– Manastir Prohor Pčinjski... u tranzitu iz Grčke – Travel Magazine

Manastir Prohor Pčinjski… u tranzitu iz Grčke

Manastir Prohor Pčinjski… u tranzitu iz Grčke

Ako se, po ko zna koji put, vraćate sa letovanja u Grčkoj, bilo bi lepo – za promenu, skoknuti i do manastira Prohor Pčinjski. A to se radi ovako: kod Kumanova skrenete ka Krivoj Palanci, tj. ka graničnom prelazu (i manastiru) Prohor Pčinjski. Od Kumanova ima oko dvadesetak kilometara lokalnih puteva do makedonske granice ka Srbiji, na kojoj (kao i obično) nije bilo žive duše, ako ne računamo nas i službena lica. Inače jako ljubazna lica. Dakle, uzmite u obzir da na ovoj granici obično ne postoji faktor „čekanje“, pa neka vam i to bude razlog da putujete malo okolo-naokolo. Sve što „izgubite“ zbog duže vožnje, vratiće vam se, i to na više načina – i vremenom na granici, i duhovnim – a i vrlo svetovnim, da ne kažem gurmanskim, zadovoljstvima.
Došli smo brzo i do naše granične linije, gde se trenutno radi na rekonstrukciji graničnog prelaza (dok vi ovo čitate, sve je to verovatno već završeno), pa su nas radnici uputili da produžimo dalje još par kilometara, sve dok ne vidimo privremeni prelaz. Ili dok neko ne vikne „Stoj!“ (ali bez „pucaću!“)
Vasi putopisi-Manastir Prohor Pcinjski2Tako je tada prelaz bio na svega nekoliko stotina metara pre manastira i uspešno, kao sav pošten svet, pređosmo i njega. A na samom prilazu manastiru nalazila se neverovatna količina đubreta, nespojiva sa ovim mestom i sa pustom okolinom, skoro bez ikakvog saobraćaja. Posle smo saznali da se upravo završio tradicionalni lokalni Ivanjdanski vašar, a đubre je rezultat dvodnevnog narodnog veselja na prostoru okolo manastira. Nego, da mi malo zaronimo u istoriju.
Sveti Prohor Pčinjski rođen je u prvoj polovini 11. veka, kao jedino dete imućnih roditelja. Pošto su mu roditelji umrli, odriče se bogatog nasleđa i svetovnog života i povlači se u usamljenički, monaški život u Nagoričanskim planinama. Dom mu je u naredne 32 godine postala jedna pećina, koja i danas postoji pored crkve sv. Đorđa u Starom Nagoričanu. Žitije ovoga sveca veli kako je jednom prilikom susreo vizantijskog vojskovođu Diogena, i prorekao mu da će biti izabran za cara, što se ubrzo i desilo (Roman IV Diogen). Kasnije je car podigao hram na mestu gde je sreo Prohora, a zatim i crkvicu posvećenu jevanđelisti Luki, kod isposnice na Kozjaku, gde je našao netruležno telo pustinjakovo. Na kraju, podigao je i veliki hram posvećen Prohoru Pčinjskom, a kovčeg okovan i ukrašen zlatom, sa moštima svetiteljevim, položio je u grobnicu u oltarskom delu hrama.
Manastir je prvih vekova svog postojanja nekoliko puta prelazio iz vizantijskih u srpske, nemanjićke ruke. Obnova hrama izvršena je, najverovatnije, u doba kralja Milutina, a i dan danas se može videti istočna fasada hrama sa oltarskom apsidom iz tog doba. Kasnije se o hramu stara i vizantijska carska familija Dragaševih, sve do kraja četrnaestog veka i početka prevlasti Turske na ovim prostorima.
Vasi putopisi-Manastir Prohor Pcinjski4A od tada život manastira deli sudbinu cele Srbije. Povremeni usponi, a sve češći padovi, brojne vojske, pljačke, raznošenje vrednih tekstova i dokumenata, čak i jedan zemljotres – obeležili su narednih šest vekova. Manastir je postradao čak i u vreme velike pažnje tadašnjeg tutora, na prelazu između 19. i 20. veka, jer je izgradnjom novoga hrama srušen stari, iako sa neznatno napuklim zidovima, čime je uništen i najveći deo srednjovekovne crkve sa vrednim živopisom.
Nedaće su trajale maltene sve do naših dana, i tek od 1986. godine počinje velika i suštinska obnova manastira i čuvenih konaka – Vranjskog i konaka kralja Petra I Oslobodioca.
Radovi u crkvi traju i dan danas, i u vreme naše posete – u toku je bila popravka poda i crkvenog ikonostasa. Ali i crkva i manastirska porta izgledaju veličanstveno, kao i konaci koji kao da stražare sa leve i desne strane ulaza u manastir.
Obišavši manastir i crkvu, prošetali smo do Vranjskog konaka. Na samom uglu zgrade stoji tabla u znak zahvalnosti zbog obnove ovoga dela manastira, 1988. godine, za vreme Patrijarha Germana, i jedan očuvani detalj fasade prvobitnog konaka. A odmah tu, na platou, stajali su poređani i drveni stolovi, uz istaknutu veliku drvenu tablu sa jelovnikom. Bilo je već pet popodne, pa je to za nas, „ispošćene“ turiste, posle skoro tri nedelje girosa i sendviča, bila prilika da se vratimo domaćoj hrani.
Vasi putopisi-Manastir Prohor Pcinjski3Vranjski konak je, inače, iznajmljen privatniku, a zahvaljujući dragome Ivanu, koga smo zatekli na recepciji, videli smo zaista predivno uređene sobe u konaku. Pravi hotel visoke kategorije. A cene su, naprimer, za jednu osobu (u dvokrevetnoj sobi), od 1.300 (noćenje), 1.600 (uključen doručak) do 2.000 dinara (polupansion). Osim soba, tu postoje i apartmani, za svačiji ukus, tako da je, za sve one koji putuju ka Grčkoj (ili iz Grčke) predah i noćenje u manastiru Prohor Pčinjski savršen predlog.
A na prvom spratu nalazi se divan, ukusno uređen restoran, gde vas sa zida posmatra i čuva ikona sv. Prohora Pčinjskog.
Jelovnik je interesantan, u duhu mesta na kome se restoran nalazi, pa ovde možete naručiti „manastirsku baštu“, „vranjsku klucanicu“, „kiselu ljutenicu“, „leskovačku trljanicu“, „metohijsku tavu“, „gospodar Jefremovo grne“, „hadžijski ćevap“, „kozjački smuk“, „beli uvijač“, „biftek sa nemanjićke trpeze“, i još čitav niz preukusno pripremljenih jela. A u jelovniku postoji i čuvena grčka salata, i to po originalnom receptu sa Krfa. I kada smo videli njenu cenu, od 150 dinara – pa uporedili sa cenom onih „grčkih“ grčkih salata, koje su koštale od pet eura pa naviše, osećali smo se, najzad, vrlo opušteno. I krenuli da naručujemo. Bila je to prava gozba, posle koje smo doneli čvrstu odluku, da ubuduće, ako prolazimo putem ka grčkom moru, obavezno prođemo ovuda. Ranije smo tradicionalno pohodili Predejane, ali kada jednom dođete ovamo…
Uz malo okuka i dvadesetak minuta uspona, sve bacavši poglede na dolinu Pčinje i manastir, i zatim još petnaestak kilometara kroz Ristovac i Davidovac, ubrzo smo se vratili na (auto)put ka Beogradu. Usput smo svratili i u Vranje, slikali se pred zatvorenim vratima muzeja i kuće Bore Stankovića (bilo je već veče), bacili pogled na neke građevine, velelepnu, savršeno urađenu zgradu BAT-a (vidi se ko ima para), na lokalne baštice i dvorišta i – nastavili dalje. Grdelička klisura je ubrzo ostala za nama, što je značilo i da smo se dohvatili autoputa.
Trake ka Beogradu bile su uglavnom prazne, ali su zato u smeru ka moru jurcale hiljade i hiljade automobila. Posle par sati vožnje, čuvena tabla sa inteligentnim natpisom „Belgrade“, obavestila nas je da smo i zvanično kročili u Beograd. Sve to zahvaljujući našem znanju engleskog jezika, inače bismo možda i promašili kuću, u „Belgrade“-u.

Podelite ovaj članak...
0Shares

Author: Slobodan Ogrizović

Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

X