Krasnodar i Soči: Rusijo, majko i maćeho!

Objavljeno 07. apr 2020. | 2 komentara

Krasnodar, Foto: Eduard Akimov from Pixabay

Prvobitni plan za godišnji odmor bila je Francuska. Đavo nit’ kopa, nit’ sadi. Ali obožava da ljude izbacuje iz zone komfora. Više ne znam ni kako, ali sam u uveliko odmakle pripreme za Francusku u pretraživač ubacio Rusija.

Mapa je prvo što pada čoveku u oči. Da vidimo gde bi moglo. Murmansk – hladno more, Petropavlovsk Kamčatsk – hladno i daleko, Moskva – skupo, St Peterburg – skupo i hladno. Malo južnije, Rostov na Donu – ne deluje loše, Kransoda r- stepsko suptropska klima opa batice, Soči na moru. Tu se setim Vladimira Vladimiroviča (kod Rusa to prvo prezime u stvari je ime oca i češće se koristi u kolokovijalnom govoru) koji je rekao: „Dajte vi nama Olimpijadu i nemojte brinuti gde ćemo naći u letovalištu sneg za zimsku Olimpijadu“. Počinje da bude i interesantno.

Nakon početnih pretraga sužavam teritoriju dejstva na Krasnodar i Soči.

Pakujem stvari za letnji godišnji odmor, ali i jesenje cipele jer imam međusletanje u Moskvu. Ja joj ne verujem da nije hladna. Počinjem da se ponašam kao ona grupa turista što sve hoće da vidi i pronikne u život na godišnjem odmoru od 10 dana. Gastronomiju, običaje, knjige, sve što vole mladi.. Između ostalih priprema, pripremam i lokalne kontakte. A kada čovek bocka po mraku, zna naleteti i na minsko polje. Toliko su Rusi oduševljeni mojim dolaskom, da me u Beogradu sasvim slučajno sačeka jedna od tih bocnutih kontakata iz mraka, majorica FSB. Ona izdaje poslednje odobrenje pred ukrcaj.

Nisam bio diskretan kada sam joj rekao da džabe kreči. Konstatovala je da nisam bezbednosno interesantan. Da znaš šta mi treba, ne bi se ti ni nudila majorice moja.

U avionu, baš do mene seda mlađa gospođica državljanka Ruske Federeacije. Spremna je za dugotrajan let do Moskve. Kupila je u fri šopu viski i čim je sela, pocepala je na brzinu vrh kese, otvorila bocu, malo nategla – usput proverivši pogledom da je stjuardesa ne vidi – stresla se i ponudila mene. Ne pijem dok vozim. Popila ga je do prilaznih svetala Šeremetjeva. Hvala Bogu, razdvojeni su policijski punktovi za turiste i ruske državljane.

Ulazim u najveću državu na svetu i njihov najveći aerodrom, Šeremetjevo. Iskusno oko primećuje da je broj operacija i putnika isti kao u Cirihu. Ne može se porediti ni u kom kontekstu. Šermetjevo je veće jedno 10 puta površinski, podjednako ako ne i skuplje, zlato, viski i koka kola na sve strane, ali ja lično sam nekako više ljubitelj omiljene švajcajrske igrice „minimalno vreme konekcije između letova je 15 min“, dok ni Sveti Petar ne zna taj podatak za Moskvu.

Na pet minuta pre ukrcavanja za Kransodar, javljaju da je isti odložen tri sata. Slovenska duša. Neko se u operativnom centru iznenadio da ima taj let u 07.00h. Let je inače tek nedavno uveden kad je Krasnodar postao deo Ruske Federacije, krajem XVIII veka. Pre toga to je bio let sa međunarodnog terminala. Tako to izgleda kada menadžeri menjaju, a ne javljaju potčinjenima.

Ono što me raduje vidljivo je golim okom – bezbedan i uredan sistem. A to je realno govoreći, jedino i bitno.

Kranosdar

Hiljadu i po kilometara ravnice, i slećem u Kransodar. Iako je grad povezan trolejbusom i maršutkama, odlučujem sa za taksi ne bih li isprobao po prvi put u životu svoj ruski bez pomoći engleskog. Taksista mi ne veruje da prvi put koristim ruski bez pomoći, nakon škole. Ja zadovoljan, grad sređen infrastrukturno, veliki, zadovoljan izborom definitvno. Tek kasnije ću shvatiti veličinu svoje odluke da započnem godišnji u Krasnodaru.

Toplo je, svaki od narednih nekoliko dana bila je temperatura 25-28 stepeni, kako i dolikuje kada je čovek na letnjem godišnjem. Makar to bila i Rusija.

Kvaka je u stepsko-suptropskoj klimi, jer je Kransodar u jednoj širokoj ravnici, i sa istočne strane otvoren prema moru – Azovsko more, a sa južne strane je planina (završetak Kavkaskog gorja), koja nije prevelika pa topao morski vazduh ima uticaja, što u krajnjem ishodištu ima za posledicu da zimi jako retko pada sneg. Dodamo li tome lako dostupnu informaciju da je Kransnodar realno gledano najbogatiji ruski grad sa najboljim odnosom kvaliteta i cene života i sa najmanjom nezaposlenošću – stvari lako počinju da se slažu.

Interesantno je, da nemaju kancelariju turističkog biroa, niti upotrebljiv sajt u tom kontekstu, ali u gradu sve radi. Ništa nije preskupo -normalne globalne cene. Infrastrukra za svaku pohvalu, a bezbedno do beskonačnosti. Naselje su osnovali Kozaci po naređenju kraljice Katarine u XVIII veku, kako bi se popunio novoosvojeni prostor.

Sve što izgleda kao zlato, jeste zlato!

Prava je svrha bilo pripremanje narednih osvajanja koja su sledila u XIX veku, kada je u sastav Rusije ušao Krim, crnomorska obala i Kavkaz i kada je počeo da kruži vic – S kim se Rusija graniči? S kim hoće!

Nekome ko nije video, nemoguće je opisati ruske veličine. Primer iz centra Krasnodara može uvesti čitaoca u perspektivu. Ulica se zove Krasnaja, tj crvena, i ima po tri trake u oba pravca – na najvećem svom delu. Između traka na vrhu ulice, ovo uzeti s krajnjom rezervom jer se vrh ulice prostire na kilometar-dva, park. Da dobro ste pročitali, između traka pešačko ostrvo koje je pretvoreno u park.

Pešačko ostrvo

U tom su parku izgrađeni: crkva, šetalište, botanička bašta, omanji Centar za kosmička istraživanja, kafići, restorani, i na samom vrhu spomenik učesnicima Drugog svetskog rata. Fontana sa kaskadama i arhitektonska izdvojenost podsetnika na težinu Slobode. U podzemnim prolazima ispod pešačkog ostrva, tržni centar. Veliki deo vremena sam proveo u toj zoni, jer je stvarno nešto što se ne viđa svaki dan i na svakom mestu.

Dodamo li tome činjenicu da nema stranih turista sa fotoaparatima i što ih vodiči vode (da ne kažem sad Kinezi, Ameri, Rusi i sl.) – možemo reći raj.

Raj za korektne pare.

Dok se još bavim veličinom, mala anegdota. Išao sam u posetu. Adresa: ul. Dvesta četrdeset treće lovačke eskadrile br. 113 kroz nešto. Instrukcija je bila: „Uzmi taksi!“ „Ma jok, prošetaću se“. Ima vremena. Predmetna ulica izbija na Krasnuju. Skrenem, kod broja 462, kod Rusa je obrnuto sa brojevima – od periferije ka centru. I krenem ja lagano, tramvajska linija ide pored. Ma neću. Imam vremena.

Kod 230 sednem da ručam, odmorim, tu sam blizu. Kod broja 117 kreće zaplet. Snimim jedan objekat (stotinak metar dužine) pa veliku raskrsnicu ( još stotinak metara) pa ogroman park kome se kraja ne vidi. Na broju 115, Veterinarski Institut, i onda ulazim u park. Posle dvadeset minuta u parku shvatim da je u ćošku parka lociran Univerzitet sa svim fakultetima i studentskim domovima. Izgubljen sam. Pitam, plačem, jaučem, gde je broj 113. Suznih očiju zovem telefonom i priznajem poraz. Ne znam više ni gde sam.

Dobijam instrukciju da sačekam kod Rektorata. Idemo ivicom parka. I ulazimo u naselje. Recimo veličine kao Novi Zagreb. Sve zgrade iste, soliteri sa 15-20 spratova, i svi su na adresi Dvesta četrdeset treće lovačke eskadrile br 113. Ono kroz je broj zgrade. Da li je nužno da napominjem da sam video broj 113/64 ( i slovima šezdeset četvrta zgrada na broju 113)? Naravno da ima i neparna strana zgrada.

Imam dovoljno vremena da istražujem po gradu. Koristim sve vidove saobraćaja kao da sam ne daj Bože iz SFRJ pa nikad nisam video smislen gradski prevoz. Maršutke ostavljaju na mene najveći utisak. To su mini busevi, kombiji koji deluju ni uredno ni bezbedno. Namenjeni su za prevoz proleterijata, pokrivaju unapred definisane linije, a nastale su u periodu tranzicije (koja još uvek traje u komunističkim zemljama) kao alternativa tada nefunkcionalnom javnom prevozu.

Maršutke voze na unapred definisanim linijama, cena je kao u gradskom prevozu ili koju kopejku manje, nema karata nego na izlasku se daju pare šoferima. Jedan klasičan komunistički sistem. Partija i njeni najodaniji su vlasnici, radnik dobija kopejke, a korisnici usluge su pošteni i plaćaju. Podrazumeva se, kao i u svakom komunističkom sistemu, odsutnost bilo kakve estetike i bezbednosti. Kombi od 10/15 sedišta začas se napuni i sa 30/40 osoba pa je citat iz Lajanja na zvezde „…dodiruju se onim znojavim telima…“ najadekvatniji za opis stanja u maršutkama.

Krasnodar je takođe i važno vazduhoplovno središte. Tu se nalazi Vazduhoplovno Vojno Učilišće, neki od ekvivalenata vazduhoplovne Akademije ili Koledža.

Retki su u Vazduhoplovnim i Kosmičkim snagama Ruske Federacije koji nisu bili u školi ili radili u sistemu te škole.

Predmetni aerodrom za obuku nije u Kransondaru nego malo dalje u Armaviru.

Po celom gradu se na zgradama mogu videti table sa natpisima „U ovoj zgradi je od 53. do 72. živeo oslobodilac Berlina, pilot, nastavnik letenja, kosmonaut, heroj Sovjetskog Saveza, taj i taj…“

Nemoguće je pisati o Rusiji, a ne spomenuti koji put Veliki otadžbinski rat, kako ga oni zovu, ili Drugi svetski rat kako ga mi u školi učimo. Ogroman je doprinos celog Sovjetskog Saveza, a naročito Rusije, u svakom smislu. Naročito o tome treba misliti kada lagano danas u Evropi ispijamo italijnski kapućino, u hladovini nekog gradskog parka, i mlatimo o obnovljivim izvorima električne energije. Nije uvek tako bilo.

Ali kao što rekoh, u tim trenucima običan stanovnik Krasnodara i nije imao mnogo izbora. Ili da poturi vrat osvajaču, ili da oslobađa vekovne porobljene teritorije. Zvanični spomenici su nekako hladni, ali minijature su me oduševile. Na bivšim državnim prodavnicama, granap – što bi u Sarajevu rekli – slike pojedinih učesnika rata.

Uz kratku biografiju „…Radeći u našem kombinatu, jedan dan izašao iz smene i pridružio se trećem Kozačkom bataljonu, druge Armije. Dok je oslobađao domovinu od mrskog neprijatelja usput je oslobodio i Sofiju, Beograd, Prag i Drezden. Po završetku rata vratio se na svoje radno mesto, gde je i radio do odlaska u penziju ’82. Nosilac ordena sa duplim likom Staljina….Zahvalne kolege.“

Umoren od proleterijata, oslobodilaca i tiranina, potražih po gradu odgovor na pitanje od čega se živi. Odmah da razjasnim, za sve dana što sam bio na jugu Rusije, a nisam sedeo u biblioteci i u crkvi na misi nego intenzivno istraživao, nisam video ni jedan jedini plastenik. Ni mali ni veliki. Zemlja jeste ravničarska, nije zapuštena, ali video sam u životu i bolje obrađene njive. Ali nijednog plastenika. U prodavnicama voća i povrća koliko hoćeš. Svežeg. Uvoznog.

Posle mi je objašnjeno, „…nemoj biti glup, lakše je pobosti cev u zemlju i prodati gas i naftu, pa kupiti šta ti treba od voća i povrća. Danas su ionako najveći sirotani primarni poljoprivredni proizvođači. Kome treba danas rad koji se ne plaća?“ Ruskim naftašima i gasadžijama, ponajmanje. A svu lepotu kopanja nafte, možemo sagledati u novim zgradama na obali reke Kuban. Staklo, metal, italijanska cigla, španska keramika, novi nemački automobili, mlade kućepaziteljke i jaki čuvari.

Milsite o tome kada sledeći put okrenete ključ vašeg prevoznog sredstva ili uključite kotao na gas.

Znanje jezika je esencijalno*. Čak i oni koji se deklarišu da znaju engleski, pričaju ruski. Grad aposlutno nije turistički, te nema nikave potrebe da bilo šta bude napisano na latinici, niti postoji Turistički biro, niti bilo šta na tu temu. Ideš sam, sam pitaš, uvek se nađe neko da objasni, nikad nijedan problem nisam imao.

Ljudi su izuzetno korektni i ljubazni, naročito nas vole, nijedan pogrešan pogled, komentar, kiseo osmeh, ništa. Ako i eventualno nije rečenica počinjala sa “ Brate,“ ili „za našu malu braću“ (tako nas oni vide) završavala se sa širokim osmehom. To nema svugde na svetu. U stvari, pitanje je da li ima igde.

Znao sam ja to. Slovenska duša je slovenska duša. Nema tu puno varijacije. E sad vlast ko vlast. Ima svoje interese. To je ona suštinska razlika koja treba biti jasna svakome i koja je nužna za pravilno razumevanje stvari i odnosa.

Najlepša rečenica na tu temu je odgovor nekog ruskog cara u jednom teškom istrorijskom trenutku po nas. Na pitanje što ne pomogne braći on odgovara: “ Ми с турцјами, сеичас друзја“ ( „mi smo s Turcima, sad ortaci“ p.a.).

Kakav bi godišnji odmor bio bez bicikla. U prvoj radnji blizu hotela, prodavac ustanovi da sam stranac (!)* i kaže kopija pasoša, i plaćam u dolarima. Jel? Idem do hotela po dolare, sad ću. Pronalazim krajnje neugledan lokal, šest puta manja cena, kakav pasoš kakvi bakrači, biraj i teraj, evo ti broj ako ti se nešto desi, idu tu i tu, tu ručaj, tu popij kafu, bicikli se ovde ne kradu. Kada dođeš idemo na pivo.

Vreme idealno, pun snage, mislim da sam cepio jedno 60-70 km u 24 časa.

Vredno pomena, ostrvo na reci Kuban, recimo kopija Ade Ciganlije. Vojni muzej na otvorenom, uz neizostavnu kolekciju posvećenu Velikom otadžbinskom ratu.

A vi ste po zanimanju? Satirač luftwafea

Provodim predivno prepodne, šetajući medju podvodnim minama, torpedima i podmornicama. Najveću pažnju mi privlači raketni sistem zemlja-zemlja poznatiji kao “ kaćuša“ . Što bi Ameri rekli game changer.

Pogrešna procena o razdaljinama, kao i o ukupnom transportnom sitemu Ruske Federacije, navela me na pomisao da ću stići i da je moguće istražiti i širi region u pet dana koliko sam ukupno proveo u Krasnodaru. U prvom redu sam hteo videti Krim, ili bar most koji prave do Krima. Do Krima bus sa trajektom ide 7/8/9 sati tako da ne može u jednom danu da se ode i vrati, a da se bilo šta vidi.

Tu sam posejao prvo klice sumnje u ruske transportne sisteme. Do tada je sve manje više funkcionisalo besprekorno. Aeroflot korektno vozi kako u bezbednosnom tako i u ekonomskom smislu, gradski prevoz po Kransondaru – korektno, ali već na prvom dubljem istraživanju znak pitanja. Kako tako mnogo sati? Pa to je tu. To bi recimo u Španiji bilo sat i po, dva maksimalno. Kako sad 8 sati? Nastavim da se raspitujem jer je trebalo da idem i do Sočija.

Kad ne lezi vraže, devojka što radi na nekom šalteru na autobuskoj stanici, kaže da je autobusom do Sočija 6/7 sati ( manje od 300km) i da je bolje, a isto košta vozom. Put je katastrofa, komfor u autobusu ne baš na zavidnom nivou. Na zelezničkoj stanici se ponavlja priča, slične cene, slično vreme putovanja. Tu zastanem, proverim avio karte, kad ono malo skuplje, a rano ujutro let, taman dobijam ceo dan na moru.

Ako sam turista, nisam glup.

Soči

Ujutro na aerodromu, pored aviona za Soči, avion za Simferopolj. Tog trenutka sam shvatio kako sam mogao do Krima u jednom danu. Drugi put. Oblačno je. Probijamo oblake na nekoliko kilometara od obale i prvi utisak – Crno more je stvarno crno.

Minut, dva i ispred novog Terminala sam. Dve piste, terminalna zgrada celom dužinom platforme, nov toranj, vidi se da je bila Olimpijada. Od svega po Rusiji, najmanje se radujem veličinama. Kad god je nešto veliko, hvatam se za glavu jer to obično znači „mnogo bespotrebnog hodanja“ Ni Sočanski aerodrom ne odstupa od pravila. Srećom brzo stiže gradski autobus, a uvek se obradujem funkcionalnoj javnoj infrastrukturi.

Nalazim i kuću sa apartmanom. U životu nisam bio u boljem apartmanu, ali kuća, tj. objekat spolja gledano je primer Sovjetske arhitekture, toliko vidljive u privatnom vlasništvu. Neko je nekad u Sovjetskom Savezu skontao da treba poboljšati stanodgradnju, tj obezbediti dovoljan broj stambenih jedinica. Verujem da su ulazni brojevi bili straubalni, npr. treba nam sto hiljada novih stanova dnevno. Onda je jedan drugi inžinjer došao do zaključka da će najniža cena gradnje, ujedno i najbrža, biti ako se standardizuju elementi gradnje.

Delić po delić i umni komunistički rukovodioci, kako samo oni mogu biti umni, su shvatili da mogu praviti zidne panele, doduše u nekoliko različitih boja, i biznis je krenuo. Što više panela – niža cena, a još brža gradnja. Onda petogodišnji plan, pa drugi petogodišnji i svi Sovjeti žive u istim kućama. O tome su pričali i drugovi Marks i Engels ( a sami bili trule buržujčine).

Verujem da je bila stvar prestiža među sovjetskim republikama koja će dobiti fabriku panela, modernim rečnikom rečeno neko je dao „subvenciju“ za investiciju u fabriku panela. Mučilo me takođe, i da li je boja panela čista slučajnost ili ima dublju poruku. Npr u žutim panelnim kućama žive disidenti, u crvenim Maršali, u ljubičastim umetnički direktori opera, itd. Moje oduševljenje odsustvom kreativnosti i nepotrebnim minimalizmom je beskonačno.

Soči je vrh Rusije. Sve što su zaradili na zapadu u proteklom periodu zakucali su na ulice Sočija. Veliki je to grad da razjasnimo odmah, verovatno i svih 500.000 stanovnika, cifra koja duplo naraste tokom leta. Od samih početaka, kada je oblast oslobođena od osmanske okupacije, grad je razvijan kao letovalište elite. Tokom Drugog svetskog rata, Soči je bio jedan od najznačajnih medicinskih centara za ranjene Sovjetske vojnike. Zato se grad i zvanično zove Soči – grad lečilište, desetine velikih bolnica i sanatorijuma, a spomenik u centru grada reflektuje upravo taj doprinos grada Velikoj Pobedi.

Plaža tj. čitav niz manjih plaža, spojenih jednom šetalačkom promenadom se prostire celom obalom do granice sa Abhazijom, koja se tu i tamo prekida, tj ne može se baš peške preći od jednog kraja do drugog. Promenada je naravno u duhu masovnog turizma, suveniri, fast fudovi, kafići, restorani, hoteli itd. i predstavlja pravi zaokret u mojim letovanjima. Crno more me je iznenadilo toplotom. Normalno sam se kupao, što će reći da je voda oko 20 stepeni. Od 9 dana tri se nisam kupao zbog lošeg vremena, ostalo je bilo ok.

Voda nije bistra, možda se maksimalno vidi u priobalnom pojasu do 5m (vrlo optimistična procena), ali sam ronio oko još jedne komunističe umotvorine. Naime, na tridesetak metara od obale u vodi dubine od 5 do 7 m su ogromni betonski blokovi, koji ponegde dolaze i do same površine i izukrštane čelične cevi i limovi, haos. Kao antidesantna barijera, dugačka ko zna koliko kilometara.

Nisam uspeo da prodiskutujem sa nekim ko bolje poznaje stvar pa ostavljam prostor da je možda namena te barijere i da sačuva obalu od talasa a ne samo antidesantna, ali sam se opet vratio na temu serijske proizvodnje, bačene energije i resursa.

Preglup sam da shvatim bilo kakvu korist od rokanja betona u more. Verovatno zato i nisam lider Komunističke partije. Niti ću ikad i biti.

Ali nije sve tako sivo – da ne kažem zacementirano. Ti blokovi predstavljaju sklonište biljkama i životinjama pa jedini vidljivi život u vodi se odvija oko i na tim barijerama, te jedino vredno plivanja i ronjenja predstavlja upravo ta odbrambena linija. Iako se Sočiju ne može mnogo toga zameriti u infrastrukturnom i turističkom smislu, kvalitet mora objašnjava zašto je Mediteran ili bilo koje drugo lepše more popularno u Rusiji. Nemaju oni korčulanski arhipelag ni u pesmama.

O ukusima se ne raspravlja, ali bih izdvojio nekoliko objekata koji su mi privukli pažnju svojim arhitektonskim rešenjima, veličinom ili završnom obradom.

Prvi, Zimski Teatar. Kopija antičkih svetilišta. Nije u tome fora. 118 stubova, a svaki stub metar i po u prečniku i 15 m visine. Sila Boga ne moli! To je poruka tog objekta.

Drugi,gradska biblioteka, kombinacija turske i ruske arhitetkture iz XIX veka, i nosi ime po Puškinu.

Treći, Olimpijski kompleks u Adleru sa stazom Formule 1, Diznilendom i Olimpijskim selom. Setio sam svojih računa za gas, u nedavnoj prošlosti svog života. Osećao sam taj kompleks objekata kao svoj. Tu ima i mojih evrića.

Žemčužina, najznačajniji, najveći i najskuplji hotel SSSR-a, napravljen za partijsku vrhušku, od naravno standardizovanih betonskih elemenata u obliku broda i jednobojan. Pogađate crveni su bili ubeđeni u svoju bezgrešnost pa hotel nije crven nego beo. Devičanski beo.

Bounty, mali butik hotel zavučen izmedju nekoliko ogromnih hotela, na lepoj loakciji, toliko mi je privukao pažnju, da će moj sledeći odmor u Sočiju biti tu. Malen, sladak i korektan.

Centar tibetanske medicine, obratiti pažnju, a u sklopu japanskog parka, koji je naravno poklon japanskog naroda. Iako na glavnom bulevaru, mir i spokoj. Ja jednostavno volim Japan i njihov pristup životu, efikasnosti i estetici. To čak i u Rusiji izgleda dobro.

Od toliko arhitekture, politike i para čovek jednostavno ogladni. Po kišnoj večeri sma hodao i gledao gde da večeram. Spazio neki kavkaski restoran ( jermenski-gruzinski), ali u italijanskom fazonu. Sednem i zatražim meni. Lako se odlučim za glavno jelo, ali mi slatkiš zagolica maštu. Mandarine u ptičijem mleku! Da, dobro ste pročitali, ptičije mleko. Lutko, daj ga, makar me laktoza satrala. Za preporuku!

Roza Hutor i Krasnaja Poljana

Još jedan kišni dan je doneo prostor za dublja istraživanja. Sedam u gradski autobus i pravac poslednja stanica Roza Hutor. To je onaj autobus koji sam već spominjao koji ide i na aerodrom, i bilo mi je jasno da je u pitanju ogromna gradska linija. Aerodrom je nekih 40 km od Sočija. A bus ide dalje. Cena karte mi je samo podgrejala sumnju. Gde će ovo da me odvede? Suviše lenj, da bih guglao unapred.

Posle aerodroma, autobus kreće uzbrdo i više se more ne vidi i ogroman venac planina ispred. Tunel. I ualzimo u klimatološko-vegatitvnom smislu u drugi svet. Dobro je niko ne traži pasoš, što će reći da smo još uvek u Rusiji. Svestan kavkaske nestabilnosti, ne mogu reći da mi je svejedno. Ali ne izlazim iz autobusa. Autoput pored reke i idemo uzbrdo. Nalazimo se u zoni gde su održane Olimpijske igre, bar oni sportovi na otvorenom i koji zahtevaju sneg, i tada mi postaje jasno šta je u stvari bilo.

Poslednje od svih naselja je Roza Hutor. Nekih 110 km, od Sočija. Planinski kraj sa vrhovima od preko 2.500m, idealno za zimske Olimpijske igre. Logično je i bilo da kandiduju to mesto. Kvaka je bila u marketingu, kao da smo mi proglasili da su naše Olimpijske Igre bile održane u Splitu ili Dubrovniku, a prećutimo informaciju da su skijaške staze 200km dalje u Sarajevskim planinama.

Najrealnije bi bilo da su nazvali Olimpijada u Krasnoj Poljani – koje je najveće mesto u toj dolini, ali širi kontekst investicije je nadležne jednostavno podestio da se može reći da je Olimpijada u Sočiju. Rečeno-učinjeno!

Pet mesta jedno za drugim, a osim spomenutih vredno pomena je Gazpromneft gorod – ime sve kaže. Sve u svemu desetine hiljada apartmana, hotela, najnoviji i najveći centar zimskog turizma i Rusiji, koji tek počinje da se zahuktava, sa svom potrebnom infrastrukturom, organizacijom i estetikom. Definitivno se nema utisak da si u Rusiji. Ipak slovenska duša vrlo brzo nađe prostor da se pokaže u svoj svojoj veličini.

Dolazim do sistema žičara u Rozi Hutor, kabine koje voze do vrha gde ima dobar restoran, koji mi se učini kao dobra varijanta za popiti kafu na letnjem godišnjem. Naročito sam o tome razmišljao dok sam posmatrao tablu sa meteorološkim informacijama. Vi kako hoćete, ali ja nikad nisam na letnjem godišnjem pio kafu, a da je napolju padao sneg i bilo minus dva.

Međutim, nedostatak turističke koncepcije, nezainteresovanost radnika da objasni, niti na bilo koji drugi način da saznam, me ostavljaju bez najbolje kombinacije. A to je žičara do vrha, ručak u restoranu uračunat u cenu, a posle povratak peške kroz šumu nizbrdo po skijaškim stazama. Nažalost! Ovako su me izbacili na sredini žičare uz komentar da dalje žičara ne radi, tj radila je, ali treba uzeti još jednu kartu – koja je sama po sebi skuplja nego opisana kombinacija u jednom pravcu! – nešto sam ja sa indignacijom odbio.

Nemadoh druge nego sam po kavkaskoj šumi i po kiši da prošetam nadajući se da kavkaski ovčari ne hodaju slobodno, a da su medvedi već pojeli dovoljno ruskih turista i da nisu gladni. Za one koji ne znaju, medved nikad ne napada, osim kad mečka brani mečiće. Tako uplašen i pokisao nalećem na mladi bračni koji se pojavio iz nekog šumarka.

„Dobar dan!“

„Dobar dan!“

„Da li mogu s vama dalje da se šetam, strah me?“

„Naravno, i nas je same strah. Odakle ste, lepo govorite ruski?*“

„Iz Srbije!“ – brzo odgovorih da prekratim nepotrebna objašnjenja.

„Izvinite za Borisa Jeljcina. Neće nam se ponoviti! A i Klintonovima smo odbrojali dane.“

Na dalje je razgovor tekao kao da se znamo sto godina. Oni su iz Kirova, to je negde na severu Rusije, rade u naftnom sektoru – jok sadiće banane, i u Rozi Hutor su da iskoriste nekih par dana slobodnih između dve bušotine. Karijerni inženjer i doktorka.

Kafa sa šlagom, keksom i bocom toskanskog vina.

Vrh! U svakom smislu.

Ruski voz!

Da je moglo, biti pametan pa tada završiti godišnji, no ja hteo da isprobam i ruski voz.

Tačno je svako budala ko je ikad pričao o Rusiji, a nije naglasio ovo što sada sledi. Ljudi, jeste li vi normalni? Jeste li vi ikad videli normalnu zemlju? Da li ste ikad bili u Evropi, da ne kažem sad u Sloveniji ili Hrvatskoj?

„Ruski voz, to je romatika. Ko nije probao ruski voz ne zna šta je lepota zivljenja.“ Floskula do floskule.

Da odmah stavim tačku: Voz je ono što ima u Nemačkoj, Španiji, Francuskoj,Holandiji…

Kakva Rusija ,kakav voz? Vi svi niste normalni.

Dodjem na stanicu, dajte mi jednu kartu do Kransodara. Poče ona sa pitanjima, kušet, ovo-ono, daj ženska glavo, jednu normalnu kartu i da krećem. Dade ona, kada karta jedno tri eura skuplja od one cene koju su mi rekli u Krasnodaru. Ima i numeracija, bilo mi je jasno da tu moram i sesti, nema veze, čekam na platformi, voz kasni 10 minuta, ali na tabli piše da je na vreme ( duša slovenska!) i uđem.

Na ulasku u vagon,gospođa u uniformi, sprovodi do kupea. Kupe liči na normalan, dole sedišta, sa tapacirungom iz ’74, a gore gde mi držimo torbe, kreveti umesto prostora za torbe. Sam sam u kupeu pa me boli uvo za torbu. Voz ide brzo, ali staje veoma često, u skoro svakom mestu, i tu onda stoji, pa stoji, na nekim mestima dvadeset minuta bez nekog vidljivog razloga. Jasno mi postaje kako ide 300 km 6/7 sati. Između stanica ide 100 na sat, ali zato stoji na stanicama toliko da mu je prosečna brzina kretanja oko 50 km/h.

Opušten, ja samo do Kransodara, i mislim se u sebi koja budala ide do Sankt Peterburga – preko 48 sati za nepunih 2.500 km . Malo spavao, malo čitao,proći će. Kad u poslednjoj stanici na moru, ulazi stariji bračni par, ja ioanko sedim u ćošku, ne smetam nikome. Gospođa posle dobar dan, krene nešto da komentariše svom mužiću. Pokuša on meni nešto da objasni, ja koliko sam razumeo objasnim njemu da imam kartu za taj kupe, da sedim na jednom sedištu i da mi nije jasno šta hoće reći. Pozva on domaćicu vagona. Krene objašnjavanje. Oni su kupili karte za donji red sedišta a ja za krevet gore.

Kažem ja da jesam turista, ali nisam glup. Tražio sam normalnu kartu, koju sam platio i koji evrić preko cene koja mi je rečena i šta sad oni tvrde da sedim na pogrešnom mestu? Farbajte vi nekog drugog! Sediš na pogrešnom mestu, to nije sedište idiote turistički nego luksuzni krevet, a ti si platio jeftiniju kartu, i trebaš da ležiš na onom gore krevetu. Nismo se razumeli, nisam tražio kušet kola, nego normalnu kartu i normalno sedište, i neću se pentrati na krevet, hoću da sedim kao normalan čovek. Da bi sedeo trebalo je da kupiš skuplju kartu tj kartu za donji red sedišta, e onda u toj prvoj klasi imaš pravo da sediš ili ležiš na donjim sedištima.

Jeste li vi svi normalni šta pričate? Već i ova karta nije puno jeftinija od aviona, a kamoli da sam još platio koji evrić više, mogao sam biznis klasom leteti. Ne znamo mi ništa, dodade gospođa koja je već krenula da gricka iz pune švercerske torbe – pa sam ja shvatio da ona putuje vozom da bi mogla da izgricka celu švercersku torbu do St Peterburga. Ne postoji drugi racionalni razlog, pošto su oni definitvno platili voznu kartu više od avionske.

Vidi domaćica, da se stvari otimaju kontroli, i preporučenom ponašanju od strane nadležnog proleterskog komiteta, pa me pozva u svoj kupe i ponudi mi da sednem na recimo normalno sedište. Skuva i kafu (koju mi je posle uredno naplatila) i počnemo razgovor. Razgovor koji je meni najviše otvorio oči. Razgovor koji me je spustio sa krasnodarskih naftaških solitera, Sočanskih vila, Olimpijskog glamura i mermera Moskovskih terminala.

„Ajde malo prošetaj da vidiš drugu i treću klasu voza, taman dok skuvam kafu“, reče domaćica.

Strašni sude, u drugoj klasi imaju samo kupei sa krevetima kakvi su bili ona dva na gornjem nivou u mom kupeu, a u trećoj klasi leže na nekim drvenim klupama. Urednost svega, kao i putnici i sve vizuelno je u skladu sa nazivom – druga i treća klasa.Tu je ona cena što su mi bili rekli. Brzo se vratim i pitam kako vi nemate normalne vozove.

„Pa nema normalnijih, to je normalan ruski voz.“ Domaćica je još uvek ljubazna.

Sednem, kafa je na stočiću, srknem da dođem sebi.

„Da li ovakav voz ide transsibirskom?“

„Kvalitetniji i skuplji polasci da. Ostali su u lošijem standardu.“

„Ee?“

„To je naša zemlja, mi je volimo, tako živimo i kome se ne sviđa, može da ide gde god hoće.“

„Da li znaš ti da ovi moji ludaci ubiše sa pričom o romatičnim ruskim vozvima, o duši putovanja po Rusiji?“

„To ti je Rusija, a ne Pulmanov hotel i staza Formule 1 u Sočiju. Dobro su ti rekli.“

„Pa oni su svi ludaci, šta je tu romantika? Umesto sat i po, voz ide 6 sati, skuplji od aviona, stoji, gužva, nema normalna sedišta, kasni, ovo ono, ukršta se s nečim u crnoj šumi….“

„Upamti, to je Rusija.“

„Ajd dobro, nek sam to i video, već sam bio počeo da se kolebam da možda EU nije zlatna. Evropo, volim svaki tvoj milimetar.“

„Srkni još koji gutljaj kafe biće ti bolje“, ljubazno se osmehnula domaćica.

„A ti, šta radiš u ovom vagonu?“

„Ja sam domaćica, brinem o bezbednosti, dočekujem i ispraćam putnike, na celoj dužini puta.“

„Hoćeš da kažeš da ti pratiš ovaj vagon i njegove putnike od granice sa Abhazijom do Sankt Peterburga?“

„Da.“

„Pedeset sati, na svakoj stanici staješ ulaziš/izlaziš, služiš…?“

„Da.“

„Kad spavaš?“

„Ima par stanica posle Rostova, kada ima malo veći razmak među stanicama pa mogu malo odspavati u tom kupeu.“

„Kako održavaš higijenu?“

„Tim kuvalom što sam tebi skuvala kafu, zagrejem vodu pa se u toaletu malo operem ispod miške, posle u Sankt Peterburgu ima za nas mogućnost da se sredimo i malo odmorimo.“

„Leti bude vrućina?“

„Plus četrdeset i gužva.“

„Erkondišn?“

„Vi Evropljani ste stvarno rasipni ludaci.“ Široko se nasmejala.

„Koliko dana budeš u S.Peterburgu?“

„Dana? Ti si definitivno lud. Stižemo pre podne tamo, a uveče nazad.“

„Čekaj, radiš puna dva dana i noći, pa onda odmaraš par sati, pa nazad opet isto, dva dana i dve noći?“

„Da.“

„Koliko onda dana budeš slobodna?“

„Naredni dan nastavljam neku drugu turu.“

„Hoćeš reći naredni dan, ideš do Vladivostoka? Deset dana i noći radiš?“

„Ne baš, moja železnička kompanija radi linije samo do Irkutska. Četiri dana i ćetiri noći.“

„Dobro četiri dana do St Peterburga i nazad i još osam do Irkutska i nazad i onda si dva meseca slobodna, zar ne?“

„Ne, onda idem ponovo za St Peterburg.“

„Da li imaš muža, decu, porodicu?“

„Imam. Žive u nekom selu 100km zapadno do Krasnodara.“

„Kad ih viđaš?“

„U zimskom periodu radim u proseku dva meseca, pa budem 10 dana slobodna.“

„Hoćeš reći, da leti radiš više?“

„Naravno, kapaciteti železnice nisu dovoljni i nemamo ljudi, pa leti radimo po tri meseca, a onda budemo nekoliko dana slobodni.“

„Čoveče!?“

„To je naša zemlja, mi je volimo, tako živimo i kome se ne sviđa, može da ide gde god hoće.. Mi nikad nismo imali mnogo. Dovoljno je da imam posao, da jedemo i pijemo – predaleko je zapadnjački luksuz od naših očiju.“

„Ajd dobro sad to, ali kakav vam je ovo sistem vozova. Ide sto na sat, a onda čeka po dvadeset minuta na nešto?“

„Mora da čeka, nema između stanica dva koloseka. Prevelika je Ruska železnička infrastruktura da bi bili dupli koloseci. Propuštamo jedan drugog, na drugarskoj osnovi. Svi čekaju po malo.“

„A što su spojeni lokalni, regionalni i vozovi dugih relaciji.“

„Ne pratim te?“

„Na primer u Nemačkoj i mnogim drugim normalnim zemljama, postoje vozovi na duge relacije, pa regionalni, pa lokalni. Ima voz Minhen – Hamburg, koji ide dvesta na sat, i staje na par stanica. Takav voz bi ovu relaciju Abhazija  -St Peterburg cepio za desetak sati. Recimo da bi on stajao u Krasnodaru, Rostovu i jos jedna dve stanice. A onda ako ideš u srednje mesto sedaš u tim glavnim stanicama u regionalni ili lokalni voz, i opet stigneš brže do krajnje destinacije nego ovako. Ne drndaš dugolinijske putnike zbog kratkolinijskih putnika.“

„Nepopravljiv si. Nikad u svojoj istoriji infrastruktura Rusije nije mogla da isprati potrebu sistema i naroda, uvek kaskamo. Treba nam hiljadu novih vozova svake godine, a i uz svo odricanje svih proletera ne uspevamo da napravimo više od petsto, i tako redom 200 godina od kada je izmišljem voz, ili sto od prvog aviona i tako dalje. Preveliki smo.“

„Sestro slatka…“

„Aj priznaj da u nemačkim vozovima i nije tako ukusna kafa, niti si sa ikim razgovarao?“

„To da.“

„Eto vidiš šta je ruska duša?“, osmeh joj je igrao u uglu oka.

„Vidim. To će ujedno i biti zaključak reportaže.“

„A on je: Posetite majku Rusiju!“

„Nije u duhu mog poimanja putovanja i pisanja o istima reći da je majka, a prećutati da je i maćeha živa. Rusija, ili privatan avion ili proleter na uranilovci.“

„Da li ide još nešto uz tvoje reportažice?“, poigrala se kažiprstom i maramom.

„Što se tiče javnosti, ne.“

Iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim još jednom svom profesoru ruskog iz Vazduhoplovne gimanazije, pokojnom Miladinu Tomoviću, koji mi je dao i znanja i logike i hrabrosti da krenem u Rusiju sa školskim znanjem jezika. Iako je postojala vremenska distanca od gotovo 23 godine od srednje škole, ostalo je dovoljno znanja za preživeti i uživati. Na par mesta sam se setio najdirektnijih saveta i priča. Uvek je dobro u dubini nepoznate teritorije imati adekvatan citat iz literature kojim se ostvaruje strateški napredak u konverzaciji i kada se iz defanzivne pozicije prelazi u nadvišenje i ofanzivu (Ne napada se uzbrdo – Sun Cu).

Autor putopisa i fotografija je Aleksandar Kuzmanović. Još njegovih tekstova možete pročitati na blogu Vamos Tamos.