Sveta planina Kōya-san – skriveni svet čudesnih japanskih hramova
Foto: Hanna Eberhard from Unsplash
Negde početkom IX veka, japanski monah i pesnik po imenu Kukai zalutao je u gusto pošumljene padine planine Koja (Koia-san) u japanskoj prefekturi Wakayama, u nadi da će pronaći odgovarajuće mesto za izgradnju baze za svoju novoosnovanu sekciju ezoteričnog budizma, Šingon. Kukai je odabrao dolinu duboku 800m, okruženu sa osam vrhova, čiji grebeni podsećaju na latice cveta lotosa sa osam latica. Dvanaest vekova i 117 hramova kasnije, Kukaijeva duhovna zemlja čudesa nalazi se na mestu UNESCO svetske baštine i jedno je od najposećenijih odredišta Japana. Mesto na kome aroma tamjana, uzvikivanje monaha obrijanih glava i iskonski vazduh pošumljenih groblja stvara duhovno iskustvo kao nijedno drugo.
Koya-san: najspiritualnije mesto Japana
Danas je Koya-san deo svetog hodočašća poznatog pod imenom Kumano Kodo. Čudesna šuma kedra i čempresa, zatim prelepi padajući vodopadi i vrhovi optočeni hramovima čine da imate osećaj, posebno na određenim mestima, kao da ste među oblacima. Ova 307 km dugačka mreža zemljanih staza obraslih mahovinom, koja povezuje tri velike svetinje Kumano hodoćasnika sa Koya-sanom, privlači oko 15 miliona posetilaca godišnje i odražava drevno japansko verovanje u obožavanje prirode. U japanskoj religiji šintoizma šume i stene mogu naseljavati duhovi bogova (kami) i svaki element prirode se smatra božanskim.
Kukai, sanko i carska porodica
Od 117 hramova raštrkanih širom planine Koya-san, oko 50 služe kao gostionice shukubo u kojima gosti mogu da prenoće, meditiraju i razgovaraju sa monasima. Priča o tome kako je Kukai došao u Koya-san danas je neka vrsta legende. Pre dolaska, Kukai je proveo dve godine proučavajući ezoterični budizam u Kini, a legenda kaže da je, dok se pripremao za plovidbu kući u Japan 806. godine, bacio u vazduh trokrako svečano oružje zvano sanko, govoreći: „Prigrlio sam ova učenja, pa ako postoji dobro mesto za njihovo širenje, molim vas pokažite mi ga“.
Foto: Agathe Marty from Unsplash
Sanko je navodno odleteo prema Koya-sanu, a 10 godina kasnije, dok je Kukai šetao šumom, sreo je lovca i njegove pse koji su mu pokazali sanka zaglavljenog u borovom drvetu. Danas su u glavnom hramu Koya-san-a, Kongobujiju iz 16. veka, lovac i njegovi psi prikazani na zavetnim pločicama, na kojima posetioci upisuju svoje molitve bogovima. Pre nego što je Kukai uspeo da započne izgradnju svog hramovnog kompleksa, morao je da dobije dozvolu japanskog Carskog dvora. Japanski car Saga se obavezao, i od tada, Koya-san je u periodu Edo (između 1603. i 1868). dostigao više od 1.000 malih hramova i na kraju se spojio sa trenutnim brojem 117. Kukai je imao podršku cele carske porodice, ali i japanskih aristokrata, samurajskih gospodara, od kojih su mnogi želeli da budu blizu njega, a potom i sahranjeni na groblju Koya-san na Okunoin-u nakon sopstvene smrti.
Groblje Okunoin
Danas, ako pogledate neke spomenike u novijem delu groblja Okunoin, videćete kako su velike korporacije takođe kupile grobna mesta ovde. Postoje spomenici radnicima u kompanijama kao što su Nissan, Panasonic, Sharp i drugima gde kolege i klijenti mogu doći da se poklone – neki ostavljajući svoje vizit karte nakon posete u posebnim poštanskim sandučićima u spomenicima. Svakako ne možete zanemariti turističke autobuse, prodavnice suvenira i gužve koje Koya-san čine turističkom destinacijom (2 miliona ljudi godišnje poseti, ali samo 60. 000 stranaca). Međutim, i pored turista ovo je mesto na kom se posebno oseća kao da ste napravili (duhovni) korak unazad u vremenu.
Skorašnji komentari