Od Beograda do Aleksandropolisa – 5. deo

Objavljeno 15. mar 2016. | 0 komentara

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Galipolje – Dardaneli i more uz Čanakale

Helespont, tj. Dardaneli, ili moreuz Čanakale, je morski prolaz dugačak 61 kilometar, sa širinom od 1200 do 6000 metara, koji spaja Egejsko sa Mramornim morem. Evropska i azijska strana Turske, u ovome regionu, povezani su dvo-kontinentnim trajektima – kojima treba 20-30 minuta za prelazak moreuza. Jedna veza ide iz mesta Galipolje ka Lapsekiju, a druga ide iz Ečebata do Čanakalea. Malo južnije od Ečebata, na evropskoj strani, nalazi se i mesto Kilitbahir, koje je, takođe, povezano sa Čanakaleom.

Nekih 2500 godina pre ove naše, 2015. godine, Dardaneli su se, u vreme persijskog cara Kserksa, prelazili i peške, i to tako što su preko moreuza jedan uz drugi poređani brodovi persijske flote – praveći 1200 metara dugački pontonski most (!) S obzirom na dužine današnjih najvećih (najdužih) naftnih tankera – Kserksu bi danas bila dovoljna svega tri tankera da naprave ponton na najužem delu Helesponta, a drugo, uz malo ekonomije i sa još ponekim tankerom sa naftom, lakše bi vladao ovim prostorima nego sa svom tadašnjom vojskom koju je pokrenuo na Grčku.

U svakom slučaju, ako polazite ka Galipolju, potrebna vam je dobra priprema da biste znali gde i šta da vidite, jer su (turski) putokazi i informacije po tablama uz puteve – na turskom jeziku – tj. namenjeni uglavnom turistima iz Turske. Možda i oni imaju vaučere za domaći turizam? U smislu pomenute pripreme, možda vam bude od pomoći i ovaj putopis.

Tako, na padini brda između Ečebata i Kilitbahira, na proplanku oivičenom šumom, nalazi se iscrtano veliko spomen obeležje, pod nazivom „Dur Yolcu“ memorijal, ili „Stoj putniče (prolazniče)“.

Za reč „Dur“ ćete shvatiti šta znači odmah po ulasku u Tursku, jer ćete ga videti na svim onim saobraćajnim znakovima na kojima kod nas piše „Stop“.

Dakle, tu ćete videti nacrtanu veliku belu figuru turskog vojnika, sliku (večne) vatre i nekoliko stihova turskog pesnika Nehmetina Halil Onana:

„Stoj putniče“

Zemlja kojom gaziš,

Svedočila je, jednom, kraju čitave ere“

(stihovi su u mom slobodnom prevodu sa engleskog jezika, uz verovatni dodatni poetski gubitak preuzet iz prethodnog tursko-engleskog prevoda). Opet, ko zna turski, evo izvornog teksta:

„Dur yolcu!

Bilmeden gelip bastýöýn,

Bu toprak, bir devrin battýöý yerdir“

U dnu ovog memorijala nalazi se mala kasarna sa turskim vojnicima, a ceo ovaj kompleks posvećen je sećanju na 18. mart 1915. kada je Turska uspela da odbije napad flote Antante, koja je pokušala da se probije kroz Dardanele. Turci su se branili malo polaganjem podvodnih mina, a malo svojom artiljerijom – koja je, kao i vekovima ranije, bila pozicionirana u dve tvrđave – u Čanakaleu i Kilitbahiru, tvrđavama koje se i dan-danas mogu videti, uključujući i poneko oštećenje na zidinama iz davne 1915. godine. Ove dardanelske bedeme podigao je još 1463. godine Mehmed Drugi Osvajač, ne bi li „zabravio“ morski prolaz, a i sam turski naziv „Kilitbahir“ znači „morska brava“, da ne kažem „morski katanac“.
Sama tvrđava (u Kilitbahiru) izgleda impresivno, a i mladalački, za svojih pet i po vekova.

Galipoljski spomenici

Možda nije ni čudno da su takve tvrđave (relativno) brzo građene, ako su ovdašnji preci – građevinci bili stameni i jaki kao potomci iz dvadesetog veka. Jer, jedan od njih, Sejit Ali Čabuk, ili kaplar Sejit, kome je posvećen veliki spomenik blizu ove tvrđave katanca, bio je jedan od tobdžija u turskoj vojsci. U trenutku onog velikog pomorskog napada Saveznika na Dardanele, tehnika za dotur granata je zakazala, ali je u pomoć priskočio slavni turski kaplar, koji je lično, na svojim plećima, preneo tri granate do svojih topova pri čemu je, prema postojećim izvorima, svaka granata težila po 275 kilograma!? Te tri granate – ukupno su bile teške kao jedan jugić sa full opremom.

Posle rata, novinari su zamolili Sejita da, za fotografisanje, podigne ponovo jednu identičnu granatu, ali – povuci, potegni – kaplar nije uspeo da ponovi svoj podvig. Eto šta znači adrenalin, kad branite svoju zemlju, pa još pod baražnom vatrom sa savezničkih brodova, pa još kad vam, možda, i vaš oficir naredi – „Kaplare, brzo donesi tu granatu do topa!!“ Pa mu Sejit kaže: „Ali ima 300 kila!“ A oficir: „Ma diži je bre, nemoj da mi ljuštiš krompir sledećih mesec dana!“ Eto tako je to otprilike bilo, možda?

Kao i u našoj vojsci, tako je bilo i u turskoj – „izvrši, pa se žali.“

Šalu na stranu, lepo je videti i ovaj spomenik, u obilju galipoljskih spomen obeležja.

A centralni, najveći turski spomenik na poluostrvu Galipolje je 48,5 metara visoki spomenik, sa četiri stuba prekrivena svodom na kojem je oslikana turska zastava. Spomenik se može videti iz velike daljine, i sa kopna i sa mora, i daje zaista impresivnu sliku egejskih vrata Dardanela. U ovom kompleksu posvećenom „mučenicima bitke kod Čanakalea“, nalazi se i džinovski jarbol, sa podjednako velikom zastavom Turske, zatim zid od nekoliko desetina metara dužine sa prikazom galipoljske bitke (tj. bitaka) posvećen službi i žrtvovanju običnih turskih vojnika, kao i veliko vojničko groblje iza pomenutog zida, sa neobičnim rešenjima – nadgrobnim, providnim pločama od pleksiglasa. Odmah pored je i još jedan spomenik Kemalu Ataturku, koji ga prikazuje u „komandnoj“ pozi, tokom bitke, sa dva vojnika iza njega, u stavu „mirno“.

Ko ovamo dođe na duže, može obići i druge, savezničke memorijalne spomenike – koje su, u blizini, pojedinačno podigli Britanci, Australijanci, Novozelanđani i Francuzi, a ko ima vremena može malo prokrstariti i seoskim poluostrvskim putevima, gde ćete videti gomilu putokaza na turskom jeziku, što nama, nažalost, nije bilo od pomoći, a – uz vožnju kroz prelepu prirodu – možete se najednom naći usred nekog turskog sela, sa kućama – pravim malim tvrđavama – okruženim visokim kamenim zidovima, okićenim silnim turskim zastavama… U jednom od takvih sela banuli smo pravo pred stotinjak turskih vojnika koji su tu, možda, bili stacionirani u nekom garnizonu, ili su došli nekim drugim razlogom, pa smo, lakonski, samo napravili polukružni zaokret i vratili se na glavni put.

Možda u tim lutanjima vidite i spomenik Ataturku, gde mermerne kugle u podnožju spomenika obeležavaju mesto gde je turski vojskovođa bio ranjen šrapnelima. Shvatili ste, na Galipolju možete provesti ceo godišnji odmor obilazeći značajna mesta. Ali ne i mi!

Toliko o Galipolju. Za dodatne informacije – možete pogledati čuveni film „Galipolje“ sa Mel Gibsonom u glavnoj ulozi.

Čanakale

Osim tog glumca, kada se iskrcate u Čanakaleu, setićete se i Breda Pita, zahvaljujući njegovoj ulozi u filmu „Troja“. Filmska ekipa je, kada je završila snimanje filma, ostavila, tj. poklonila gradu ogromnog drvenog trojanskog konja korišćenog u filmu – pa je kej Čanakalea od tada ukrašen ovim zanimljivim eksponatom. E sad, da li je neko pregledao tog konja iznutra ili su ga Turci preuzeli sa poverenjem, ne zna se. Tek, moguće je da Bred Pit, neke tamo noći u budućnosti, iskoči sa svojim saborcima iz drvenog konja i na prepad zauzme Čanakale.

Bilo nam je suđeno da Čanakale vidimo dva puta – jednom iz kola, dok smo bezuspešno tražili parking mesto po centru grada, a drugi put – peške, pošto smo konačno uspeli da parkiramo auto, i to besplatno, u Gul sokaku, odmah pored gradske obale. Divno je kada grad, koji je već na moru, tj. na moreuzu, koristi maksimalno tu svoju prednost. Ukras Čanakalea je upravo morski kej, doteran, lep, sa klupama, drvoredima, cvećem, spomenicima i uredno parkiranim brodićima i čamcima, uz poneku jahticu, uključujući i glavno pristanište za trajektni saobraćaj. Lokalni brodski prevoznik „Gestas“ održava evroazijske trajektne linije, a u čast stogodišnjice Galipoljske bitke, na trajektima je ispisana poruka „Mir je moguć“ (Peace is possible), uz obrise dela spomenika iz prekomoreuskog Ečebata.

Na keju se, osim pomenutog trojanskog konjčeta, nalazi i maketa Troje (na vodi), kao i još par interesantnih skulptura. Na obali je i spomenik Piri Reisu, gusaru, pomorcu, admiralu i kartografu (četiri u jedan), rođenom u Galipolju, a pogubljenom u Egiptu – po naredbi Sulejmana Veličanstvenog – iako je Piri celoga života (skoro 90 godina) radio, plovio i usput crtao karte sveta za Osmanlijsko carstvo. Zamalo penzija, kad – ode glava! Osim vertikalnog dela spomenika, postoji i horizontalni – gde su umesto dve trotoarske kamene ploče postavljene Piri Reisova karta sveta i prateća legenda. Malo dalje, nalazi se i pomorski muzej nazvan po ovome admiralu – kartografu.

U brzoj šetnji po Čanakaleu mogu se videti silne zanimljive stvari – kao gradska sahat kula, pa tvrđava Čimenlik – parnjak one Kilitbahir tvrđave, pa jedan veliki top (i uz njega jedan mali) koji je poslužio za odbranu u Prvom svetskom ratu, poznatog datuma – 18. mart 1915. godine. Na glavnoj rivi je i taverna „Kavala“, čisto da nas podseti da smo samo na izletu u Tursku, te da nam je letovanje ipak u Grčkoj, i da bi bio red i da se vratimo u naš hotel u Aleksandropolis! Taverna je, inače, bila potpuno prazna, a da li je to zbog toga što je bilo rano popodne, ili zato što Turci baš ne mare za grčke taverne, ko zna.
Levo od trajektnog pristaništa, nalazi se stari deo grada, prošaran uskim uličicama, koje su, opet, prošarane silnim radnjama. Tu je i Bazar sa ogledalima, izgrađen još 1889. godine, u vreme Sultana Abdula Hamida Drugog, porušen u bombardovanju 1915. godine, a kasnije obnovljen, i danas, koliko smo videli, radi punom parom – uglavnom kao mesto gde se prodaju suveniri, pre svega kopije trojanskih konjića, pa razni slatkiši i šta sve ne. Kad smo kod slatkiša, da pomenemo i neverovatno jeftine kolače – tulumbe, baklave i ostale turske specijalitete koji se mogu naći u Čanakaleu (Nije da ih nismo probali). I, podrazumeva se, na sve strane možete videti i zlatarske radnje.

Naravno, selo se i u jedan apsolutno turski restorančić, među izvorne meštane Čanakalea, ne bi li se, na licu mesta, uživalo u pravom turskom čaju i pravoj turskoj kafici, sve iz turske džezve, sa priloženom metalnom posudicom – a unutra ratluk. Bujrum!

Uzgred, brzinskim uvidom u kvalitet i cene garderobe u par radnji koje su nam se našle na putu, reklo bi se da bi se ovde čovek mogao lepo obući. I jeftino.

Troja

Na tridesetak kilometara južno od Čanakalea nalazi se već pomenuta, čuvena Troja. Isto ono mesto gde je nekada ljuti Ahil ubio Hektora u epskom dvoboju. Ahil, da ne kažem Bred Pit, ljutnuo se i na samog Apolona koji mu se prikazao pred konačni okršaj sa Hektorom, i to ovim rečima:

„Ti me prevari, strelče, od bogova najljući sviju!

Ti si me od zida trojskog navrnuo amo! Još bi

mnogi složili zube sa zemljom pre no se u grad

skloniše. A sad slavu i diku oduze meni,

one si spasao lako, jer nisi se odmazde boj’o;

ali bih tebi ja odmastio, moći da imam!“

Kažu da lokalni vodiči u Troji pokazuju baš tačku na kojoj je Ahil stajao i odakle je pozivao Hektora na borbu, ili mesto gde je lepa Jelena stajala i osmatrala pučinu sa koje je dolazio njen (eks)muž Menelaj sa svojom spartanskom vojskom, da je ljupko zamoli da mu se vrati. Troja (ili Truva, po turski) je grad, tj. gradovi, koji su stari više od 2900 godina, a množinu koristim zato što su na ovom lokalitetu pronađeni tragovi 10 različitih Troja, koje su građene jedna preko druge, svaka sledeća na ostacima svih prethodnih. Homerova Troja je verovatno ona koja se vodi kao Troja 6 ili Troja 7, a poslednja Troja je već pripadala Istočnom rimskom carstvu.

Uglavnom, radi se o bogatom nalazištu, gde vas, kao i uvek, emotivno više dotiče ideja da stojite na mestu kuda su prolazili Ahil, Hektor, Jelena, Paris, Menelaj i drugi, nego što vas sam kamen i iskopine mogu, bez dovoljno mašte, vratiti u doba Ilijade i Odiseje. Ovde ćete se nagledati ostataka hramova, kuća, amfiteatara i pozorišta, istina – za „lepu“ cenu ulaznice (20 turskih lira – podelite to sa tri i dobićete cenu u evrima), ali šteta je – ako već dobacite do Čanakalea – da ne obiđete i Troju.

Troja vrvi od turista, danas već bogato opremljenih štapovima za slikanje „selfija“, i verovatno nije loše, kako zbog gužve, tako i zbog vrućine, Troju obilaziti u prepodnevnim časovima, što ranije. Opet, i ako naiđete po suncu i po gužvi, možete uvek malo pričekati na nekoj klupi na lokalitetu, u debeloj hladovini trojanskog drveća i zatim na miru obići nalazište, ili bar napraviti svoj selfi. Jer, ako ne stavite sliku na fejsbuk, kao da niste ni bili u Troji.

Naravno, čak i uz prosečnu medijsku informisanost, verovatno znate da se naučnici i istoričari i dan-danas spore oko toga da li je baš ovo „ona“ Troja. Pominjane su i druge lokacije (tako i ona kod Neretve), a – možda – prava Troja još uvek nije ni pronađena. U svakom slučaju, sačuvajte ulaznice, pa ako se dokaže da je Troja negde drugde, tražite pare nazad.

Od interesantnih stvari vezanih za Troju, često ćete naći i podatke o tzv. „Šlimanovom rovu“, tj. mestu gde je istraživač, arheolog u pokušaju, Hajnrih Šliman, u prevelikoj želji da što pre pronađe ostatke Troje – usput, sa svojom udarničkom ekipom, rasturio veliki deo vrednog nalazišta.

Troja je, inače, kao što se i zna iz istorijskih podataka, bila grad na obali Egejskog mora, ali je radom prirode tokom vekova i milenijuma, tj. nanošenjem aluvijalnih nanosa, poplava, zemljotresa i ko zna sve čega još, Troja, tj. njeni ostaci, sada nekoliko kilometara udaljena od Egeja. Dakle, u stara vremena, Troja je praktično bila na samom ulazu u Dardanele, sa azijske strane.

Da ne zaboravim, i ovde možete videti Trojanskog konja, u kojeg se možete popeti drvenim stepeništem i videti iz prve ruke kako su se Odisej i društvo osećali dok su čekali da iskoče iz konja i osvoje Troju. Uzgred, ne računajte na neki posebno lep pogled iz Trojanskog konja – ništa naročito. A dole, na platou pored konja, sačekuje vas nekoliko glumaca – zabavljača (među njima vas dočeka i „lepa Helena“, mada se, hm, malo vidi uticaj vekova na njenu lepotu) koji vam nude (to se dodatno plaća) da obučete neki od kostima iz stare Troje, pa da se svi zajedno slikate za uspomenu. Odmah pored je i prodavnica sa suvenirima, ponekom stvarčicom za osveženje (sladoled, voda…) i to je to.

Nastaviće se…