Šri Lanka – U ritmu marša slonova

Objavljeno 19. dec 2019. | 2 komentara

Foto: pasja1000 from Pixabay

Učenici i sledbenici Gotame Bude skrušeno posmatraju kako se njegovo telo na tinjajućoj pogrebnoj lomači od sandalovog drveta pretvara u pepeo. Kušinagar, Indija, 543. godina je p. n. e. On, probuđen i prosvetljen za života i oslobođen večnog toka samsare, prelazi u večno stanje parinirvane, a oni, ostaju bez učitelja čija će filozofija, poimanje i način života zauvek promeniti svet oko njih i mikrokosmos u njima samima.

Niz hrpe pepela koji je ostao za lomačom, jedna od njegovih sledbenica, Khema (ili Ksema), izvadila je i sačuvala neizgoreli budin zub, očnjak, i poklonila ga iz poštovanja kralju Bimbisari. Iako se u Pali kanonu (ili Tipitaki, zbirki svetih spisa teravada budizma) Khema pominje i kao kraljeva žena, tek, učinila je da ta sveta relikvija bude predmet borbi, poštovanja i ljubavi u narednih dva i po milenijuma. Od tada se veruje da onaj koji poseduje ovu jedinstvenu relikviju, ima božansko pravo da vlada tom zemljom. (Da, eventualna paralela sa Tolkinovim ‘prstenovima’ je sasvim razumljiva, valjda ne i uvredljiva?)

U dolini reke Ind tih godina, hindu vladari nisu imali mnogo sluha i razumevanja za religiozne novotarije. Saznavši da se tamo neki zub tamo nekog lutajućeg prosjaka čuva kao svetinja u odajama dvora kralja oblasti Kalinge-Guseve, kreću sa namerom da unište i zub i onog ko se drznuo da mu pridaje značaj i čuva ga kao relikviju. Međutim, redom, počinju da se događaju čuda: u pohodu ka omraženom kralju, njegovoj palati i zubu, jedan vladar će i sam postati budista, a  drugi kralj, po imenu Kseradara – izgubiće život.

Ćerku preobraćenog kralja Guseve – princezu Hemamlu, oženiće princ Pandu i ovaj par će odigrati najvažniju ulogu u ovom antičkom trileru sa srećnim krajem. Naime, sinovi zlosrećnog Kseradara mobilišu vojsku i kreću u osvetu, a Guseva svoju ćerku i zeta prerušene u hindu sveštenike bramane šalje, da ploveći Gangom nađu sigurnije utočište. Sakrivenu u ukosnici, princeza Hemamlu će sa sobom poneti i Budin zub. Ploveći svetom rekom stići će do Indijskog okeana, a on će ih svojim talasima poslati pravo na Lanku. Njen tadašnji kralj – Kirti Sri Metavana sa radošću prima i par plemenitog roda i dragoceni poklon.

Negde u vreme kada je keltsko pleme Skordiska naselilo ušće Save u Dunav u dalekoj Evropi i nazvalo ga Singindun, na Lanki se gradi prvi hram u kome će centralno mesto zauzeti ono što se nije pretvorilo u pepeo nakon ritualne kremacije čoveka čije će se ime širom sveta sve do danas izgovarati barem sa poštovanjem, najčešće sa uzvišenošću i dubokim verskim zanosom. Kako se prestonica ostrva selila iz Anuradapure u Polunaruvu pa iz nje u Dambadeniju i konačno u Kendi, tako su u njima podizani novi hramovi u kojima se zub čuvao u posebno napravljenom i veličanstveno ukrašenom kovčežiću. Od tog, tako važnog događaja za ostrvo i vernike na njemu, pa sve do danas, održava se svečana procesija prenošenja Budinog zuba ulicama grada u kome se nalazi hram njemu posvećen.

Od 1978. godine, zvanična administrativna prestonica Šri Lanke je Šri Džajavardepune Kote, sastavni deo Kolomba, najvećeg grada i prestonice zemlje nakon sticanja nezavisnosti 1948. godine. Ipak, hram Budinog zuba nije premešten ni u Kolombo niti u administrativnu prestonicu (da, teško je i pročitati njegovo ime, a kamoli ga zapamtiti) već je ostao u gradu Kendiju, poslednjoj kraljevskoj prestonici ostrva pre nego što su ga su ga Britanci sasvim okupirali, ili, da budemo kolokvijalni – kolonizovali.

Hram Sri Dalada Maligawa u kome se čuva Budin zub, Foto: Nithi Anand from Flikr

Lebdeći u izmaglici, rasut na brdima pokrivenim gustim šumama koje nikada ne prestaju da budu zelene, pripitomljen na obalama jezera u kojem se ogleda, Kendi žmiri na jedno oko, pretvarajući se da je zaspao. Za svetlosnu milju bliži spokoju od zatrčanog i prezauzetog Kolomba, sa kišama koje su česte, prave tropske, dosadne. Njegova dremežljiva tišina  odjekuje sve do sredine leta i početka čuvene Esala Perahere, procesije pronošenja svete relikvije njegovim ulicama. Tada se Kendi preobražava u epicentar buke, radosti, svetlosti i verskog zanosa. Desetine lepih zdanja u britanskom kolonionalnom stilu, kula sa satom, jedno neobično lepo pozorište sa jedinstvenim ambijentom pod otvorenim nebom, šetalište uz gradsko jezero i to bi, manje-više, bilo sve.

Kompleks hrama Budinog zuba u okviru kraljevske palate za Budiste je najsvetije mesto na ostrvu. Vernici i znatiželjnici ga hodočaste i posećuju, mole se, traže malo mira i utehe u njemu ili ga oduševljeno fotografišu. Šri Dalada Maligava, kako glasi ime hrama na sinhaleškom jeziku, građen je u 17. i 18. veku i sadrži nekoliko celina između kojih su prostrte pešačke staze i travnjaci.

Okružen šancem ispunjenim vodom, prepoznatljivi paviljon sa oktagonalnom osnovom i lepo ukrašenom natkrivenom terasom dominira ovom razglednicom. U hramu, pravom malom lavirintu prostorija do kojih se dolazi stepenicama, čas uzbrdo, čas nizbrdo, atmosfera je već tri veka uzvišena i svečana. Redovi drvenih stubova virtuozno ukrašenih duborezom, pozlaćene kljove i  statue Bude, ornamenti, nacrtani, okamenjeni ili sveže ubrani cvetovi lotosa.

Foto: Alut Maligawa from Flikr

Razapeta zastava sa šest vertikalnih traka različitih boja, zvanično je internacionalno obeležje budista i podseća vernike na vrline koje bi trebalo da neguju, a zapravo, tim bojama je sijala Budina aura u času prosvetljenja. Plava boja označava duh univerzalnog saosećanja, žuta ‘srednji put’ (takozvani ‘plemeniti osmostruki put’), crvena je boja mudrosti, dostojanstva i sreće, bela je simbol čistote i slobode, a narandžasta mudrost budinog učenja.

Šesta pruga izdeljena je na pet jednakih pravouganika vertikalno poređanih i obojenih u pet pomenutih boja ikoje simbolizuju jedinstvo vrlina koje one predstavljaju. Unutar hrama, nalazi se još jedan manji – hram u hramu u kome se u sedam bogato ukrašenih kovčežića u obliku stupe (poređani kao babuške, od najvećeg ka najmanjem) čuva sveta relikvija. Van domašaja oka posetiocima hrama, relikvija se iznosi u specijalnim prilikama i do sada su imali priliku da ga vide samo kraljevi i nekoliko monaha. Čak i tokom Perahere, ulicama Kendija se, iz bezbednosnih razloga, iznosi  kopija kovčežića.

U prazničnoj, gotovo karnevalskoj atmosferi, hiljade posmatrača, stojeći, klečeći ili sedeći na trotoarima i improvizovanim binama, zauzeli su svoja mesta nekoliko sati pre početka. Kada se noć spusti na grad i kada svi zauzmu svoja mesta, perahera može da počne. Najpre, momci u narandžastim kostimima hodom ne žureći, snažno vitlaju dugim bičevima, zamahuju i njima udaraju o asfalt. Prasak koji ih prati je zapravo upozorenje zlim duhovima da se izgube što pre odatle. Za nima pada pljusak novčića kojima ih posmatrači nagrađuju i radosna dečica čiji je zadatak da ih sakupe.

Foto: Denish C from Flikr

Uz svirku orkestara, bravure plesnih grupa i akrobata u koloritnim kostimima koje su sašili vekovi i tradicija, spektakularnu povorka desetina slonova promiče ulicama, kao po nekoj modnoj pisti. Njihova tela ukrašena sijalicama različitih boja, gustom mrežom lampiončića i magičnom igrom svetlosti, crtežima, šarama sa prepletima i ukrasima na koži ili platnima koja se sa njima zajedno njišu u ritmu bubnjeva. Ova neobična svita više liči na povorku novogodišnjih jelki koja je krenula na modnu reviju. Ushićenje dostiže vrhunac kada na sedlu sa postoljem pod svečanim baldahinom na svojm leđima, relikviju ulicama pronese najveći i najraskošnije ukrašeni  slon.

To je trenutak kada se oni koji stoje propinju na prste, roditelji visoko podignutih ruku pridržvaju dečicu ne bi li što jasnije videli prizor sa željom da ga zauvek urežu u sećanje dok turisti oduševljeno fotografišu, bez mere, previđajući da bi trebalo da bogomdanu sliku fotografišu i snimaju očima, a ne objektivima i kamerama fotoaparata i mobilnih telefona.

Budući da čitav spektakl koji prati povremeni prasak petardi i drugih pirotehničkih “čarolija“ traje bezmalo četiri sata, zasićenje i umor (bez obzira na to što to vreme provode sedeći i posmatrajući) su već negde na polovini čudesne smotre potpuno očekivani i razumljivi. Tada treba strpljivo sačekati da i poslednji slon, žongler ili plesna grupa prodefiluju. Za njima će ostati hiljade posmatrača koji će istiim ulicama gde je tutnjala svečana povorka sada šetati ponosni na ono čemu su prisustvovali i na ono što su. Prodavci balona napunjenih helijumom, igračaka i šećerne vune prouzrokovaće dodatni sjaj u okicama umorne dečice i nevoljan pristanak njihovih roditelja na kupovinu. To su trenuci kada vozači tuk-tukova imaju pune ruke posla, kao i radnici gradske čistoće. Sve do sutrašnje večeri i večeri posle nje, i tako narednih desetak večeri koliko traje neumorna Perahera.

Foto: Ashan96 from Wikimedia Commons

Kada je Bog sejao po zemlji, šav na džaku sa semenjem se izgleda rašio baš iznad Šri Lanke. Tako su na ostrvu nikle čudesne biljke, u čudesnom broju, osobene u svojoj lepoti i raznovrsnosti. U baštama u kojima se uzgaja začinsko bilje, a kojih na ostrvu ima puno, domaćini, izuzetno vešti uzgajivači-trgovci, trljajući ruke, spremno dočekuju goste. Za to vreme, u lejama i parcelama se  stasom, mirisom i bojama za pažnju, naklonost i novčanike  posetilaca nadmeću limunova trava, kardamom, korijander, kakaovac, grančice vanile, đumbir, biber i naravno, njegovo veličanstvo cimet.

Kora grančica ove biljke nevelikih dimenzija koje se suše pa potom melju u prah, izvor su slave i bogatstva Sri Lanke. Stari Egipćani su ga koristili prilikom balsamovanja svojim mrtvih!, Rimljani su mu pripisivali afrodizijačke moći, a dolaskom Arapa u sedmom veku, sa ostrva su slonovima, brodovima, karavanima, pa opet brodovima, tovari sa prahom tajnovite boje prašine stizali na Mediteran.

U želji da zadrze monopol nad trgovinom začinom koji je dostigao status prestižnog i luksuznog, arapski trgovci su širili fantastične priče o džinovskim pticama koje svoja gnezda grade od grana cimeta. Da bi  došli do dragocenog plena, ljudi  bi morali da se posluže lukavstvom. Prineli bi pernatoj nemani velike komade volujskog mesa i pošto bi ga ptica zgrabila i ponela u svoje gnezdo, pod teretom mesa  bi se ono  srušilo i grančice bi popadale po zemlji. To je bio jedini način da ih se ljudi domognu. Portugalci su kasnije, mnogo kasnije, otkrili da džinovske ptice nema, ali da cimetovog drveta ima u izobilju.

Samleveni, isceđeni, narendani ili pretvoreni u prah, balsame, kreme i sprejeve, začini, voćke i druge lekovite biljke mogu poslužiti u lečenju raznih bolesti, u terapeutske svrhe, u kuhinji ili, recimo, u borbi protiv komaraca. Lepo upakovani proizvodi čekaju na kupce dok se kratka masaža vrata i ramena eteričnim uljima, kao i šolja čaja od đumbira, dobijaju besplatno.

Dok je za bujnu vegetaciju i začinsko bilje bio „direktno odgovoran“ sam Bog, za prisustvo nepreglednih plantaža čaja koje su danas zaštitni znak Sri Lanke, zaslužni su isključivo Britanci. Zapravo, jedna zaraza i gospodin po imenu Džejms Tejlor. Nakon što je pošast opustošila plantaže kafe u drugoj polovini 19. veka, odlučeno je da se umesto nje zasadi čaj. Sakupljajući znanje i iskustvo u Indiji, Tejlor zahvaljujući poznanstvu i saradnji sa gospodinom čije se prezime danas sreće na kesicama za čaj u šoljama širom planete – Liptonom, otvara nove stranice u istoriji ostrva i proizvodnje čaja. Na širokoj visoravni koja se proteže centralnim delom ostrva, sa gotovo idealnim uslovima za njegovo uzgajanje, plantaže počinju da okupiraju brda i šire se u svim pravcima, čini se i ka samom nebu.

Kao što su to činile generacije njihovih pretkinja, vešte ostrvljanke ručno beru listove zelenog čaja i stavljaju ih u košare na svojim leđima. Nakon što se okean odabranih listova prosuši, fermentiše i sortira, čuveni cejlonski čaj putovaće kao ambasador ove zemlje, upakovan u džakove, kesice ili lepe limene konzerve. Skoro milion ljudi na Šri Lanki je zaposleno u industriji čaja, ona je četvrta u svetu po izvozu iza Kine, Indije i Kenije, a velikih 4% površine zemlje pokriveno je večito zelenim plantažama. Kada bi se Šri Lanka kao nekakva džinovska kesica čaja umočila u isto tako džinovsku posudu ključale vode, na takvu bi čajanku došlo pola Azije!

Foto: DaKub from Pixabay

Po staroj budističkoj legendi, pre nego što ga je donela svet, Budina majka Maja je usnila kako joj se pod bedro ušunjao beli slon, kao znak božanskog proviđenja. Takvi albino slonovi su vrlo retki. Naročito su poštovani u teravada budizmu i smatraju se svetim životinjama. Ovakvi slonovi se ne susreću na Šri Lanki, ali zato ovih „običnih“, indijskih, ima u rezervatima, nacionalnim parkovima i u jednom sirotištu.

Da, na ovom ostrvu postoji sirotište za slonove. „Zahvaljujući“ urbanizaciji pojedinih delova ostrva, krčenju šuma, drskim i bezobzirnim lovokradicama i nesrećnim slučajevima, mladunčad slonova ostaju nezaštićena i ranjiva. Njihova  sledeća stanica je Pinavela, selo kraj puta u centalnom delu ostrva. Ako je se domognu, tamo će ih sačekati novo stanište na imanju površine 10 hektara, dovoljno hrane (iako je odrasloj jedinki potrebno oko 70 klograma zeleniša dnevno), trajno prebivalište uz zagarantovano svakodnevno brčkanje u obližnjoj reci Maha Oja.

Iako je Pinavela samo dobra imitacija prirodnog okruženja ili njegova najpribližnija varijanta, slonovi svih uzrasta u njemu izgledaju zadovoljno i zdravo. Kupovinom ulaznica se pomaže rad ovog rezervata, a broj slonova koji u njemu žive varira, od pedesetak do stotinak jedinki.

Foto: Pxhere

U čas kada krdo krene iz staništa do reke na kupanje, cela Pinavela se diže na noge. Pošto se zaustavi saobraćaj, troma kolona prelazi magistralni put da bi stigla do obale reke. Lepo ih je videti, onako nezgrapne, a opet nežne i elegantne u vodi. Jedinstven prizor najbolje je posmatrati uz ručak sa terase restorana u sklopu hotela Pinalada.

Neobičan suvenir koji se može poneti iz Pinavele jeste neki od proizvoda nastao reciklažom slonovskog izmeta. Kako oni nastaju? Jednostavno, ispiranjem se dolazi do velikih količina sažvakanih listova i stabiljki bambusa, limunove trave i drugih biljaka koje će se nakon nekoliko procesa i dobijanja celuloze, turistima predstaviti kao proizvodi od grubog papira kao što su  kalendari, blokčići za pisanje, posteri, kese… Uglavnom, ‘materijala’ za njihovu izradu ima dovoljno.

Iako je sredina avgusta i talasi Indijskog okeana, uz huk, snažno zapljuskuju obalu Šri Lanke što kupanje u njemu čini praktično nemogućim, odmor od procesija, hramova, pentranja i klackanja po drumovima u unutrašnjosti valja potražiti u nekom od hotela na obali. Njih ima u izobilju u pojasu od nekoliko desetina kilometara severno ili južno od glavnog grada Kolomba. U njemu će biti nastavljena priča o tome zašto je vredno prevaliti četvrt sveta i naći se na Šri Lanki.

Saznajte više i o drugim važnim destinacijama ove zemlje – Dambuli, Sigiriji i Polonaruvi. Kako bi privukla što više turista, Šri Lanka je snimila i inspirativni video u kome predstavlja svoje divlje lepote.

Brojne atraktivne destinacije upoznajte ovde.