Kairo – grad sašiven po sopstvenom kroju
Foto: shady shaker from Pixabay
Gospođa Parker, gorda na sopstveno prezimenjaštvo sa proizvođačem luksuznog pisaćeg pribora i alatljika koje su joj često odavale poštovanje težeći sjedinjenju štedro je škropeći tintom po friško uštirkanim, do savršenstva ispeglanim i dakako, po meri šivenim košuljama od najrafiniranije orijentalne svile, srkala je, po damski, martini u raskošnom, bujnom i palmama opervaženom vrtu hotela Omar Hajam u Zamaleku, igrajući se sporadično kopčom svoje unikatne brazletne od malahita.
Pogledom iskosa na raskošno venecijansko ogledalo, doneto iz prekomorja tokom otomanskih osvajanja i postavljeno nad otomanom u kome su joj se ukazale prkosno pred životom napućene grimizne usnice, zamisli se. Sebi je delovala kao do skoro velelepna džamija koja se lagano urušava iako mirhap veličanstveno štoji i odoleva vremenu i sili teže. Kroz život su je grizli razni, više ili manje nežni zubi, ali ništa nije podnosila sa toliko mnogo uzdaha kao ugriz zuba vremena. Kraj nje je stajao garson Muhamed i pred prćastim nosićem joj mahao lepezom od papirusa laganom kao najfinije paperje.
Tokom čestih boravaka u Kairu, upoznali su se dobro. Veoma dobro. Nije Muhamed voleo samo da zamaše lepezom. Nije mu bilo strano ni da zamaše grguravom, zift-crnom kosom, zatrepće bademolikim iskričavim očima i dugim trepavicama, ili mahne rukama pokazujući duge, pijanističke prste sa dugim i pedantno negovanim ružičastim noktom malog prsta sa kojih se širio orijentalno-zavodljivi miris mošusa. Umeo je da se, poput kobre iz košare fakira uvija izvežbanim telom otkrivajući kožu maslinaste boje. Ali, on nije bio kobra i nije imao nameru da ujede. A, ni gospođa Parker nije volela da bude plen. Makar ne lak.
Nilski-zelena boja
Bejaše potomkom naroda koji je bio graditeljem viktorijanskog morala, te je baš kao i njena baba mnogo toga morala i nešto manje htela. Crvena saksija na glavi znana lokalno kao fes nije je lako pomerala iz stanja ekvilibriste koji tanano balansira između sopstvenih i zahteva društva, a pobuđena čula je rađe nego, svakako već dugo nedostupnim, Hofmanovim kapima, umirivala Hofmanovim pričama. Sveznadar i knjigoljubac po prirodi, iščitala je tokom godina mnoštvo napisanih bedekera o orijentu za kojim je toliko strasno žudela i kome je tako rado hrlila. Sve same trice i po malo kučine. Biografije velikana sastavljene po modelu radne knjižice, samo neoverene u socijalnom, beskrajni nizovi arhitektonskih skica i tlocrta, odavno prežvakani podaci o visinama, širinama, dubinama. Sušta forma i premalo suštine. Sholastika prve klase. Jalova i nezabavna.
Pljucnuvši elegantno i u dalj košpicu masline prstom promeša martini koji je, za razliku od svog zemljaka Bonda preferirala mešanim, ne protresenim i seti se Džojsovog Uliksa i opisa šala u njemu. Bio je nilski-zelene boje. Oseti radosti privilegovanosti da sama proveri kakva je to boja o kojoj nikada ranije nije razmišljala, jer se o nilski-zelenoj u životu obično razmišlja nešto ređe i od boje bedra preplašene nimfe i prvi put se istinski zamisli o tome šta za nju znači Kairo i zašto mu se toliko često vraća i u mislima i na javi.
Dugo su njene smaragdne, sanjive, krupne oči promatrale voljeni grad tuđim očima, iz druge ruke, oslanjajući se na tuđa iskustva koja su se smatrala kanonima dobrog ukusa, poznavanja stanja stvari, društveno prihvatljivim floskulama sredine u kojoj se kretala i koja je oštro i bez prava na kompromis krojila stavove. Uglavnom drugima. Otvori tefter i positnu knjigu zapisa.
Foto: Noel Schläfli from Unsplash
Pobednik ili osvajač?
Da je more što je crn murećep, da se piše tri godine dana oči se ne bi nagledale, uši se ne bi naslušale i duša se ne bi napojila Kairom. Da li Kairo, kako mu ime kaže, potčinjava ili opčinjava?
Kairo je, navek se sticao utisak, grad-luk. Da bi se spoznao u svojoj grandioznosti i valerima, ljušti se sloj po sloj, neretko stvarajući suze, znoj duše, prodirući svojim bojama, mirisima, obrisima, siluetama i senkama u svaku poru čula. Na istoku je odvajkada važilo pravilo da Kairo piše, Bejrut štampa, a Bagdad čita. Kairo je kroz istoriju umeo da piše; sočno, slasno, sladostrasno, oporo, gorko, milozvučno, razdragano, setno, bolno, milo, jezgrovito, rasplinuto, epskim i lirskim diskursom. Ukratko, potpuno životno, iako ne uvek žiznjeradosno.
Čitate li Kairo umornim putničkim stopalima i radoznalim, upijanju sklonim očima, lako ćete shvatiti da je to nedočitljiva varoš i da je što ga više čitate postajete jednovremeno sve informisaniji i dezinformisaniji. Kairo je čedo istoka i kao takav ume da bude lukav, prepreden, zavodljiv, obmanjujuć, nalik liscu; sklon da navede na strmene pute i stranputicu i sve to zaodene mističnošću orijenta. U Kairu je čovek u vlasti kobi, a odluke o čovekovom usudu donosi grad kao vrhovni žrec vodeći se svetim trojstvom pravila: mašala, inšala i alhamdulila. Biće… možda…. jednom… i ako je tako pisano. Kome vreme, njemu i vakat. Maktub.
Kairo – grad bremenit istorijom
Kairo je grad retko bremenit istorijom koja ga je mlela, čerečila, oblagorodila, uzimala, davala, krala i nad njim kao volšebnica činodejstvovala, retko pitajući za pristanak i na taj način ga uvek dobijajući. Područje danas znanog Kaira u starini bejaše žižom drevnog Egipta sjedinivši dolinu i deltu Nila, žile kucavice usred surovosti Sahare. U vreme u kome je Memfis dobovao svoj posmrtni marš i čitao kadiš, Rimljani izgradiše fortifikaciju razmeštenu uz istočnu obalu Nila.
Grad je bubrio i rastao, uveren u svoju nameru da želi da postane moćan, značajan i obeleži ovaj deo sveta. Postao je dovoljno moćan da njegov biskup Kir bude rado viđen gost na Drugom saboru u Efesu. Taman u vreme poleta, nad grad se nadnela pošast Vizantijsko-sasanijskog rata, terajući stanovništvo u zbeg i osujetivši njegove snove. Gradovi kao i ljudi snuju, a odluke često donosi neko sasvim drugi… ili treći. Na spomen ostadoše crkve svete Barbare i Sergeja i Baha koje se žilavošću drže do današnjih dana u Koptskom Kairu.
Mamio je topos u svoje grudi osvajače željne lepote i voljne da ga zaulare. Vizantijski Egipat je sitno brojao poslednje čase krajem sedmog veka kada muslimanski osvajači nad njim razapeše svoj šator i nazvaše ga prosto – Šator, al-Fustat. Iz šatora se pročistio i nanovo otvorio drevni Trajanov kanal i pripremio teren u kome bi se žito lako odaslalo u Medinu, glavni grad tadašnjeg arabijskog kalifata. Kako svaki avan zaglavi na tavan da se druži s mlinom i prašinom, tako su i Abasidi, 750. godine zbacili Omajadski šator sa istorijske pozornice shvativši da ne neuporedivo pametnije i smislenije da umesto dosadašnjeg šatora utvrde tabor al-Askar, vojni garnizon. Valjalo je impresionirati svet, sagraditi grandiozne džamije, rezidencije za upravu i Nilometar na ostrvu Roda koji i danas stoji kao svedok graditeljskog umeća i najstarija građevina iz islamskog doba.
Promene – jedina stalnost
Grad nije bio miran i promene su bile jedina stalnost. U drugoj polovini devetog veka, abasidski kalifa al-Mu’taz odaslao je zapovednika Bakbeka da na raskošnom mestu pobunjenom stanovništvu pokaže Kuzminu mater. Bakbek nije bio sam. Sa njim je na put pošao i posinak Ahmad ibn Tulun. Tulun je postao bogat i uticajan kao Krez i jasno, u samovolji koju je moć dozvoljavala grad je preimenovan. Sada je to bila parcela, al-Qata’i. Za sećanje je potomcima ostavljena džamija Ibn Tuluna, palata Dar al-Imra, paradno mesto poznato kao al-Maydan, bimaristan i akvadukt.
Ne lezi vraže i kratkotrajna dinastija Tulunida sjahala je sa istorijske pozornice. Grad je, isključujući džamiju bio sravnjen sa zemljom i bilo je vreme da u sedlo zasedne neko drugi. Bilo je vreme za Fatimide i al-Mansuriju. Vremena džamije al-Azhar, razvijene u treći po starini univerzitet sveta. Kairo postade al-Qahira. Dolaze vremena Saladina i Ajubida, Citadele kao sedišta vlade sve do sredine XIX veka, Mameluka, soldata kupljenih kao mlađahnih robova na služenje u sultanovoj armiji. Grad je cvetao hiljadama cvetova, postavši centrom islamske sholastike na raskršću trgovinskih puteva začinima.
Najveći grad zapadno od Kine
Sredinom XIV veka, Kairo već ima pola miliona stanovnika i postaje najveći grad zapadno od Kine. Istorija uči da zenit često prethodi padu. Tako ni kuga nije zaobišla Kairo desetkujući mu stanovništvo i jednovremeno desetkujući i moć Mameluka. Došlo je vreme Otomana, ali ćesarski Stambol je bio dovoljno daleko da bi se kontrola lako otimala kontroli, a vladavina bila nedosledna. Ipak grad je ostao dovoljno snažan trgovački centar na putu jemenske kafe i indijskih tkanina ka Anadoliji, Severnoj Africi i Balkanu.
Foto: Simon Berger from Pixabay
Žozefina je umela na povremeno da se iskrade iz zagrljaja Napoleona, ali Kairo nije. Istorija francuskog prisustva je ostala, relativno kratka i ne odveć slavna. Uprkos tome u grad je stigao francuski riš i triš, pomodni žurnali; avenije, gas, osvetljenje i jasno, više nego potrebna opera, jer, kako uopšte i zamisliti život u sred pustinje bez opere. Nisu ni Britanci bili imuni na magnetizam i privremeni planovi za osvajanje su trajali malo manje privremeno nego što je to bilo planirano. Egipat je 1922. postao nezavistan. Osvajači su otpevali svoju labudovu pesmu, a Kairo je nastavio da živi sa novim vremenima.
Tamo gde sunce miluje Nil
Ali, šta je zapravo Kairo i da li je on samo proizvod svoje hronologije, sedimentirane u tragovima materijalnog postojanja u različitim svojim pojavnim oblicima? Svakako ne.
Kairo su rana, tek zarudela praskozorja u kojima se stidljivo pojavljujući, sunce miluje Nil iskričavo se sjakteći u njegovom protočnom ogledalu koje pamti imena, ljude, događaje, sav splet i preplet istorije, kultura, običaja, tradicije, religija, promena, smena i mena. Kairo je živa sociološka laboratorija u kojoj svaki oblik znan čovečjem postojanju ima svoje mesto, enciklopedija naravi i brevijar karaktera bez uputstva za rukovanje njima. U gradu kakav je ovaj, sofisticirano nasleđe koje oku čini miloštu sudara se sa svakodnevicom, trivijalnostima, životom u svojim raznorodnim oblicima.
Šetnje bazarima Kaira otvaraju čitavu Ali Babinu pećinu otvarajući pregršt vešto izrađenih predmeta koje svojom zavodljivošću teraju na otvaranje novčanika. Život je ovde svojom nadmoćnošću nadvladao i nadlukavio dokazavši još jednom da su sve one velike vojskovođe, stremljenja i planovi ništa drugo do čaura živih sećanja ukrašena velikim imenima unutar zabeleženog vremena ispunjena sićušnim sferama koje međusobno prijanjaju i prepliću. No, konačno, sve ove sage ostaju samo uspomene iz životopisa, žitija, hagiografija i almanaha. Crtice iz hronika vremena minuvšeg sačuvanom u kolektivnom sećanju ili sadašnjeg koje će skorije nego što se misli bivše postati.
Foto: Jack Krier from Unsplash
Slike za nezaborav
Klima i priroda prema Kairu zasigurno nisu bile naročito milosrdne, ali ga je ljudski duh neštedivši darivao kao kakav raskalašni i posvećeni ljubavnik preimućstvima retko gde drugo znanim, polirajući njegovu pojavnost puderastim peskom nanešenim iz pustinje. Posetilac često stiče utisak da su ulične scene nadrealno intenzivne, opčinjavajući svojom snagom oko u kome se mešaju istinsko divljenje i još istinskija neverica pred viđenim, oplemenjujući dušu i rasplamsavajući bujnost mašte. No, mašta je ovde stvarnost, izmaštana od strane nekog drugog i prepuštena na radost posetiocu, kao kakava fosilizovana esencija i alhemijska tvar tek izašla iz lampeka i erlenmajera.
Pred posetiocem se otvara lepeza pitanja. No, pitanja su u Kairu nedopustiva kategorija, gotovo bespotrebna, uvažavajući činjenicu da je odgovora ma gde segao pogled previše i nema i da bi pitanja kao takva, osim u cilju mentalne gimnastike i pijeteta prema gnostici izgubila smisao i da bi njihovo ispisivanje zahtevalo mastila taman koliko zrnaca peska okružuje Kairo. Multituda spektra razvejava se pred posetiocem stvarajući pregršt slika za nezaborav. Ovde je nestvarno stvarno, a hipertrofija utisaka koja bi često na nekim drugim mestima delovala smelo, zastrašujuće ili zbunjujuće, ovde je više nego realna, poželjna i opipljiva, uveravajući da istinska lepota postoji u svoj svojoj omnipotentnosti i ne tako sporadičnoj fragilnosti.
U prestonici Egipta vešt posmatrač pronalazi sve one dražesne elemente kompleksne slagalice koji su istoriju ove afričke zemlje odredile. Drevninu, čudesno islamsko nasleđe ostavljeno na svom vrhuncu, rafiniranost drevnog francuskog šarma, tragove vičnih arabijskih i azijskih trgovaca koji su se voljom sudbine našli, nasukali ili voljno odlučili da im ovaj deo sveta postane dom. Partikule afričke duše smešane sa zatrackanošću milionskog megalopolisa koji deluje kao da sam sebe povremeno jede i opet nanovo rađa, zabrađen mnoštvom, gungulom, trkom za hleb pored miliona srodnih usta voljnih da prežive i žive.
Foto: AXP Photography from Unsplash
Kairo živi u gužvi i živi za gužvu
Kairo živi u gužvi i živi za gužvu, uljuljkan u sporadično setnu melahnoliju i neodložnost popodnevne sijeste kao eskapizma od večne vreline i jare. Zavodljivost, privlačnost, dostojanstvenost Kairo duguje večno potrebnom tračku neobjašnjivog i neopisivog, a tako neophodnog sastojka, strasti – jednostavne reči koju zapravo ni jedna reč nije dostoja podrobno da opiše, niti slika da dočara. Strasti i njeni robovi. Od vajkad i odasvud. Kako bi čovek u potpunosti spoznao celokupnu lepotu Kaira i sav eros i tanatos na njegovim ulicama, fotografije bi bile tek blede kopije realnosti i suštine koja se, reklo bi se, ipak nalazi u iskustvu.
U ovom čudesnom, vrtu zamršenih lijana istorije, kultura i odnosa, čini se ni najveštiji vrtlar sa potpunom sigurnošu ne bi bio u stanju da uz vaskoliko znanje da valjane odgonetke, raščivija rastinje iz božjeg zverinjaka i protumači sve na čuvanje mu poverene mirođije. Da li su za razumevanje Kaira važne iluzije? Jesu. Možda i najvažnije. Kada se razbiju iluzije otvaraju se nova čula, ali čula već imamo sasvim dovoljno, a iluzija i snova nikada previše. Koprena koju stvaraju kairske noći natopljene lunom, čini se slatkim, mističnim začinom svemogućnosti vidljivih i subliminalnih poruka koje začaravši posmatrača njegov um dovode u povišeno stanje budnosti, teraju na promišljanje, žrače srećom i inspirativnošću, te podsećaju na svu tananost duše ljudi orijenta, koji zbližava i sjedinjuje.
Foto: Alex Azabache from Unsplash
Pronalazak tišine
Život je ovde traganje za svrhom bitisanja. Kompleksna metafizička supstanca, umetnost, ispitivanje i preispitivanje i hrpa snova, žudnji, želja, strasti, radosti, mogućnosti, veština, očaranja i razočaranja. Kairo u sebi sadrži mnogo toga, ali mu nedostaje tišina. Tišinom se katkad zna najsadržajnije razgovarati. Njena snaga čisti misli, daje snagu, ostavlja tihog nasamo sa svojom strepnjom, žudnjama, nadanjima, transcendira izrečeno, dovodi u stanje u kome je i šapat izlišna buka. Tišina i ćutnja često imaju snagu veću od salva reči. Zato je pronalazak tišine u Kairu luksuz.
Da li je Kairo sreća? Sreća?…Sreća je imati slobodan duh, majstorstvo u umetnosti življenja, lakoća kojom se prevazilaze prepreke, privilegija postojanja, koračati ponosno svetom radujući se što ste njegov deo. Sreća je bilo i upoznavati Kairo, grad sa hiljadu lica koji će posmatraču uvek okrenuti ono koje želi da vidi. Kairo je grad sašiven po sopstvenom kroju koji baš kao i odeću svako nosi na sopstveni način. Konačno, da li je Kairo osvajač ili pobednik? Karo je partija uvek završena remijem.
La commedia è finita
Pred polazak na aerodrom večno prašnjavim drumom Gospođa Parker je pila čaj iz Vedžvud šoljice rasejano posmatrajući sumrak koji je vešao zavesu nad grad praćenu zovom mujezina. Muhamed ju je bojažljivo pogledao pitavši da li nešto nije u redu. „Sve je u redu, Muhamede, samo osećam da se ovde neko vreme neću vraćati“. „Trabunjate, Madam. Eto vas nama već o Vaskrsu“. „Možda, Muhamede. Inšala…“
Na kraju je poželela samo jedno – još koju zavodljivu orijentalnu noć koja ume da traje danima. Gospođa Parker je predosećala, iako nije bila u potpunosti svesna da će se svega nekoliko dana po njenom odlasku svet okrenuti tumbe i da će se dani orijentalne naslade smeniti sa vremenima belosvetskog bala pod maskama propraćenog kompulsivnim praćenjem epidemioloških izveštaja i preporuka, a da će dveri ljubljenog joj grada na neko verme ostati zatvorene za njene ljubopitljive oči željne lepote koje su mu tako rado išle u susret.
Autor teksta: Slobodan Petrović
22. avgust 2023.
Elem,tekst je savršenstvo , savršenstva,kao da ste čitav život proveli u Kairu,vi očito volite ovaj grad,a verovatno i on vas,kao što je Tiago voleo „Zamalek“Šteta što ovakvih opservacija nema češće i o drugim gradovima,kako bi nam proširili vidike.Hvala vam
22. avgust 2023.
Čitav roman u jednoj priči, i priča u svakoj rečenici. Zaumno, duhovito, pažljiv prepletaj doživljaja grada i svih njegovih života, istorije. Raskošan izvor asocijacija nadahnut umom i dušom.