Grad na Neretvi

Objavljeno 17. dec 2014. | 1 komentar

„Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja…“, govorio je Andrić. Ima nešto posebno u toj zemlji „preko Drine“. Kršni predeli, mistika planina i dolina, mostovi i njihove reke, tajanstvenost meštana, snaga orijenta i prošlosti u dodiru sa najsavremenijim dobom, bude u čoveku jaka osećanja, rečima neopisiva. „Na Drini ćuprija“, „Most na Žepi“, a najveličanstveniji među njima je Stari most na Neretvi u Mostaru.

Gradić sa svega stotinak hiljada stanovnika predstavlja pravi biser i nezaobilaznu destinaciju centralne Hercegovine. Nalazi se pod planinom Velež. Pretrpeo je bolnu ratnu istoriju, to se danas vidi i oseća u obrisima, više na građevinama, a sve manje u ljudima. Mostar je bio naseljen u praistoriji, kasnije su ga naseljavala ilirska plemena pod dalmatinskom administracijom, potom su stigli Sloveni, ali, svakako, najznačajniji trag na ovim prostorima ostavilo je Osmansko carstvo. Kelti su dali naziv reci. „Nera Etva“, tj. Neretva u prevodu znači „Božiji dar“. Prvi pisani tragovi i dokumenti o Mostaru datiraju iz prve polovine 15.veka, a grad je utemeljio Herceg Stjepan Vukčić Kosača, feudalni vladar, čije ime danas nosi Hercegovina.

Samo vek kasnije podignut je Stari most na tirkizno zelenoj reci Neretvi. Na njegovom mestu je stajao viseći drveni most. Na kamenoj ploči na mostu upisana je godina završetka radova 944. po Hidžri, odnosno 1566. po savremenom kalendaru. U 16.veku ga je izgradio turski graditelj Mimar Hajrudin po naredbi sultana Sulejmana Veličanstvenog. Legenda kaže da je Hajrudinu sultan pretio smrću u slučaju neuspeha pri gradnji mosta i da je on na dan skidanja drvenih konstrukcija bio spreman za svoj pogreb. I sam Evlija Čelebija, najčuveniji turski putopisac 17. veka govorio je o mostu: „Ja, mali rob i najmanji prošao i obišao sam do sada šesnaest carevina, ali ovako visoke ćuprije ne vidjeh“.Na krajevima se nalaze dve odbrambene kule, Helebija na severoistoku i Tara na jugozapadu, u kojima su boravili mostari koji su naplaćivali mostarinu, njih 160. Upravo je po tim mostarima grad dobio svoje simbolično ime. Godine 1993. most je granatiran tenkom i tragično srušen u građanskom ratu, da bi 2004. godine ponovno bio podignut i stavljen pod zaštitu UNESCO-a. Turističku atrakciju predstavlja skakanje najhrabrijih meštana sa mosta u Neretvu sa visine od 24 metra.

Ne bi Mostar bio mamac za putnike i inspiracija za istraživanje i traganje za istorijom da nema ko te priče da ispriča. Posebnu čar predstavlja neobavezan razgovor sa meštanima i pravim domaćinima u nekoj od mnogobrojnih aščinica. Mala domaća kafa u fildžanu uz ratluk, porcija baklava ili urmašica, uveriće svakoga o kvalitetu domaće kuhinje sa ovih prostora. U slučaju ozbiljne gladi odličan izbor je pura (kačamak), uštipci, janjetina ispod sača, sogan dolma ili čak sarma u lozi. Ko nije sklon eksperimentisanju, na svakom koraku može naći ćevape ili burek. A ja, sita stomaka i zagolicane mašte, znam da ću legendu o Neretvi pamtiti zauvek. Naime, u noći između 1. i 2. avgusta, na Svetog Iliju, Neretva svojim čudnim šumom, bolje rečeno rikom čudesnih podvodnih bića, doziva svoje žrtve. Meštani su oduvek znali da se te noći ne smeju kupati na reci, roditelji su tada dobro čuvali svoju decu, a riku su čuli samo oni koji su voleli reku i poštovali njena pravila. Jednom davno, u tada još mali grad, došao je naočit mladić, žute kose i obrva, stranac. Nije se znalo odakle je došao, ni kako se zove, a ni on o tome nije govorio. Hodao je gradom, plenio svojim izgledom i pameću, a onda se tako umoran, ne znajući za legendu, okupao na obali Neretve i nestao. Plivači su danima tražili njegovo telo, ali uzaludno, ostala je samo odeća. Niko nije dirao odeću, svi su je obilazili, govoreći da je omađijana i da svake noći, do pred svitanje, nad njom čudna bića igraju kolo i vesele se. Ubzo je narodu dosadilo prepričavanje, dolazile su nove i sveže priče, pa su svi zaboravili na Žutog. A onda se iznenada na jesen Žuti pojavio. Tumarao je ulicama grada i ništa nije govorio, kao da nikoga nije ni video, zurio je uvek u prazno. Bio je u onoj istoj odeći. Noću se skrivao po rečnim pećinama, to je potrajalo nekoliko godina, aonda je otišao na sever uz reku. Pa, šta li se to dogodilo Žutom? Mostarci kažu da su Žutog podvodna bića i vilenjaci povukli u svoje dubine i da im je bio rob sve dok se jedna od vila nije zaljubila u njega. Saznavši da je on stranac i da ne zna pravila reke, zaljubljena vila zamoli oca da se sažali i da pusti Žutog među žive ljude, jer tamo i pripada. Otac pristade pod uslovom da mladić ostane nem kako ne bi odao tajne vilinskog sveta. Takva je bila sudbina Žutog, koji je za sobom ostavio staru izreku ,,Nadrlj’o si ko Žuti“ i jednu ,,strašnu priču“ koja se priča deci kada padne mrak kako bi bila poslušna i dobra.

Posle kraćeg predaha, odlazim do nezaobilaznog dela grada – Kujundžiluka. Nekadašnje srce biznisa i trgovine čitavog regiona. Kaldrma, uske ulice, miris orijenta koji se oseća u vazduhu, ručni radovi, šarene marame, ćilimi i mnoštvo dobronamernih i nasmejanih trgovaca koji će sve učiniti da odobrovolje kupca i dobiju neku marku. „Vi ste Beograđanka?“ „Da, kako znate?“ „Kako ne bih znao, naše se žene tako ne oblače.“ Obostran osmeh i kupljen magnet.

Nakon posete Muzeju Starog mosta, Istorijskom muzeju Hercegovine, Muslibegovića kući, Biščevića kući, Koski Mehmed-pašinoj i Karađozbegovoj džamiji čovek mirne duše može napustiti Mostar. Glavno je viđeno, ali nije ni to najvažnije. Važno je da ste, makar kao gost, bili deo ovog grada, upoznali neke nove ljude, osetili neopisivu sreću i radost hodajući mostarskom kaldrmom i klizavim kamenim mostom, obavezno poneli i poneki suvenir za uspomenu i, nažalost, krenuli dalje. Na južnoj strani je more, severno je Sarajevo, a možete i avionom na drugi kraj sveta. Nova destinacija i nastavak putovanja ne mogu biti loš izbor, ali jedno znajte – ovaj grad ćete pamtiti zauvek!