Moja priča iz Valensije

Objavljeno 03. mar 2016. | 0 komentara

????????????????????????????????????

Ovo je putopis za one koji vole Španiju, more, španske serije, dobru hranu i sve ono što nas asocira na ovu zemlju sa Iberijskog poluostrva. Ovo je priča iz šarene Valensije

Jednog sasvim običnog sunčanog majskog jutra, gde sam kao jedini plan dana imao da igram tenis sa svojim prijateljem Denisom i da usput prepričavamo kako je Nole ponovo osvojio turnir u Rimu, dobio sam mail da mi je odobrena stipendija za školu jezika u avgustu u Valensiji. Bio sam presretan, izvan sebe, napokon cu ići u Španiju, zemlju koju toliko volim i o kojoj toliko pričam da smaram sve svoje prijatelje. Ubrzo sam rešio sve birokratske procedure i krajem jula se zaputio u treći po veličini grad u Španiji.  Do tada, o ovom gradu nisam znao mnogo, a i nekako odlučio sam i da ne guglam previše i da prosto dopustim mestu da me iznenadi. Prvi je avgust, slećem u Valensiju na aerodrom Manises. Prvi put sam u mestu gde se priča španski. Šta mi više treba. Osmeh mi dolazi na lice samo od natpisa na španskom. Reklame za mobilne kompanije nikada nisu bolje izgledale. A tek ljudi, kako fino pričaju. Mislim da nikada nisam više posmatrao ljude nego sad. Valensija ima oko 700.000 stanovnika, poznata je po sjajnim plažama, Gradu nauke i umetnosti, fudbalskom klubu, noćnom provodu i dijalektu jezika poznatijem kao valensijano. Tokom tih mesec dana, bio sam smešten u studentskom domu, tik uz Mestalju, čuveni stadion. Tu sam upoznao dva prijatelja za ceo život, sa kojima se i danas redovno čujem: Elena iz Gruzije i Maliti sa Šri Lanke. Hajde prvo nekoliko rečenica o njima. Elena, devojka iz zemlje za koju ona tvrdi da je najpravoslavnija zemlja na svetu i koja me stalno ubeđuje da je veći pravoslavac od mene. Popuštam joj. Volim je jer je na svoje sopstveno insistiranje konstantno pokušavala da me uči gruzijski. Gruzijski, možda najneobičniji jezik koji sam ikada čuo, sa mnogo čudnih zvukova koje ne znam ni kako stvara. Maliti je sa Šri Lanke. Dugo sam se trudio da izgovorim njeno ime, ne znam da li je i ovo pravilno. Primetio sam da obožava začinjenu hranu i da je nikakvi španski chilli hot sosovi ne mogu zadovoljiti. Primetio sam i da se uvredi kad joj kažem da liči na nekoga iz Indije, pa brže bolje počne da mi objašnjava razlike, ali meni je to i dalje sve isto. Jako se ponosi svojom zemljom i gde god da ide, sa sobom nosi male priveske slončića, koji simbolizuju Šri Lanku, zemlju koja je kao ni jedna druga, kako kaže. Tokom tog vremena, obilazili smo Valensiju svakoga dana, družili se i nekako doživeli ovaj divni grad na pravi način i proveli neke od najboljih dana u životu. A kad se setim da je sve počelo onog sasvim običnog jutra i tenisa sa Denisom.

E sad, šta posetiti u ovom gradu?
Grad nauke i umetnosti je svakako najveća turistička atrakcija ovoga grada. Tokom 1957. godine, reka Turija je poplavila Valensiju i nanela ogromne štete. Budući da ovo nije bio prvi put da Turija plavi grad, vlasti su odlučile da odobre projekat kojim će se skrenuti tok ove nepredvidive rijeke. Kao posledica toga, Valensija je dobila deset kilometara zemlje na kojoj su od 1980. do 2005. godine izgrađeni parkovi, muzeji i drugi kulturni sadržaji.
Međutim, u očima Španca ovo nije bilo potrebno graditi. Mnogi od njih smatraju da je prevelik novac utrošen u ovo i da je ta sredstva trebalo iskoristiti za mnoge druge stvari. Bilo kako bilo, Grad nauke i umetnosti konstruisao je čuveni španski arhitekta, Santijago Kalatrava, čija se dela mogu naći po čitavom gradu.

Okeanografik
Ovo je raj. Verovatno ste svi gledali na TV-u one predstave sa delfinima na vodi. E pa, to možete videti ovde. Dolazimo u Okeanografik i odlazimo na vidimo šou sa delfinima jer je Maliti oduševljena njima. Ljudi iz Valensije su mi rekli da ću retko gde u gradu moći čuti reggeaton, vrstu muzike koju toliko volim, poreklom iz Portorika, od kojih su se kod nas proslavili hitovi kao što su Gasolina i Danza Kuduro.
Međutim.  Sedamo za naša mesta, kad odjednom izlaze delfini i počeše da prave razne figure na vodi, a sa njima počinju i prvi taktovi Gasoline. Čak i delfini vole reggeton. Ljudi ustaju i počinju da đuskaju, niko ne sedi, možda samo Teri sa Tajvana koji je došao sa nama, ali koji je i onako pomalo zbunjen, pa sa svojim tabletom proučava mapu koju su nam dali. Super smo se zabavili tih nekoliko sati.
Preko puta Delfinarijuma je jedan ogroman akvarijum. Neki kažu, drugi najveći u Evropi. Kroz laganu šetnju, mogu da posmatraju pozemni svet Crvenog mora, tankove sa meduzama, ribe sa svih kontinenata i sve one druge sjajne stvari koje krase podvodni svet. Arhitekta je ovde napravio malo čudo tako što je dva ogromna akvarijuma na razdaljini od 75 metara povezao sa trećim. Kroz tunel dug 75 metara posetioci mogu da prate kretanje ajkula iz jednog u drugi bazen.
Centar grada je zaista prelep. Mnogo crkava, starih kapija, mostova, tornjeva…. Budući da sam u Valensiji proveo mesec dana, imao sam priliku da se dobro upoznam sa gradom. Evo nekoliko detalja kako to izgleda u žiži grada.
Plaza de la Reina je svakako mesto gde smo se najčešće nalazili. Tu se nalazi veliki broj kafića, gde lagano možete da sedente, pijete vino i uživate u suncu. Treba vam još nešto? Tu pored je i crkva Svete Kataline, jedna od najstarijih crkava Valensije. Crkva je izgrađena u XIV, a toranj u XVIII veku. Tu je i katedrala u kojoj se nalazi Sveti gral, pehar iz kojeg je Isus pio na tajnoj večeri, a koji ste mogli da vidite u filmovima Indijane Džonsa. Bar kažu da se tu nalazi. U blizini je i la Lonja, koja je pod zaštitom UNESCO-a. Smatra se jednim od najvrednijih i najreprezentativnijih objekata gotske ahitekture.

Plaže
Valensija nema samo sjajnu arhitekturu i istoriju. Valensija ima i plaže. I to kakve. Izdvojio bih La Malvarosu za koju neki kažu da je i jedna od boljih plaža u Španiji. Kilometri i kilometri peščanih plaža, toplo more, fantastični pogledi. Ako biste zažmurili na pet sekundi, pa onda otvorili oči i pogledali oko sebe, dobili biste osećaj da ste na čuvenoj Kopakabani u Riju. Nedostaje samo Isus.

Fudbalska utakmica
Ako si devojka, zanemari ovaj pasus. Ako si momak, nastavi da čitaš.
Svi koji tu i tamo prate fudbal, bar su nekada u životu čuli za Mestalju, hram fudbala u Valensiji. Jedan dan tokom odlazka na časove, Maleti i ja vidimo da se prodaju karte za utakmicu Valensija – Roma. Zvuči kul, mogli bismo ovo pogledati. Prilazi nam jedan Latinos, na nekom kubansko/dominkanskom španskom i pita: Ermano, quieres un billete? (Brate, hoćeš da kupiš kartu?) Ja ga pitam koliko, kaže 15 eura. Ja se okrenuh prema Maliti i na engleskom joj rekoh „jeste prejeftino“, a on možda kontajući da nam je puno, kaže 12. Mi naravno pristajemo. Na kartama piše cena 18 eura, hmm zanimljivo, kako je zaradio sad pitam se? Još 11. red, zvuči neverovatno da imamo tako dobra mesta, ali videćemo. Došla je utakmica, atmosfera na nivou, stadion iako ne preveliki, popunjen do poslednjeg mesta. Seli smo, mesta sjajna, Maliti iako više prati kriket ne skriva oduševljenje. Na terenu se pojavljuje Toti, devojke u ekstazi, utakmica sjajna, Valensija dobija 3 – 0, sve u svemu, odlično potrošenih 12 eura.

Ay que comida.
Kada vam neko pomene špansku kuhinju, šta vam prvo padne na pamet? Tortilja? Paelja? Sangrija? Španska šunka? Da, španska kuhinja je više nego bogata, sa toliko svetski poznatih jela koja otvaraju apetit mnogih ljudi čim se spomenu.
Primetio sam da većina naših ljudi ima prilično pogrešnu ideju o španskoj kuhinji i uglavnom je meša sa kuhinjom ostalih zemalja u kojima se govori španski, i to u prvom redu sa Meksikom. Španska kuhinja nije isto što i meksička, štaviše, u nekim stvarima je sličnija našoj. Pre svega, ljuto se gotovo i ne jede. Proizvodi od kukuruza poput nachos-a, doritos-a i tome slično se mogu naći u svakom supermarketu, ali daleko od toga da predstavljaju nacionalno jelo – kao što ni smoki ni čips nisu nacionalno jelo bilo kog naroda na Balkanu. Međutim, ono šta unosi najviše konfuzije je svakako tortilja. U Španiji, „tortilla“ je zapravo omlet, kod nas poznatiji kao kajgana i najčešće se jede mešana sa proprženim krompirom.
U Valensiji je čuvena njihova paelja. Paelja se pravi u velikim tepsijama (tzv. paellera) i može da ima različite sastojke u zavisnosti od regije. Od sastojaka sadrži pirinač kao osnovu, povrće i šafran i potom morske plodove u primorskoj varijanti i sl.

Jamon
Jamon je zapravo obična šunka koja se pravi na manje običan način. Naime, kvalitet šunke određuje tip svinje, tip hrane, a potom i obrada. Najkvalitetnija šunka potiče od lokalne sorte (crnog) praseta koje se slobodno kreće i hrani prirodno. Ta šunka se zove „pata negra“ (crni papak) i prepoznaje se po, pogodili ste… crnom papku.

Horchata
Horchata je napitak od badema. Nije mlečni proizvod, sadrži malo masnoće i bogatog je okusa, tako da se često naziva “piće bogova”. Mada, ima neobičan ukus i trebalo je malo vremena da se naviknem. Da li zbog prilično ugodnog života, dobre klime ili geografske lokacije sa koje se za tren stiže do Ibice, Majorke, Barselone ili Madrida… Valensijanci su, čini se, među najležernijim i najotvorenijim ljudima koje možete sresti na Mediteranu. Nekako su kul. Ako pitate većinu Španaca, koji je po njima najbolji grad za život u Španiji, većina će vam reći da je to Valensija. Nadam se da ste uživali u ovoj priči i da će vas barem jednom u životu, put odvesti u ovoj sjajni grad.