Mombasa, Kenija
Mambo džambo znači ćao. Poa – u redu. Hakuna matata – bez brige. Napenda je lepa. Sante sana – hvala puno. Refiki je prijatelj, a pole pole polako, polako. Ovo su prve reči koje smo moje drugarice i ja naučile na svahiliju, jeziku Kenije, gde smo doputovale s rančevima na leđima. Dalje nismo stigle. I na engleskom smo mogle sasvim lepo da se sporazumevamo.
Prva stanica bila je Mombasa, drugi po veličini grad Kenije, u stvari ostrvo na Indijskom okeanu povezano mostovima s kopnom, grad od milion stanovnika i najveća luka.
Odmah po sletanju shvatile smo da svaka autobuska stanica u Srbiji bolje izgleda od aerodroma u Mombasi. Na ulici je čekao neviđen broj taksija i svi su hteli baš nas da voze. Cenkanje s taksistima je obavezno, a pametno smo uradile što smo još na aerodromu razmenile dolare za kenijske šilinge. Sve je jeftinije u lokalnoj valuti.
Autan, mreže i muškarci
Prvi šok bile su prašnjave, neosvetljene ulice, izrovani putevi, a posle smo saznali da ni kanalizacije nema. Nizovi kartonskih boksova su prodavnice, uz put vidimo poneku kuću od kartona ili naboja.
Hotel koji smo rezervisale nalazi se na plaži, u Bamburi, 30 kilometara od aerodroma, u oblasti u kojoj su smešteni luksuzni hotelski i apartmanski kompleksi. Tu nas čeka drugi šok – soba. Trebalo im je dva sata da pronađu našu rezervaciju, a kad smo ušle u sobu, nije bilo kreveta. Samo sklepane daske. „Nema problema“, široko se osmehuju, „strpite se, kreveti stižu.“ Posle pet minuta doneli su sunđer, isekli ga pred nama, prostrli posteljinu i poklonili nam još širokih osmeha. „Uživajte, dame!“
Pošto je Kenija jedno od najmalaričnijih područja na svetu, najvrednije su nam u toj sobi bile mreže iznad kreveta. Ako krenete našim stazama, obavezno ponesite gomile autana. Bolje je da se njime otrujete, nego da navučete malariju.
Inače, u Keniji sve rade muškarci. Školovanje nije obavezno, vlada finansira samo osnovno obrazovanje, a procenat neobrazovanih je zaista veliki pa nije neobično videti momka od 15 godina koji radi u hotelu za 50 američkih dolara mesečno.
Stiže šok za šokom
Šetajući plažom sledećeg dana (fantastična je, beli pesak i palme, nešto najlepše što sam u životu videla), nabasale smo i na hotel sa pet zvezdica. Uđemo u baštu, naručimo kafu, razgaljeno se okrećemo oko sebe, a za stolom do nas – Ratko Mladić!
Gledamo ga, očima ne verujemo, počnemo da se vrpoljimo i došaptavamo, ma da li je moguće, jeste on, nije on, kad čovek ustade od stola i pravo za naš. Ispostavilo se da je rodom iz Hrvatske, da je ni manje ni više nego direktor hotela, da živi i radi u Mombasi već 20 godina, a da su ga kenijske vlasti prošle godine uhapsile i držale šest dana na ispitivanju – misleći da je u pitanju Ratko Mladić. Još jedan šok.
Zauvek ćemo pamtiti i vožnju javnim prevozom. Svaki matatu, kombi, ima 16 sedišta, a prevozi dvaput više putnika. Pola sata s nepoznatim crnkinjama u krilima, nije nam baš bilo prijatno, ali tog dana nam isplatilo.
Posle dva matatua i jednog trajekta stigle smo na najlepšu plažu Kenije, Dijani Bič. Još belog peska, zelenih palmi i prelep plažni bar usred ničega. Masai ratnici šetaju plažom u šarenim nošnjama i nude narukvice, ogrlice, minđuše i drogu. Ako kupiš poslednje, odmah te prijave policiji.
Pićence iz plastične kese
Mombasa nije siguran grad, cvetaju kriminal i korupcija, droge ima u izobilju, a i prostitucije. U julu je u Keniji zima, mrak pada oko pola sedam, a noćni život počinje u devet. Društvo iz hotela nam je pokazalo nekoliko noćnih klubova, koji se ne razlikuju mnogo od naših, novobeogradskih. Budući da u Mombasi uglavnom žive muslimani, očekivale smo skromno obučene devojke. Ma kakvi! U klubovima su sve bile polugole, a čuli smo i da je uobičajeno da tu maloletnice vrbuju mušterije, da je početna cena pet dolara i da u Keniji svaki drugi stanovnik stariji od 15 godina ima sidu.
Većina stanovništva pripada plemenima Bantu, Masai, Luo i Kalenjin, ali stanovništvo se vekovima mešalo s Irancima, Indusima i Somalijcima. U Mombasi, kažu, žive uglavnom muslimani, a u državi je većina hrišćanske vere.
U klubovima smo pili konjaki. Liči na džin, a služe ga u kesicama nalik na reklamna pakovanja šampona!
Nakon tri dana krenule smo dalje, prema Dar es Salamu i Tanzaniji. Put kroz prašumu od 600 km i lokalni autobusi nisu ulivali poverenje, ali ipak smo došle da vidimo Afriku. I da pričamo sada o njoj.
Na ceni je dolar
U Keniji euro nije na ceni, sve može da se plati u dolarima, a za 100 dolara dobija se 8.000 šilinga. Povratne avionske karte rezervisale smo preko Interneta, naravno one najjeftinije. Koštale su nas 1.150 eura sa svim taksama. Letele smo preko Minhena, pa još osam i po sati do Mombase. Smeštaj u hostelu u centru Mombase košta 12 dolara (američkih) dnevno po osobi, a u hostelima na plaži 25 dolara. U cenu je uračunata prava gozba za doručak: porcija voća, omlet, i na kraju čaj, zemičke, puter i džem. Autobuska karta od centra Mombase do plaže, udaljene 12 km, košta 25 centi (20 din). Pica u restoranu košta 4 dolara (320 dinara), riba 15 dolara (1.200 din), biftek 18, koka-kola 3, a kapućino 2 dolara. Čašu vodke u diskoteci platićete pet dolara, a domaći konjaki dva dolara.
Skorašnji komentari