U daljini se nazire ostrvo… Sa trajekta posmatram moćno, duboko plavetnilo, na kome se oslikavaju oblaci koji vise nad nama. Na jednoj strani je sunčano, prošarano paperijastim oblačićima, a na drugoj strani su preteći crni oblaci kao predznak neke nadolazeće oluje. Na našu sreću, dolazimo u luku koja je na sunčanoj strani. Izlazeći sa trajekta stekla sam utisak da je ova prelepa mala luka, „vodeni kamenolom“, vrlo retko posećena. Na vodi su podrhtavale jahtice i čamci, verovatno lokalnog stanovništva, a društvo su im pravile slatke patkice koje su nas znatiželjno posmatrale.

Ulazimo u bus i nastavljamo put prolazeći kroz sela, maslinjake i predele sa visokim čempresima, dok nam vodič na engleskom objašnjava istorijat ostrva. Kefalonija je najveće ostrvo u Jonskom moru, sa najlepšim plažama (u šta ćemo se nešto kasnije i uveriti), ljubaznim meštanima, predivnim brdovitim predelima obraslim borovima i čempresima i slikovitom nestvarnom prirodom. Kako ni jedno mesto ne može da bude idealno, tako i Kefalonija ima svoju slabu tačku – razorne i česte zemljotrese na koje je lokalno stanovništvo naviklo, dok za turiste oni predstavljaju atrakciju. Iako se priča da su meštani ljubazni, oni ipak brižno čuvaju ovo bogatstvo za sebe, ne dozvoljavajući veliki priliv turista na svoju teritoriju. Samo u retkim agencijama mogu se pronaći aranžmani za bajkovitu Kefaloniju, ali najčešći vid njenog upoznavanja i obilaska je jednodnevni izlet sa nekog obližnjeg ostrva (sa Zakintosa ili Lefkade).

Prolazimo pored predivnih kuća sa velikim, uređenim dvorištima punim cveća. Iznad kuća se uzdiže tvrđava u brdima, u vizantijskom stilu. Stižemo do manastira svetog Gerasimosa, nalepšeg i najpoznatijeg na ostrvu. Njen tvorac je Sveti Gerasimos, poznat kao čudotvorac iz 16. veka. Nekoliko godina je živeo na Zakintosu, a kao konačno odredište izabrao je prelepu Kefaloniju.

Iznad teške gvozdene kapije uzdizala su se četiri masivna zvona. Pri ulasku sam se oduševila uređenošću manastira i dvorišta prepunog cveća… sve je mirisalo. Ulazim u crkvu gde su u tom momentu prikazane mošti sv. Gerasimosa, nakon čega su prekrivene svečanim sandukom. Prvi put sam uživo videla mošti nekog sveca. Slikala sam unutrašnjost crkve, ikone, a zatim sam zapalila sveće za žive i mrtve. Od ljudi iz grupe saznali smo da na cedulji možemo napisati imena i prezimena nama dragih osoba i predati je svešteniku, koji će tokom molitve izgovarati njihova imena. To sam uradila u nadi da će ih molitva čuvati.

Ko je želeo, mogao je da poseti sobu u kojoj je živeo sv. Gerasimos, iako smo bili upozoreni da oni koji su klaustofobični ne ulaze. Mali broj onih najhrabrijih spustio se uskim stepenicama koje su iz crkve vodile dole, u tajanstvenu odaju. Unutra je, kako nam je prijatelj posle opisao, sve bilo minijaturno i teskobno, s razlogom – jer je sv. Gerasimos bio vrlo nizak čovek. Ostavljamo manastir za sobom i krećemo dalje u obilazak.Osetila sam jezu od hladnoće, ali i neverovatnu euforiju od veličanstvene scene. Ispred mene se se nalazio ogroman prostor.

Prolazimo kroz simpatični gradić Sami, u čijoj se blizini nalaze dva lokaliteta koja ćemo posetiti. Za nekoliko minuta bili smo ispred novog odredišta – pećine Drogarati koja predstavlja redak geološki fenomen, a koja je svakodnevno dostupna znatiželjnim turistima. Ulaz je stajao 4 eura i svi su pohrlili da je vide. More turista jurnulo je niz vijugave drvene stepenice kako bi što pre ušli u pećinu. Temperatura se naglo spustila za dvadesetak stepeni, ako ne i više. Osetila sam jezu od hladnoće, ali i neverovatnu euforiju od veličanstvene scene. Ispred mene se se nalazio ogroman prostor.

Reflektori su bacali snop svetlosti na svetlucavi „nakit“ – stalaktite i stalagmite, koji su se ovde stvarali više hiljada godina. Pećina je jedna od najvećih u Grčkoj, sa impozantnim dimenzijama 65 m x 45 m, visinom od 20 metara i temperaturom od 18 stepeni. Prolazila sam označenom stazom, slikala zanimljive primerke i divila se „majci prirodi“. Sve vreme u pozadini se čulo kapljanje sa visokih špicastih stena. Pri izlasku se pružao najlepši i najsveobuhvatniji pogled na ovu prirodnu lepotu u njenoj grandioznoj veličini.Krećemo do naše sledeće destinacije – jezera Melisani. U pećini se nalazi jezero, a obilazak se obavlja vožnjom čamcima koji polako kruže po vodi. Kroz otvor pećine prodire svetlost koja se reflektuje na površinu vode, stvarajući gotovo fluorescentne nijanse zelene i plave boje (tačnije, tirkizno-smaragdne). Igra svetlosti na vodi zapravo doprinosi još većoj atrakciji ovog nesvakidašnjeg prizora, a kažu da su boje još lepše u suton.

Pećina je veoma stara i prilikom istraživanja pronađene su mnogobrojne figure koje datiraju iz 3. i 4. veka pre nove ere. One predstavljaju čuvene Nimfe, posvećene bogu Panu. Pećina je dugačka 160 m, a široka 40m, a voda u jezeru dostiže dubinu od 39 metara.

Ostavljamo za sobom jezero Melisani i nastavljamo put, prolazeći kroz mnoga lepa mesta kao što su Sami i Asos, a preko puta njih, pruža nam se predivan panoramski pogled na ostrvo Itaku.

Stižemo u gradić Agija Efimija (Sveta Efimija), gde pravimo najdužu pauzu do sada. Imamo sat i po vremena da se odmorimo i ručamo u nekom od obližnjih restorana. Već pri izlasku iz autobusa bila sam oduševljena prizorom – luka sa prelepim jahtama i ribarskim brodićima jarkih boja koji se ljuljuškaju na vodi. A onda smo na doku ugledali mnoštvo luksuznih starih automobila i shvatili da se ovde upravo održava fešta old timera. Svaki ponaosob sam slikala i posmatrala njihove pretežno mlade vlasnike kako ponosno defiluju kraj svojih lepotana.

Moji prijatelji i ja smo se odmah odvojili od ostatka grupe i krenuli u potragu za nekom lepom plažicom. Nije nam trebalo mnogo, samo što smo prošli glavnu ulicu i krenuli prema brdu, naišli smo na malu ušuškanu plažicu. Kamenim stepenicama spustili smo se na plažu na kojoj se nekoliko „strejndžera“ sunčalo u tišini.

Kao pušteni sa lanca, odmah smo krenuli da se presvlačimo u kupaće kostime i istog momenta uleteli u prozirnu, toplu vodu. Prosto nismo mogli da odolimo pa smo prekršili pravilo o (ne)kupanju. Okupirali smo plažu… Kao deca, napravili smo opštu buku i pometnju, dok su nas uštogljeni, stariji turisti posmatrali kao da smo pomahnitali. Pa mogla bih se sa njima i složiti.

Dok sam uživala u plićaku sakupljala sam kamenčiće. Zanimljivo je da su svi bili ili crvene ili bele boje, prilično iste veličine i pljosnatog jajolikog oblika. Iznad stena se uzdizalo pomalo čudno rastinje i neka specifična vrsta tropskog, visokog kaktusa. Vreme nam je proletelo i, nažalost, morali smo da se obučemo i krenemo. Definitivno smo se složili da je ovo jedna od najlepših malih plaža koju smo ikada videli i na kojoj smo toliko uživali.

Pa da nastavim, krećemo do najlepšeg vidikovca. Stižemo, izlazimo iz busa i svi u neverici posmatramo. Pred nama se pruža predivna plaža, poznata kao Mirtos (nalik na filmsku „Plavu lagunu“), koja se stapa sa modro-tirkiznim morem. Zbog takve morske boje nebo je prosto delovalo manje lepo, čak sumorno i sivo… Usledilo je masovno slikanje, iako je panorama na svakoj fotografiji izgledala podjednako lepa, bolje rečeno, savršena.

Mirtos Bič je mesto na kome se snmala čuvena ratna drama „Mandolina kapetana Korelija“, sa sjajnim Nikolasom Kejdžom i prelepom Penelope Kruz. Tako fenomenalan film zaista je zaslužio snimanje na ovom bajkovitom mestu i sve pohvale su opravdane.

Na našem izletu nije bio predviđen silazak na plažu, jer je bilo nemoguće doći do nje autobusom. Moje društvance i ja smo razmišljali o mogućnosti da ponovo dođemo, ali na ceo dan, da se kupamo i uživamo na ovoj plaži. To je bilo teško izvodljivo, budući da ni jedna agencija ne radi ovakvu vrstu izleta, a kada bismo se sami organizovali, preskupo bi nas izašlo plaćanje autobusa, trajekta i rentiranje kola. Shvatili smo da je ovo prvi, a možda i poslednji put da je vidimo u svoj njenoj savršenoj lepoti…

Vreme je da se krene dalje. Nastavljamo putovanje i prolazimo pored još lepših plaža, farmi riba i ubrzo stižemo u Argostoli – glavni grad Kefalonije. Imamo samo pola sata da se prošetamo, osvežimo, a onda se vraćamo na trajekt. Na obali posmatramo ribarske brodove natovarene velikim ribarskim mrežama, koji su spremni za bogati ulov. Pijuckali smo sokiće i slikali se kraj palisada palmi sve dok nam prijatelj nije skrenuo pažnju na novu atrakciju – džinovsku kornjaču u moru. Konačno smo ugledali tu poznatu vrstu careta careta! Toliko smo oduševljeno vikali i dozivali je da smo je preplašili. U jednom trenutku nestala je u daljini plavetnila. Uspeli smo da napravimo jedan, ne baš najbolji snimak, na kojem se videla samo njena glavica. Ali i to je dokaz. Još jedan čežnjivi pogled ka plavetnilu, i napuštamo luku.

Odlazimo na trajekt i zauzimamo mesta u zatvorenoj kabini, kako bi se zaštitili od vetra. Ubrzo, stigosmo na “naš“ obližnji Zakintos. Ovaj dan je stvarno bio nešto posebno. Posle Agije Efimije i Mirtos Biča, mogu slobodno reći da je Kefalonija zemlja snova i romantike.