planeti, veličine današnjeg Londona – misterioznog Angkor Toma – poslednje prestonice moćnog Kmerskog carstva. Sama geografska karta čitavog područja ispresecana je krivudavim drumovima, kvadratima, pravougaonicima i pravim linijama plave boje koji označavaju kanale, bazene i rezervoare. Između njih, uokvireni ili rasuti duboko u unutrašnjosti džungle, po nekom nepoznatom planu i poretku, čudnovatom lepotom i misterioznošću razmeću se ostaci Angkora.
Foto: George Bakos on Unsplash
Ono što je već tada bilo izvesno, zapanjilo je svet. Veličanstveni hram Angkor Vat, sedam stotina godina pošto je sagrađen, postao je (ponovo) najveći religijski objekat na svetu. Stotinak godina stariji od čuvene katedrale u Šartru, bio je poznat samo šačici budističkih monaha i seljaka koji su živeli u blizini. Nisu znali da odgovore na pitanja o tome ko i kada ga je podigao. Jedni su tvrdili da se hram sagradio sam od sebe dok su drugi verovali da je on oduvek bio tu, od postanka vremena.
Gospodin Anri Muo nije imao puno prilike da uživa u slavi i saznanju da je pokrenuo točak opširnog i opsežnog istraživanja kambodžanske džungle koje su pratili pukovi arheologa, istoričara, novinara, fotografa, pustolova, ponekog kradljivca i trgovca antikvitetima. Naime, zlosrećni Anri je nešto manje od dve godine po svom slavnom otkriću, preminuo od posledica ujeda jednog od insekata za kojim je toliko tragao.
Foto: stokpic from Pixabay
Poraz Sijamaca je prilično neobično ime za jedno mesto, grad ili selo. Ili možda i nije, ako se ima u vidu istorija Indokine i neprijateljstva u prošlosti između današnjih Tajlanđana i Kambodžanaca, odnosno njihovih predaka – negdašnjih Sijamaca i Kmera. Nakon jednog neuspelog osvajačkog pohoda Sijamaca u 16. veku, Siam Riep (Siam Reap) dobija svoje nesvakidašnje ime. Da se ne nalazi u blizini Angkora (termin koji obuhvata i Angkor Tom, Angkor Vat i sve hramove, spomenike i ostatke infrastrukture nekadašnjeg grada), Siam Riep bi verovatno bio samo jedna u nizu varoši na obali jezera Toni Sap {Tonié).
Ovako, sudbina mu je dodelia ulogu okrepilišta istraživačima u prošlosti da bi se sa pojavom turizma mesto transformisalo u vrlo živahnu, zanimljivu i popularnu turističku bazu koja se stalno širi i uvećava. Za oko dva miliona turista godišnje, Siam Riep će na nekoliko dana poslužiti kao odskočna daska sa koje se skače u neverovatnu avanturu i predavanja svih čula Angkoru, sa neprospavanom noći od uzbuđenja i komaraca uoči obilaska, a sigurno utočište za svođenje utisaka, premotavanje viđenih prizora u svežim sećanjima i besomučne kupovine suvenira. Sve ono što staje između ‘uoči’ i ‘nakon’ pamtiće se makar do kraja života.
Foto: Sharon Ang from Pixabay
Siam Riep se odavno prilagodio ukusima putnika iz svih delova sveta. O tome svedoče restorani najraznovrsnijih kuhinja, hoteli svih kategorija, saloni za masažu, knjižare, pabovi i barovi sa živom muzikom, ulične tezgice prodavaca hrane i neizostavna noćna pijaca suvenira. Samo na trenutak i na pojedinim mestima, Siam Riep će podsetiti na gužve i blagu razuzdanost turističkih centara na Tajlandu i u Vijetnamu.
Dva su uobičajena puta kojima se stiže do Siam Riepa. Prvi vodi od Pnom Pena kroz unutrašnjost zemlje. Taj put se prelazi autobusom, zanimljiv je, ali naporan i traje u proseku 8 časova, iako je udaljenost između prestonice Kambodže i predvorja Angkora jedva nešto veća od 240 km. Taj put vodi uz jezero Toni Sap koje je od vitalnog značaja za opstanak ove zemlje. Ono plavi pirinčana polja, nepresušni je izvor hrane u vidu raznovrsne ribe, a u periodu monsunskih kiša, negde u periodu od maja do septembra, njegova površina se utrostručuje. Kao što je Egipat ‘dar Nila’, tako je i za Kambodžu ključno ovo jezero.
Drugi, daleko brži, komforniji i uobičajeniji način da se stogne u Siam Riep vodi preko međunarodnog aerodroma. Malen, lep, sagrađen u duhu tradicionalne kmerske arhitekture, od raznih materijala koji su sastavni enterijer aerodromske zgradice, dominira drvo. Možda je od sveg tog ambijenta lepša jedino svetlozelenkasta kambodžanska viza koja se izdaje uz jednostavnu proceduru po sletanju, osim ako nije izdata ranije, recimo po dolasku u Pnom Pen. Visoka vlažnost vazduha i temperature koje će zapahnuti po izlasku iz aviona, kod neadaptiranih i nenaviknutih putnika na tropske klimatske uslove naročito u večernjim satima, izazvaće nervozno tapkanje maramicom po čelu i licu, blagi šok i zbunjene poglede.
Dogovor sklopljen sa vozačem tuk-tuka čvrst je kao stena, obuhvata sve prevoze od hotela do centra grada i Angkora, staje par desetina dolara, a umesto potpisa i ugovora kao garant i paraf uslediće osmeh vozača i kratak, ali odsečan zvuk sirene prilikom prvog opraštanja. Kambodžanci su narod topao, prostodušan, krotak, ljubazan, miran, sa blago razvučenim dostojanstvenim osmehom na usnama. Čudno je to kako ove karakteristike prate stanovnike zemalja u kojima je većinski zastupljen budizam. Na njihovim licima nema zabrinutosti ili tuge, u gestikulaciji ishitrenih i nervoznih pokreta. Žive skromno, reklo bi se da nisu preterano vredni i potomci su naroda koji za sobom svetu ostavio Angkor. Pa i da je samo on, bilo bi dovoljno.
Foto: Sharon Ang from Pixabay
Provlačeći se između automobila, mopeda i drugih tuk-tukova, preduzimljivi dvadesetosmogodišni Narit, vozač i ponosni vlasnik jednog takvog vozila, hitao je ka biletarnici smeštenoj na obodu grada. Sa radio-antene njegovog tuk-tuka viorila se zastvica Kambodže. Na njoj se, među dvema tamnoplavim vodoravnim trakama i crvenom koja ih razdvaja, bele konture hrama ka kojem vozi. Angkor Vat zauzima centralno mesto u identitetu potomaka Kmera, sjajno kameno sunce koje ih, sa periodima pomračenja u prošlosti, greje već skoro hiljadu godina.
Foto: Christian Holzinger on Unsplash
Približavajući se dugačkom pešačkom mostu koji savlađuje kanal na ulasku u kompleks hrama površine kao 300 fudbalskih igrališta (162 ha) ili kao 4 Vatikana, hodočasnicima i posetiocima se poput fatamorgane ukazuje pet tornjeva centralnog hrama Angkor Vata. Kada ga je ugledao, gospodin Muo ga je uporedio sa Solomonovim hramom i „okrivivši“ nekog kmerskog Mikelanđela, rekao je da hram prevazilazi sva građevinska čuda koja su za sobom ostavili stari Grci i Rimljani. Na ovakve pohvale bi jedan od vladara Kmerskog carstva Sujavarman II, inače savremenik Stefana Nemanje, sigurno bio izuzetno ponosan. Kada bi videli koliko se sveta ovde svakodnevno okuplja, nepoznate arhitekte, umetnici, vajari i klesari takođe.
Pre nego što su postali budisti, stanovnici Angkora bili su hinduisti pa su tako i hramovi podizani u tradicionalnom građevinskom duhu poteklom u dolinama reka Ind i Gang. Pripadnici najstarije religije sveta veruju da je planina Meru obitavalište bogova koje poštuju i kojima se klanjaju. Smatraju da je visoka 100.000 kilometara. Da bi podsećali na vrhove svete planine, tornjevi hramova posvećeni hindu božanstvima građeni su u obliku izduženih sklopljenih latica lotosovog cveta – tog simbola božanske čistote. Neki od njih, kao ovi angkorski, vinuli su se u samo nebo.
Foto: Milada Vigerova on Unsplash
U najvećoj religijskoj strukturi sveta, živelo je i do 12.000 sveštenika, poslužitelja, pisara, bibliotekara, kuvara, stražara. Pravi mali grad okružen je pravougaonim zidom visine 4, a dužine 3.500 m, simbolizujući stasite planinske vence. Čitavo ovo ostrvo opkoljeno je 200 metara širokim kanalom ispunjenim vodom koja simbolizuje okean.
Njima uokvirena, tu negde se nalazila i kraljevska palata, iz koje je njen stanar posmatrao svoj budući mauzolej, koji je trebalo da se nalazi ispod centralnog tornja. U palati nije živeo sam, pored kraljevske svite uživao je u društvu pet žena i 3.000 konkubina. Njegova moć i bogatstvo bili su beskrajni, baš kao i slava njegovih 37 prethodnika i naslednika – vladara carstva koje je trajalo od 10. do 15. veka. Ono se prostiralo na teritoriji današnjeg južnog Vijetnama, Laosa, Mijanmara i naravno, Kambodže.
Foto: Poswiecie from Pixabay
Angkor Vat ili ,,Gradski hram’, sedište moći, religije, umetnosti i nauke, cvetao je u njegovom središtu. Kamen peščar upotrebljen u gradnji hrama, eksploatisan je iz kamenoloma visoravni Kulen, koja se nalazi u blizini. Pored toga što su sofisticiranu mrežu kanala i cisterni Kmeri koristili za navodnjavanje pirinčanih polja, njima je bio transportovan i građevinski materijal, između ostalih i laterit. Dugovečnost angkorskih građevina možda se duguje baš njemu, crvenkastoj vrsti stenovitog tla bogatog gvožđem i aluminijumom, čvrstom i lako obradivom.
Beskrajno dugački hodnici hrama ukrašeni su neverovatnim nizovima narativnih bareljefa. Na njima su prikazane priče iz epa Ramajane, scene bitaka i svakodnevnog života stanovništva. Ipak, najprisutnije su predstave mitoloških bića, razigranih devojaka natprirodnih moći zaduženih za umetnost i ples. One su apsare, zaštitni znak Angkora. Mlade, lepe, raskošno odevene, intrigantne, sa bogatim nakitom na glavi, vratu i rukama. Verovatno su se družile sa nimfama i vilama, apsarama Starog kontinenta. Pre će biti da su tako izgledale kraljeve konkubine.
Foto: Simon Steinberger from Pixabay
U jednoj od lepo uređenih i klimatizovanih sala, uz specijalitete kmerske kuhinje (naročito amok, jelo od piletine sa kokosovim mlekom i pirinčem) svake večeri se može uživati u plesu savremenih apsara. Svako ko očekuje vatrene pokrete i njihanje oblina ispod oskudnih kostima, na pogrešnom je mestu. Njihovo držanje na plesnom podijumu je dostojanstveno, pokreti usporeni, ali graciozni, pogledi duboki, netrepćući.
Stepeništa kojima se penje i silazi uz i sa džinovskih terasa i platformi strme su, tu i tamo oštećene, zamenjene drvenim i iziskuju oprez i dobru kondiciju. Kroz teške kamene okvire na kojima su nekada visila vrata, prolazi se i nailazi na hodnike uokvirene kolonadama stubova između kojih se nižu statue Bude u meditirajućem položaju u prirodnoj veličini, uz ponekog osmorukog boga Višnua. Retko koja je očuvana, najčešće obezglavljena. Glave su bile jednostavne za testerisanje, krijumčarenje i transport pa su lako nalazile su put do trgovaca antikvitetima, nažalost.
Foto: Vince Gx on Unsplash
Uz dim strukova zapaljenih štapića i prosute latice cvetova svuda unaokolo, okrenut licem ka jednoj od retkih očuvanih statua Bude, ogrnutoj narandžastim plaštom i okićenoj vencima cveća koje najviše podseća na naš neven, jedan mladi monah sedi i tiho, jednoličnim tonom recituje molitve. Deluje da ga mimohod turista i buka koja ih prati nimalo ne remete. Oni će, nakon što ga fotografišu, produžiti kroz hodnike obasjane svetlošću koja dopire kroz prozorske okvire ka nekom od prostranih dvorišta, opkopa i bazena koji su nekada bili ispunjeni vodom, do nekog novog strmog stepeništa na čijem vrhu čekaju razigrane okamenjene apsare. Monah će ostati na istom mestu sve do sumraka kada se kapije hrama zatvore, a larmu i uzdahe čuđenja i oduševljenja zamene skandiranje zrikavaca i simfonija ptičjeg orkestra iz šume.
Autor teksta: Aleksandar Mikić
Upoznajte Siam Reap – kapiju Angkor Vata, i prestonicu Kambodže Pnom Pen. Saznajte i kako možete da jeftino autobusom obiđete zemlje Jugoistočne Azije.
Skorašnji komentari